Obrenovac, nizvodno od pravde i tragedije

Piše: Velimir Ilić

“Ostali su nam samo zidovi, sudovi i pokoja fotografija. Mi više ne znamo ni da pričamo, a da ne pomenemo tu poplavu, sve nas je nekako vezala. Na YouTube to što su stavljali, na televiziji što ste gledali, to je kao film. Ne oseća se zima, vlaga, ne čuje se huk one vode, vrisak žena i dece nije isti. To mora golim okom da se vidi i da se oseti, pa da se razume kako je bilo”.

Te su mi reči, dok sam se vraćao iz Obrenovca letele u mislima. U povratku, zastajem na mostu koji vodi ka Beogradu. Ispod Kolubara, mirna, krotka, jedva da teče. Vodostaj – što bi rekli meteorolozi – ispod proseka za ovo doba godine.

Reka je danas mirna. Pre godinu dana, pred zoru, kad se kiša otela nebu, a voda koritu i obalama, ljudi u Obrenovcu su od te reke otimali vlastite i tuđe živote.

Kolubara tada nije bila ista. Obrenovcu je, reći će vam to danas njegovi žitelji skoro bez izuzetka, tog 16. maja 2014. svanuo crni petak. A 16. maja ove godine u obrenovačkoj crkvi sveštenici će služiti parastos i liturgiju za sve žrtve poplava.

Da se neko, u blaženom neznanju o skorijoj prošlosti, ovog maja zaputi niz glavnu ili kroz nekoliko okolnih obrenovačkih ulica – skoro da ne bi ni primetio tragove povodnja koji je zanavek obeležio istoriju ovog grada. Tako je samo na prvi pogled. Međutim, svaki sledeći otkriće vam rukopis poplave i surove potpise reke koja je neobuzdano bljuvala kroz grad svu vodu popijenu iz kišom razvaljenog neba i usputnih potoka.

“Mi smo, bukvalno, bežali dok je bujica za nama valjala neku burad, kante za smeće, daske i dizala oblak prašine. Oko pet su nas telefonom probudili prijatelji. Da nisu – ko zna šta bi se desilo. Imali smo vremena samo da uzmemo tašnu i jaknu i seli u auto”, pričaju, preplićući jedna drugoj reči i rečenice, Ljiljana Ivanović i njene dve kćerke – Violeta i Julija. A emocije nadiru, kao voda tog jutra kojeg se sećaju.

Indeks i sveska sa linijama

“To je bilo vreme kad pokušavaš da živiš normalno nenormalan život, a nemaš ni svoje gaće”, kaže Julija Ivanović, apsolvent stomatologije.

Istrčala je iz kuće i bez indeksa, ali je u vreme poplave i izbeglištva položila pet ispita, “na reč”. Kad su se vratili kući našla je indeks, nabubrio od vode.

“Morala sam da ga držim u zamrzivaču, zbog dezinfekcije”, objašnjava i pokazuje osmice i devetke, upisane na vodom izgužvanim stranicama koje se više ne mogu ni ispeglati.

Za razliku od Julijinih profesora, profesorka njene sestre Violete u srednjoj Elektrotehničkoj školi u Beogradu nije baš imala razumevanja.

“Dok su mi svi nudili sve – od prenoćišta, do hrane i garderobe, jer ništa nismo imali vremena da ponesemo, moja profesorka je insistirala da imam svesku sa linijama i digitron?! A znala je da sam izbegla iz Obrenovca samo u zimskoj jakni”, odmahuje glavom Violeta.

Pridružuje im se baka Ljubina, Ljiljanina mama. Kuća im je uz kuću, a dele isto dvorište, danas uređeno i prepuno ruža, kao da poplave nije ni bilo. Ali, čim Julija i Violeta pomenu šta im se dešavalo, Ljubini zadrhti glas i rado bi da suze teku nekako unutra, da se ne vide. “Mi smo srećne samo što smo ostale žive”, ponavlja, izlazi iz sobe, obriše suze, pa se vrati, sedne i kaže: “Kućila sam 52 godine i znam šta sam imala”.

“Spremala je unukama miraz. Hekleraj, posteljine, svašta nešto, puna kuća stvari”, objašnjava Ljiljana majčine suze.

Najmanje dva i po meseca su živeli kod prijatelja i rođaka u Beogradu, razdvojeni, bez ušteđevine. Obnovu kuće su ubrzali koliko su mogli – dva puta po 350.000 dinara od države, kao dva domaćinstva, uz pomoć rođaka iz inostranstva i prodajom njive iz nasledstva, uz solidarne radne akcije čišćenja, sređivanja, opremanja. Dva meseca su samo kaloriferima sušili zidove.

Julijin dečko Vukašin je sačuvao seriju fotografija iz stana kad se voda povukla. Niko od ukućana više ne želi da ih pogleda. Ostatke tog prošlog života su, kao i većina komšija i sugrađana iznele na ulicu, a vojska odvezla na spaljivanje.

“Ovo što je sad u kući jako je skromno u odnosu na ono što je bilo. Moja stručna biblioteka, stotine knjiga, slike… Ali, preživeo nam je svetac – Sveti Georgije, voda ga nije odnela”, pokazuje Ljiljana ikonu okačenu iznad kandila.

“Prošle godine smo pre poplave slavili Đurđevdan, na stolu izobilje, da biraš. A posle, bila sam presrećna kad smo se vratili, kad sam u dvorištu naše kuće mogla da namažem paštetu na pola vekne hleba. Čovek nekad ne veruje šta može da ga učini srećnim”, kaže Violeta.

Slaba pomoć države

Porodica Aladrović – Vesna, Josip i tinejdžer Mihajlo, svoju su osposobili za život i uredili koliko se moglo, ali im to svakako ne bi uspelo samo od državnog sledovanja po kategorizaciji štete. Uz tih 350.000 dinara (oko 3.000 evra) uložili su i ušteđevinu, pozajmicu, kredit – sve skupa skoro 15.000 evra. A još je sve daleko od gotovog.

“Morali smo tako jer nismo imali gde”, kažu Vesna i Josip.

Vesni je u vreme poplave noga bila u gipsu, a kad im se talas za samo desetak minuta od temelja popeo do prozora, bujica ju je od ulaznih vrata bacila na zid od kupatila.

Evakuacija sa štakom u ruci, kroz vodu skoro do grla, ali ni korak bez Arčija, labradora čiji pogled i danas odaje beskrajnu bliskost i privrženost.

“Muž je ostao kod komšija u potkrovlju, a nas je čamcem prevezla Ana Becin, devojka zahvaljujući kojoj je spaseno na verovatno desetine ljudi iz ovog i ostalih naselja. Ona i još jedna mladić koga zovu Rumun, mislim da se zove Nemanja Gavrić”, priča ova pedijatrijska medicinska sestra koju pola Obrenovca zna kao “Vesnu sa dečjeg”.

‘Ovo je moj narod’

“Ovo je moj narod, moji ljudi. Bio sam dužan da pomognem. Otac i ja smo spustili čamac. Nosi nas jaka bujica, a u čamcu pet žena i sedmoro dece. Svi njihovi životi u mojim rukama. A i moj Saša ima samo mene, jedinac sam”, evocira teška sećanja na obrenovačku poplavu Nikola Jerinić.

“Moje komšije, petočlana porodica, a niko ne zna da pliva. Hladno je, kiša – samo se čuju žene i deca, vriska. Ko nije bio tu ne može da bude svestan, ni da zamisli. Samo mi jedno nije jasno: bilo je ljudi, mojih godina i malo starijih, skakali su mi u pun čamac. Kažem: ‘Popni se, bre, gore na sedmi sprat i čekaj, žene i dece moraju prvo. A ako već dođe do sedmog sprata, e onada neće biti ni Novog Sada, a kamoli Obrenovca’. Ma, bilo mi došlo da ih udarim veslom…”, izgovara Nikola u jednom dahu, kao da ponovo vesla kroz obrenovačku bujicu. Trudeći se da neko sećanje ne promakne, glas mu spontano zatreperi, dočaravajuči tu dramu, koja kao da je jučerašnja.

Ako važi narodna “baci dobro niz vodu, vratiće ti se uz vodu”, Vesna Aladrović je to simbolično iskusila uz poplavu, kad su joj pritekli zahvalni pacijenti – jedna je poklonila šporet, a sestra pacijentkinje iz Holandije poslala novac da kupe nameštaj.

“Kad smo se vratili i kad je video na šta kuća liči i spolja i iznutra, Mihajlo je plakao tako neutešno kako ga nikad pre nisam videla “, priča Vesna dok pod budnom pratnjom labradora Arčija pokazuje dokle je bila voda.

Mulj na fasadi

Otprilike kilometar od Rvata, u Ulici Ace Simovića, slična slika – šarenilo obnovljenih kuća, pojedina dvorišta prepuna neraščišćenog otpada, pa fasade sivo-žute od mulja, iza kojih se kriju neomalterisani unutrašnji zidovi i goli betonski podovi.

Ispred broja 91, Milica Todorović pokušava da dovede u red kuću od šezdesetak kvadrata u kojoj je do poplave živela sa nepokretnim mužem, kćerkom i njeno dvoje dece. Državna pomoć dotekla je tek da kupi nove prozore i malo građevinskog materijala, ali sad treba platiti majstore, obnoviti pokućstvo, nameštaj… Sin i snaha su im ustupili svoj stan, a oni prešli u podstanare.

“Para nemamo da završimo, treća smo kategorija, to je 250.000 dinara, a vidite dokle je voda bila. Neprijatno je i za pogledati. Šta smo mogli za te pare – malo stolariju, beton dole, grube radove. Ne znam kad ćemo se useliti. Imam frižider i zamrzivač – to sam od familije dobila, veš mašina ne može da se popravi – nemam ništa više. Primim penziju, dok platimo dažbine, kupim lekove meni i mužu, kćerka nema posla, radi šta nađe. Od toga što imamo ja ne mogu da je popravim. Mogu samo dole da prostrem najlon, da unesemo dušeke i tako legnemo. Neeeeemam odakle da ovo sredim”, kroz vapaj govori Milica.

Ipak, ne predaje se. “Preživele su mi tri kokoške poplavu, kupila sam još pet. Malo čeprkam po bašti”, reče Milica, a lice joj se načas ozari.

“Tako je to, da olakšam sebi. Jer mi više ne znamo ni da pričamo, a da ne pomenemo poplavu… Sve nas je nekako vezala”, dodaje zagledana u prostrano dvorište iz kojeg ju je poplava oterala u teskobu stana.

Nova umesto stare kuće

Par brojeva dalje, Mile Korać ravna teren u dvorištu nove kuće koju mu je izgradio UNOPS, jer je poplavni talas doslovce srušio staru u kojoj su živeli.

Volonterkin dar gradu

U naselju Rvati, na mestu jedne od tih prinudnih deponija posle poplave, danas je niklo dečje igralište, ograđeno tujama. Kažu, novac je iz Amerike poslala jedna volonterka koja je za vreme poplave pomagala Obrenovčanima.

Ali, nije u u Rvatima, naselju u kojem uglavnom žive starosedeoci, danas sve tako romantično. Jeste puno kuća obnovljeno, na mnogim su radovi u toku, vide se promene, nove fasade, svež crep na krovovima…

Vide se, međutim, i one crte – negde sive, negde žute – i poplavom obojeni spoljni zidovi, svedoci vodostaja koji je rasterivao Obrenovčane iz domova. Osmrtnice na pojedinim kućama kao da objašnjavaju njihovu naknadnu sudbinu posle poplave. Neke su, pak, zakatančene, čekaju da se reše imovinsko-pravno odnosi novih vlasnika.

“Još nismo dobili papire, a ključeve jesmo. Dobili smo krevete, belu tehniku, sačuvali dokumente i par sitnica iz gornjih delova regala. Za čim žalim? Za tim uspomenama, fotografijama, ali sam srećan što smo svi živi i zdravi, sin, snaja, unukice. Kad si u nevolji i kad je neka sila božja – ljudi su jedni uz druge”, kaže Mile i pokazuje komšijsko potkrovlje gde mu je bilo prvo utočište i odakle je gledao kako mu bujica ruši kuću. Komšinica Nada Mitrić okopava cveće uz pomoć unuke Dunje koja joj kida cvetove nevena.

“Samo smo prenoćili u potkrovlju, pa smo isekli ogradu da bi nas čamcem evakuisali. Ostao nam samo jedan televizor. Od države 200.000 nije bilo ni blizu dovoljno. Pozajmili smo, uzimali kredite… Ko zna koliko ćemo vraćati, 4-5 godina. Opet kažem – dobro je, živa glava je ostala pa da radimo šta moramo”, hrabri Nada i sebe i komšije.

Naselje Braće Jugović je kao lavor, ispod brežuljka. Lani se nekim kućama ni krov nije video. Kroz deo naselja se proteže bara, kanal, šta li već. Baka Jela štapom pokazuje dokle je bila voda, pa na banderu gde je okačen poziv za sastanak stanara ovog naselja. Voda se povukla, ali njihovo nezadovoljstvo obnovom kuća nije. Uteha je jedino što se najavljuje da će država i međunarodne organizacije pomoći onima koji dosad nisu uspeli da obnove i poprave kuće. Kad? Ne zna se.

“Strašno je bilo. Otac u pola pet kaže – poplava je. Između prvih zgrada u Topolicama valjao se talas visok dva – i po tri metra, a na vrhu talasa ‘Yugo Florida’, prevrnut na krov. Udara u kuću i komšiji pada dvadesetak kvadrata izolacije s krova”, priča Nikola Jerinić, mladić koji je sa ocem Sašom bio na vrhu liste nagrađenih u opštini Obrenovac za pomoć u spasavanju sugrađana. Stotine su ih izvukli čamcem, vozili i novinare, fotoreportere…

Zaboravljeni heroji

Koliko juče – heroji, danas – zaboravljeni. Nikola, mašinovođa kao i otac, uprkos brojnim obećanjima i dalje je bez posla, kuća neobnovljena, a ne znaju ni kad će ni kako će. Iz njih izbija gorčina, kao sivilo mulja iz poplavljenih zidova njihove jednospratnice, po kojoj se vidi da je domaćinski skućena.

Saša i Nikola u dvorištu drže čamac kojim su izbavljali komšije i sugrađane. Voda im je bila do iznad prozora u prizemlju, a u međuvremenu samo stavljeni novi prozori i preuređeno kupatilo. Sve ostalo čeka.

“Četiri prozora i kupatilo 350.000 dinara. I to je to za kategoriju koja nam je dodeljena. Samo je moja plata”, kaže Saša Jerinić, mašinovođa. Nesreću je dodatno zagorčala smrt supruge, samo dva meseca posle poplave. I šamar od Železnica Srbije, kad je tražio solidarnu pomoć da obnovi kuću. Odbili su. Pokazuje obrazloženje, otprilike – država je već donela zakon i dodelila novac, pa oni ne bi da se u to mešaju “u cilju obezbeđivanja efikasne koordinacije pružanja pomoći stanovništvu poplavljenih područja”. Ponižavajuće birokratske fraze činovnika koji su poplavu videli samo na televiziji.

Još teže im je kad na terenu, iz prve ruke, vide da je pravda ponekad obrnuto nesrazmerna količini nesreće.

“Nije država to svima baš pravedno podelila. Bilo je slučajeva da su u jednoj kući, gde svi žive u zajednici dobijali po dve procene, dve kategorije, dve uplate. I još je nekima država donirala, preko neke organizacije sredila da im se urede kuće, svi radovi – do 450.000 dinara, plus isplata kategorizacije. Njima je ostalo da kupe i polovan auto. Ali, mogli su da nam ne daju ništa, samo nije dobro što u mnogim slučajevima to nije pošteno raspodeljeno. Između ostalog, bila je i neka priča da će ti dečaci koji su pomagali biti pozapoljšavani u neke firme. Ali to je bila samo uka-buka 10-15 dana i nikom ništa. Evo i ja sam završio školu, nadao sam se, ali ništa…. Ne tražim ja da mi neko nešto pokloni, ja tražim posao”, govore Nikola i Saša, zagledani u zid dnevne sobe s kojeg otpada malter.

Mene je bilo sramota da ih pogledam u oči. Državu nije.

Izvor: Al Jazeera