Arsenijević: Kusturica je samoproklamovani faraon

Razgovarala: Bojana Belčević

Pisac Vladimir Arsenijević našao se, pre nekoliko meseci, usred reke ljudi na balkanskom delu izbegličke rute. Svedočio je ovoj velikoj seobi naroda iz prve ruke i krajem leta objavio obimnu reportažu iz matice tog toka na potezu od Grčke do Hrvatske.

„Reč je o jednom neformalnom autoputu ili magistrali, gde nema skretanja levo i desno, ne možete se izdvojiti i krenuti svojim putem. To je jedan tok, reka koja vas nosi od tačke A, gura vas gore kroz Balkan prema Zapadnoj Evropi, i vi ćete se na jednoj od izlaznih tačaka zaustaviti“, kaže za Al Jazeeru jedan od najčitanijih pisaca regiona čije se ime danas povezuje sa dugogodišnjim uredničkim stažom u izdavaštvu i književnim festivalom “Krokodil”, kao i velikim brojem eseja i kolumni objavljenih u medijima širom regiona.

• Izbegličku krizu uglavnom pratimo preko medija. Otkud Vi u centru zbivanja? Kako ste se uopšte našli u koloni izbeglica?

– Navida Kermanija, najpoznatijeg islamologa u Nemačkoj, angažovao je časopis Spiegel da sa istaknutim ratnim fotografom Moisesom Samanom uradi foto-reportažu. Budući da je Kermani boravio u rezidencijalnom programu udruženja Krokodil, koje vodim već nekoliko godina, pozvao me je da sa njima obiđem balkanski deo izbegličke rute. Mene je, pre svega, interesovalo kako se ti ljudi kreću i kako je to zapravo organizovano. Ono što sam jasno video na tom putu je da su to ljudi koji pokušavaju da nađu mir, da se sklone iz užasa koji ih je zatekao i da naprosto nađu neko mesto gde će moći ponovo da funkcionišu kao ljudska bića.

• Ali već se čuju najave da treba odvojiti ekonomske migrante od izbeglica.

– Mimo svih politika, identiteta, religija, postoji naša opšteljudska potreba za normalnošću, želja da omogućite deci da idu u školu, da nađete posao kojim ćete moći da plaćate račune i da, pored rada i muke, obezbedite sebi u toku svakog dana nešto malo elementarnog ljudskog zadovoljstva. Pred time sve druge priče padaju u vodu: šta oni misle, čime se smatraju, koje identitete nose sa sobom i, na kraju krajeva, koji se identiteti na njih lepe. Da li su imigranti, izbeglice ili raseljena lica – to su sve administrativna pitanja. To su ljudi koji pokušavaju da nađu mir, koji svaki čovek koji je rođen na planeti Zemlji zaslužuje po prirodi stvari. Naravno da mi dobro znamo da su sve to idealizmi, ali ja i dalje mislim da ljudska empatija treba da se zasniva na jednostavnim, ponekad i naivnim principima i da je naivnost u tom slučaju nešto što treba negovati.

• Koliko empatije Evropa pokazuje za te ljude?

– Bila je jedna karikatura nedavno, na kojoj je mapa Evrope koja slavi 25 godina od rušenja Berlinskog zida. Vidi se vatromet u njenom središtu, negde u Berlinu, a svuda okolo su zidovi i bodljikave žice. To je činjenica – zemlje jedna za drugom povlače slobodne vizne režime i sve je teže slobodno se kretati po Evropi. Po meni je zabrinjavajuće što postoji jedna segregacija i diskriminacija u tome. U zavisnosti od pasoša prolazi se kroz novopostavljene kontrole ili su one nepremostive.

• Zašto je to tako?

– Možda je i najveći problem u tome što Evropa nikad nije dobila odlike državnosti već sa jedne strane postoje nacionalne države sa sopstvenim odlukama i Brisel kao jedno kafkijansko telo koje je nemoguće raspetljati. Robert Menasse je proveo nekoliko meseci u Briselu iz blizine analizirajući briselsku administraciju i izašao zbunjeniji nego što je ušao. Niko ne zna mehanizme Evrope, pa ni ljudi koji je sami vode. Mađarska koja ima desničarsku vladu kakva je danas i dok promoviše bele, hrišćanske vrednosti spram „drugačijosti“ ljudi koji u Evropu žele da uđu – nikada neće imati isti stav po pitanju izbeglica sa Bliskog Istoka kao, recimo, Švedska.

• Vi se krećete svuda po regionu. Nemate problem biti drugačiji?

– Kada govorimo o regionu, najčešće mislimo o prostoru bivše Jugoslavije ili o prostoru gde se govorio bivši srpsko-hrvatski jezik. Za mene, naš region se prostire od Turske do Beča i ja ga jasno na izvestan način osećam kao svoj. Uprkos našem insistiranju na nemogućnosti razumevanja, na nepremostivim razlikama, istorijskim nesuglasicama koje navodno traju vekovima, mi smo izuzetno slični. Drugi utisak koji mi se pojačava sa godinama je koliko je naš region dinamičan i interesantan i koliko ima dobrog u sebi, a koliko nije u stanju da uvidi objedinjujuće pozitivne elemente koji zaista mogu da posluže da se formira jedna pozitivno intonirana komunikacija. Ovde žive ljudi koji su zbog različitih istorijskih okolnosti u obavezi da razumeju jedni druge bolje nego što će ih razumeti ostatak sveta.

• Čini se, sudeći po postovima na društvenim mrežama, da ste oduševljeni Albanijom, gde ste boravili kao gost književnog festivala „White Sea“. Nekome bi to možda bilo čudno, s obzirom na ono što čitamo o srpsko-albanskim odnosima. Koji je Vaš najupečatljiviji utisak?

– Uvek je potencirano da postoji albansko-srpski problem na svim nivoima. Nama se uvek čini da je strast koja tu vlada jača nego što zapravo jeste zato što je posmatramo kroz prizmu politike i kompetitivnog sporta. I jedna i druga stvar izazivaju agresivne strasti kod ljudi. Kada imate fudbalsku utakmicu, izbijaju tuče, maše se zastavama, lete dronovi, promovišu se partikularni identiteti na užasno agresivan način, sve postaje ispunjeno nepotrebnom dramom. Kada se sretnu političari, gledaju se namrgođenih obrva, misle da štite stvari od nacionalne vrednosti postavljajući zidove. Mi danas imamo direktan let Beograd-Tirana i ti avioni su neprestano puni. Kada uđete u supermarket u Tirani, videćete najpre italijansku, ali odmah potom srpsku robu, a na televiziji je zastupljena muzika sa ovih prostora. Postoji čitav niz signala koji vam kažu: ti si ovde kod kuće, ovo je deo tvog proširenog doma. Za mene je od neverovatne važnosti da se pozitivna komunikacija pojača na sve moguće načine i mislim da normalnosti i prijatne budućnosti u ovom regionu neće biti dok se ta pitanja ne reše.

• Niste imali problem ni da izjavite da Kosovo nije Srbija, a prethodnih dana je vođena oštra polemika u vezi s prijemom Kosova u UNESCO. Da li mislite da bi Kosovo imalo kapaciteta ili političke volje da brine o spomeničkom nasleđu koje je, ipak, na UNESCO-ovoj listi ugrožene svetske baštine?   

– Ukoliko je Kosovu stalo do prikupljanja pozitivnih poena u međunarodnoj zajednici, to je prilično lak način da se ti poeni i dobiju. Ako bi Kosovo potpisalo povelju UNESCO-a, Kosovo bi moralo da brine o povelji UNESCO-a. Ako ne bi vodilo računa o tome, verovatno bi imalo određene reperkusije. Meni jedna druga stvar stalno pada u oči: mi živimo u svetu nestabilnih granica koje su se kroz istoriju menjale nebrojeno puta – ko brine o objektima na području Bačke i Banata koji svakako nisu srpska arhitektura? Pogledajte vekove Beograda – kome on pripada? U kojem su vremenskom periodu Srbi vladali Beogradom? Ko je napravio Beogradsku tvrđavu? Ko o njoj brine? A kako mi vodimo računa o našem nasleđu?

Mi vodimo računa na način koji je svojstven nama, pa će i Kosovo voditi računa o tim objektima na način koji je svojstven njima, ali ne verujem da će iko odbiti pravo Srpske pravoslavne crkve da zaštiti sopstvene manastire na toj teritoriji. Ja to ne mogu čak ni da zamislim. Dakle, stvar je bespredmetna, nije pitanje da li će Kosovo voditi računa o manastirima, pitanje je zašto je došlo do situacije da se Kosovo otcepi od Srbije i šta je Srbija kontinuirano radila pogrešno da radikalizuje odnose do te mere da to otcepljenje bude ne moguće već poželjno za veliki broj ljudi koji vode svetsku politiku. Mi to retko preispitujemo. Mi smo skloni post festum oplakivanju samih sebe i čupanju kosa, ali slabi smo na objektivnom, racionalnom samopreispitivanju. Na kraju, ne bih da umanjujem važnost manastira, ali šta je sa čitavom živom kulturom Srba na Kosovu? Gde su ti ljudi? Vođena je politika koja je rezultirala apsolutnim krahom i srpske države i postojanja Srba na Kosovu. Mi sada imamo nekoliko zona gde ti ljudi žive onako kako žive i popriličnu nebrigu države Srbije šta se dešava tamo. U svemu tome pričamo o manastirima, a patrijarh SPC-a Irinej bezmalo poziva na nekakav sveti rat, što je veoma neukusno i opasno.

• Kritikovali ste obraćanje Emira Kusturice na stranačkom skupu Srpske napredne stranke. Zašto Vam je to toliko smetalo?

Jednostavno sam smatrao pitanjem lošeg ukusa pokazivanje da premijer brine o kulturi tako što podržava dve privatne inicijative čoveka koji upravo utvrđuje da premijer brine o kulturi. Šta je sa stanjem u kome se nalaze doslovno svi muzeji u Beogradu, a da ne govorimo o ostatku Srbije. Mi imamo akutnu nebrigu o kulturi. I kada ljudi izađu ispred Muzeja savremene umetnosti da simboličnom akcijom, donošenjem budilnika i sveća, ukažu na to da je probijen rok koji je sama država dala, oni budu sačekani kordonom policije. Oni, dakle, brane mrtav muzej od ljudi koji hoće da ga učine ponovo svojim, ne uviđajući paradoks u svemu tome.

• Ali premijer zna i da uskoči kad zaškripi, tako bar smatra Kusturica…

– U takvom trenutku se ističe pomaganje nečega što je, pre svega, privatni biznis namenjen za uspešnu prodaju prostora. To je već način kontinuiranog ponašanja Emira Kusturice koji se od talentovanog reditelja pretvorio u samoproklamovanog faraona koji diže spomenike samome sebi. Nazvati festival po sebi, pobogu, to je oznaka katastrofalnog gubljenja kontakta između sopstvenog osećaja skromnosti i učestvovanja u javnom životu. Za mene umetnik koji se stalno viđa u društvu Dodika, Dačića ili Vučića naprosto gubi na simpatičnosti.

• Osnivač ste Književnog regionalnog okupljanja koje otklanja dosadu i letargiju, koji opstaje već šest godina. U kom će se smislu festival razvijati u budućnosti?

Festival „Krokodil“ je od regionalnog festivala prerastao u neku vrstu regionalno-međunarodnog festivala, a i dalje funkcionišemo na jedan virtualan način, jer praktično i nemamo kancelariju, a pri tom nas je dvoje. Trenutno se jako angažujemo da pokrenemo program „Pisci u azilu“ da bismo konačno predstavili Srbiju kao zemlju koja je do nedavno imala potrebu za određenim formama azila, a danas je, ipak, zemlja u kojoj se srazmerno normalno živi, gde ima razloga da se gosti osete prijatno. Svakako da među stotinama hiljada izbeglica koji se kreću ovim delom Evrope imate na desetine pisaca, prevodilaca, izdavača. Naša namera je da pomognemo tim ljudima.

• Ove godine se obeležava 20 godina otkako ste dobili Ninovu nagradu za književnost. Koliko Vam je dosadilo da Vas predstavljaju kao najmlađeg pisca koji je dobio Ninovu nagradu i jedinog koji je dobio nagradu za debitantski roman? Koliko ta vrsta etiketacije pomaže ili odmaže u karijeri?

– Sve ono što vam pomaže u početku postane opterećenje na kraju. Ja zaista osećam da je to jedan teret koji meni ne treba. To je kao jaka ekspozicija koja bljesne i ljudi su nakon toga zaslepljeni za vas. Do sada sam objavio devet knjiga, a mislim da najveći broj ljudi zna da navede tu jednu – U potpalublju. Ne bi se, sa druge strane, trebalo ni previše žaliti, jer svako dobije svoju suženu sliku u javnosti. Ko zna da navede sve Pekićeve ili Krležine knjige? I kada pitate informisane čitaoce, znaće da navedu tri naslova Miroslava Krleže, a ko će znati onih 60 naslova na koje je taj čovek potrošio 40 godina karijere, ulažući istu vrstu energije u njih.

Meni je uvek dobar primer Bora Ćosić i Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji. Čovek je napisao na desetine knjiga, a ljudi mu i dalje na festivalima traže da čita to delo. Ja vidim da on u tim trenucima pobledi, knjiga je nastala 1969. godine i on je i dalje u njenoj senci. Zato su primeri poput Kišovog sjajni: srazmerno mali opus, od kojih je svako delo podjednako moćno i opstaje paralelno u javnosti. Ja sam na miru sa svim tim. Meni je stalo da imam uspeh u onome što radim, ali moja duboka motivacija ne potiče od toga što će se knjiga prodavati ili kakve će prikaze kritičari pisati.

• Odakle ona potiče? I kako uopšte nastaje, recimo, jedan Vaš roman? Čini se, pogotovu na primeru Predatora, da puno istražujete?

– Pisanje je sjajno baš iz tog razloga jer je nemoguće pretvoriti ga u opštu tehniku, a svaki pisac se razvija na način koji je njemu svojstven. Čovek počne od onoga što najbolje zna i služi se onime što mu je srcu i stomaku najbliže. Ono što sam pisao 90-ih upravo je nastalo iz stomaka. Tada mi nije bilo potrebno nikakvo dodatno istraživanje. Pisao sam o krizi, o strahu, o brizi za bližnje, osećaju da ti je neko izmakao tlo pod nogama. Suprotno onome što su bili glavni pravci tada, autoreferentan, postmodernistički stav u književnosti koji je gadljiv na realizam i analiziranje svakodnevice. Za mene je to bilo dosadno.

Kada smo ušli u 2000. godinu, olaka vezanost za burne, opšte teme činila mi se nekom vrstom prevare. Hteo sam da ostavim po strani olakost tematizovanja ratnog stanja iz devedesetih, a sa druge strane sam poželeo malo više da istražujem, da uđem u ozbiljniju fazu gde sam u stanju koncepcijski da osmislim nešto što nisam osetio na svojoj koži i da pokušam sa jednakom kreativnošću da pišem o tome. Otud, recimo, Predator. Prilično je interesantno da su ovde svi verovali da će Predator biti uspešna knjiga u evropskim ili globalnim okvirima, a ona je jedna od mojih knjiga koje su najmanje prevođene u inostranstvu. Tada otkrijete da izdavaštvo usko posmatra stvari i da su pisci u onoj meri zanimljivi u globalnoj areni u kojoj mogu da predstavljaju neku vrstu ambasadora zemalja i kultura iz koje dolaze. Za mene je to bilo šokantno, mislio sam da pisci treba da pišu o fenomenima, ali tu slobodu može sebi da dozvoli mali broj pisaca u svetskoj književnosti, ostali su zauvek osuđeni da neprekidno tematizuju čudnovatost sopstvene kulture i da nam je na neki način osvetljavaju.

• Može li se u Srbiji živeti od pisanja?

– Nakon velikog uspeha romana Predator, koji je preveden na 20 jezika, u jednom trenutku sam se ponadao se da bi, uz pojačan rad, čak mogao da opstajem u ulozi profesionalnog pisca. Video sam da mi je to zagadilo pisanje, jer sam došao u situaciju da počinjem da obračunavam svoje životne potrebe i mislim kako se rad odužio, a struju treba platiti. Shvatio sam da to nije zdravo po mene i da želim da pisanje bude aktivnost koja je nevezana za profane stvari.

• Kao tinejdžer ste se oprobali i na punk sceni. Jedan muzički menadžer je izjavio da bi „Urbana gerila“ napunila koncertnu salu kada bi se ponovo sastala. Da li mislite da bi to bio zanimljiv eksperiment?

– (Smeh). Prvo bi „Urbana gerila“ morala da nauči da svira. To je bila tinejdžerska scena i sa tim je išla i izvesna nespretnost u izvedbi. To je u redu, sa pankom ide i deviza – uradi sam i da nije bitno da li znaš da sviraš već da li imaš nešto da kažeš, ali objektivna činjenica je da za nama nije mnogo toga ostalo, izuzev sećanja, nešto malo fotografija i emisija Televizije Beograd o fenomenima panka sa isečcima sa naših koncerata. Onda se ispostavilo da su u tom bendu uglavnom bili kreativni ljudi koji su dalje razvijali sebe, Cane kroz Partibrejkerse, ja kroz književnost, Branko Rosić je urednik „Nedeljnika“, a imao je i uspešnu knjigu prošle godine, Uroš Đurić je slikar i konceptualni umetnik… Ne verujem da bismo napunili dvoranu, a ako bi do toga nekim čudom i došlo, verovatno bismo je patetično napunili sredovečnim ljudima. Muzika se, ipak, prevashodno obraća mladima.

Izvor: Al Jazeera