Ljudi koji nisu uspjeli da prespoje život

Piše: Velimir Ilić

”Ovo je dvadeset i peta godina otkad sam u Srbiji… Ima ovde i dece koja su se rodila otkad sam izbeglica, pa se pitam ponekad – gde sam to ja? Kao da ceo jedan život prođe…”

Dok izgovara ovih par rečenica, isprekidanih uzdasima, Miroslava Dragojlović kao da kroz zidove montažne barake izbegličkog centra u Krnjači priziva vremeplov kojim bi da se vrati u Daruvar, u Hrvatsku, pre 90-ih godina prošlog veka. Iduće godine će, 28. februara, zaokružiti sedmu deceniju. Na tle Srbije kročila je, mimo svoje volje, 1991, posle silnih neprespavanih noći, isprepadana pretnjama i ponoćnim upadima u stan. Posle razvoda je živela sama, a sin sa ocem. Obojica su stradali u ratu. Sina su joj, kaže, iz kafića odveli Arkan i njegovi.

Deseci hiljada imaju izbjeglički status

U Srbiji je 1996. godine bilo približno 700 kolektivnih centara, u januaru 2002. godine 388 sa ukupno 26.863 izbeglica i prognanika.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migrante (KIRS), od 1. juna 2015. funkcioniše još 18 kolektivnih centara u kojima je smešteno 1.075 osoba. KIRS vodi evidenciju podataka i o Kosovu, prema kojim na Kosovu postoji osam kolektivnih centara sa 353 stanara.

U 1998. ukupan broj izbeglica i ratom ugroženih iz Slovenije, BiH i Hrvatske premašio je cifru od 618.000, a za njih 538.000 izbeglički status je bio priznat u skladu sa konvencijom UN-a i protokolom koji se odnosi na status izbeglica.

Nakon 24 godine od početka prvih ratnih sukobau bivšoj SFRJ, u Srbiji i dalje izbeglički status ima 35.000 osoba.

Prema službenoj faktografiji KIRS-a, broj povratnika u Hrvatsku i BiH je 145.000 (70.000 u BiH i 75.000 u Hrvatskoj), dok je više od 300.000 izbeglica integrisano ili je u procesu integracije u Republici Srbiji.

Službene procene su da je oko 45.000 izbeglica u međuvremenu otišlo u treće zemlje.

Prema podacima KIRS-a, u junu 1999. oko 190.000 nealbanskog stanovništva napustilo je svoje domove, a ukupan broj u međuvremenu ije narastao na približno 215.000.

Status interno raseljenih u Srbiji trenutno ima oko 203.000 osoba, navode iz KIRS-a.

”On nije hteo u rat, znam svoje dete… Nema ko da mi potvrdi, ali čula sam priče da je Arkan sam likvidirao one koji nisu hteli da ratuju…” Ni sinu ni bivšem mužu ne zna grob. Sestri i majci, koje su umrle tokom rata i poratnih godina, nije mogla na sahranu jer nije imala dokumenta da putuje.

Iste nevolje, različita podjela

Zdravstveni radnik, Miroslava je u međuvremenu uspela da nađe posao u Srbiji, seljakala se kao podstanar birajući sobe prema prihodima, dok je zdravlje služilo čistila je stubišta po zgradama, tuđe stanove, a onda ju je sustigla bolest. I tako je dospela u kolektivni centar u Krnjači, jedan od nekadašnjih 700 u Srbiji od početka 90-ih godina koji se najduže održao.

“Ovde sam od 2007. Dobro je. Ne vredi da jadikujem. Nisam napolju, ima grejanje, voda, hrana… Meni je zbog bolesti higijena najveći problem”, žali se Miroslava, nekako s pola glasa, kao da će joj neko uzeti i to što ima.

I zbilja, baraku deli sa još 15 ljudi, sobe su im odvojene, a sve ostalo je – zajedničko. Od nekadašnje tri tuš kabine danas imaju samo jednu ispravnu, koriste jednu WC šolju i dva “čučavca”.

“Kakva god da je higijena, kolikogod da čistim – ne možeš se rešiti bakterija. Nismo svi isti, nisu nam iste navike, kultura… Kad sam posle operacije morala šest meseci nositi kateter – možete misliti kako je tek tad bilo…više nego strašno. Sad moram još na jednu operaciju”, odmahuje glavom.

S Miroslavom razgovaramo krajem oktobra, uoči njenog i preselenja još 19 porodica iz PIM-ovih baraka u Krnjači u socijalne stanove u naselju Veliki Mokri Lug. Konačno je došlo na red i da vlasti ispune obećanja, mada su neka već postala i punoletna.

Nakon preselenja tih 20 izbegličkih porodica, u Krnjači ih ostaje još pedesetak. Kako je ranije najavljeno, i oni bi uskoro trebalo da se sele jer je još lani potpisan ugovor o gradnji 45 stanova u naselju Kamendin u Zemunu. To bi značilo i potpuno zatvaranje kolektivnog centra u Krnjači kroz koji je za poslednjih četvrt veka prošla cela jedna varošica – oko 3.500 ljudi.

Deo slobodnih kapaciteta – 350 od oko ukupno 700 mesta, sada koriste tražioci azila i migranti, mahom iz bliskoistočnih i afričkih zemalja. Međutim, oni su, kažu u Krnjači, nestalni stanari – čas ih ima dvadesetak, ponekad stotinjak. A kakva su izbeglička vremena – ko zna čemu će sve biti svedoci i domaćini ove već oronule barake.

‘Bar ću imati svoje kupatilo’

“Dobila sam stan, verovatno garsonjeru. Biće bolje jer ću bar imati svoje kupatilo. To će mi biti jedan spas”, kaže Miroslava.

Bilo je nepristojno pitati kako će s minimalnih 16.000 dinara penzije, što nije ni 150 eura, opremiti garsonjeru i otplaćivati kredit za šporet i frižider. A rata joj je 30 eura. Brat iz Pule pošalje neki dinar. “Ali, i on izdržava porodicu, decu…rano je ostao bez žene.”

Komšinica s drugog kraja barake ne bi “ni da priča ni da se slika” i objašnjava zašto – njena ćerka, već odrasla i zaposlena, stidi se i da kaže gde žive. Odmahne rukom, izgovori samo jednu reč: beda. Navuče još dublje vunenu kapu na glavu i kreće prema kolektivnoj kuhinji, noseći šerpu za ručak.

“Šta je danas – grašak ili boranija? Grašak. Dobro, da malo promene. Ali i da promešaš malo po dnu onu šerpu, svo meso padne dole”, jetko se šali s kuvaricom.

U sali radničkog restorana tek poneko pojede obrok, uglavnom nose u barake. A bar troje ih pedantno, po danima nabraja šta je kad za doručak, ručak i večeru.

“Kakva je hrana? Pa, ne da nam da umremo, takva. Ali, dobro, bar nismo gladni”.

Neko u šerpi, neko u plastičnoj kantici od marmelade, odnose svoje porcije i zamiču u barake između kojih protrči tek poneka mačka, nadajući se ostacima hrane. Dežurni šarov sa pristojne razdaljine, očito, pazi da mu ne promakne nijedan od posetilaca.

Ispred jedne barake zaustavlja se automobil. Punačkoj starici sin pomaže da izađe, dodaje joj štap. Neće ni da čuju za novinare.

“Setite nas se kad je godišnjica ‘Oluje’, kad nekom sude u Hagu… A i šta vredi da vam pričamo kad sve ostaje isto…”, dobacuje jedan od komšija iz susedne barake, braneći pravo svojih sunevoljnika na ćutanje, stečeno posle dve decenije i solidan kusur godina očaja i preživljavanja.

Ruku na srce, nema šta čovek da im prigovori – u pravu su. Mada, koji dan kasnije, prilikom useljenja u nove stanove, opet su ih pred kamerama rasporedili k'o ikebanu političarima, slikali ih i pitali: da li ste srećni, šta vam znači krov nad glavom, započinjete li sad novi život?

A oni, imenom ili bezimeni, nastavljaju svoje male živote, koje – za razliku od mnogih sunarodnika – za četvrt veka nisu uspeli baš najbolje da prespoje između surovog rata i nespokojnog mira.
 

Izvor: Al Jazeera