Živi smo, sve ostalo je luksuz

Statistika, ekonomija, matematika i logika ne idu nikad ruku pod ruku, naročito na ovim prostorima (Nikola Cutuk / PIXSELL)
Statistika, ekonomija, matematika i logika ne idu nikad ruku pod ruku, naročito na ovim prostorima (Nikola Cutuk / PIXSELL)

Piše: Velimir Ilić

“Mi ćemo ovaj januar plaćati do juna”, komentariše sredovečna žena dok na kasi jednog beogradskog supermarketa ispisuje tri čeka za poluprazna kolica uobičajenog bakaluka.

“Tako svi živimo, svakog meseca – na čekove i ‘na odloženo'”, teši je kasirka, čija plata jedva da je 25.000 dinara i za koju bi – po prosečnom januarskom kursu – mogla kupiti tek 202 evra i koji evrocent. A to je za čak oko 160 evra manje od prosečne plate u Srbiji.

A u Srbiji, od bogatijeg severa do siromašnog juga, zaposleni mesečno izbroje u proseku 361 evro, što ih po statističkoj listi prosečnih plata drži na začelju država sa prostora bivše Jugoslavije. Slovenci su i dalje na vrhu (1.004 evra), sledi Hrvatska (747), Crna Gora (482), Bosna i Hercegovina (422) Makedonija (365), dok se za srpski prosek od 44.166 dinara u menjačnici može kupiti 361 evro i 25 centi.

Statistikom protiv realnosti

“Statistika naša dika, što poželiš – to naslika”, pradavni je aforizam iz doba socijalizma, a tog se perioda i danas rado sećaju generacije koje pamte da se nekad s prosečnom platom moglo mnogo više nego s današnjom. A uz kredit i – na more.

Potrošačka korpa, ko god i kako god da je kombinuje – država, sindikati ili udruženja potrošača, može biti samo orijentacioni skup podataka, ali nikad nije merilo stvarnog života. To će vam reći svaka domaćica koju presretnete između rafova neke samposluge ili dok, na bilo kom šalteru, plaća račune.

Statistikom se ne puni frižider, pogotovo ako je statističar država.

Ipak, matematičkim poređenjem podataka iz zvanične potrošačke korpe i prosečne plate u Srbiji, moglo bi se zaključiti da su mnogi, statistički gledano već mrtvi ili, u najmanju ruku, praznih frižidera, bez grejanja i struje. Jer, matematika kaže da je, prema poslednjim zvaničnim podacima iz oktobra 2015, za punu standardnu potrošačku korpu u Srbiji trebalo 67.195,77 dinara mesečno (555,33 evra). A u oktobru je prosečna plata bila 44.124 dinara ili 364,66 evra.

Istovremeno, državna statistika je za oktobar, nudeći tzv. minimalnu potrošačku korpu, izračunala da ona vredi utešnih 34.995,58 dinara ili 289,21 evra, što bi kućnim budžetima čak moralo da omogući i uštedu od bezmalo 80-ak evra.

Nevolja je samo što taj statistički minimalac u potrošačkoj korpi podarazumeva da porodica za hranu potroši oko 130 evra meesečno, račune za stan, vodu, struju i gas plati ni 60-ak evra, a da za komunikacije – telefon, internet i mobilne telefone potroši nešto manje od osam evra.

Posle ovakve matematike jedini zaključak je – živi smo, sve ostalo je luksuz.

Nafta drumom, cene šumom

Statistika, ekonomija, matematika i logika ne idu nikad ruku pod ruku, naročito na ovim prostorima. Tako se sasvim logično da na drastičan pad cene nafte u svetu reaguje većina tržišta osim na Balkanu. Cene derivata padaju na benzinskim pumpama – fakat je – ali ni blizu srazmeri koja bi pratila sunovrat cena sirove nafte na svetskom tržištu.

Istovremeno, na nivou statističke greške su pojeftinjenja koja prate pad cena benzina, dizela i gasa na pumpama.

Naftaši to ovako objašnjavaju.

“Uticaj promena cena goriva na cene ostalih proizvoda i usluga na jednom tržištu je veoma različit i nije ga moguće jednostavno prikazati. Cena benzina ima najmanji uticaj na privredne aktivnosti, dok bi cena dizela u zavisnosti od učešća u ukupnim troškovima, u manjoj ili većoj meri, trebalo da utiče na promenu cena većine proizvoda i usluga”, kaže Tomislav Mićović, generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije.

“Budući da su danas realno smanjeni troškovi proizvodnje i distribucije, dalje je pitanje tržišne konkurencije da li će se to preneti i na krajnjeg kupca. Zato bi država morala sve vreme da stvara uslove za razvoj i da podstiče tržišnu konkurenciju kako bi potrošači bili sigurni da proizvode i usluge dobijaju po najpovoljnijim mogućim cenama”, dodaje Mićović.

Ukazujući da su i u Srbiji “osetno smanjene cene goriva”, Mićović priznaje da se “taj efekat smanjenja kotacija benzina i dizela, odnosno cena sirove nafte, nije u punoj meri odrazio na cene u Srbiji”.

“Od 1. januara su povećane akcize na gorivo, pa nas je taj skok državnog zahvatanja vratio na cene, recimo, s početka decembra, ali taj trend pada cena sredinom januara nastavljen i već drugu nedelju za redom beležimo pad prosečnih maloprodajnih cena goriva u Srbiji”, tvrdi Mićović.

Naglašava i da je “tržište Srbije, kao i sva tržišta razvijenih evropskih zemalja, liberalno i cene svaka naftna kompanija formira slobodno”.

“Kad je u pitanju mreža maloprodajnih objekata, tu je konkurencija još veća jer u Srbiji ima više od 1.400 benzinskih stanica, što je svakako više od realnih potreba, pa je u toku neprekidno nadmetanje za opstanak. Prednost se stiče kvalitetom i asortimanom usluga i proizvoda, ali i nižom cenom, što je snažan kontrolni mehanizam na tržištu na kome se cene slobodno formiraju”, objašnjava Mićović.

Druga dioptrija potrošača

U Udruženju za zaštitu potrošača, međutim, imaju drugu dioptriju za stanje na tržištu derivata i naftašima pripisuju da jedni drugima monopolistički čuvaju leđa.

“Bez obzira na državne akcize, koje opterećuju cenu goriva, stanje na tržištu naftnih detivata u Srbiji liči na kartelsko udruživanje naftaša i njihov nepisani dogovor da benzin, dizel i auto-gas na benzinskim pumpama prodaju po zanemarljivo različitim cenama, bez obzira na evidentan razlog da se pojeftinjenjem prati drastičan pad cena nafte u svetu”, kaže Goran Papović.

On tvrdi kako se “ni državi ne isplati da gorivo osetnije pojeftini” jer akcize koje naplaćuje po litri prodatog goriva obezbeđuju pozamašan priliv u budžet.

Istovremeno, Papović ima vrlo jednostavno i suvislo objašnjenje zašto pad cena derivata nema domino efekat na pojeftinjenja robe u supermarketima velikih trgovačkih lanaca.

“U Srbiji imamo duopol ili monopol, kako god hoćete, s obzirom da par velikih trgovačkih lanaca kontroliše oko 70 posto tržišta. Istovremeno, ti lanci se pojavljuju i kao primarni proizvođači jer su njihovi vlasnici takođe i vlasnici poljoprivredne, prerađivačke, prehrambene ili konditorske indutrije u Srbiji pa i na taj način diktiraju cene i sami oblikuju tržište”, kaže Papović.

Tržište u Srbiji je, dakle, i dalje najbliže posledici definicije da sit gladnom ne veruje.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO