Nikola Cvejin, izumitelj i buntovnik

Piše: Velimir Ilić

Ima 22 godine, nema “pametan” telefon, ni vozačku dozvolu i nikad nije bio na moru. Studira profitabilan fakultet, ali ne vidi nijedan ozbiljan razlog zašto bi otišao iz Srbije. Nije to uradio ni kad su mu Rusi ponudili nastavak školovanja i usavršavanja nakon prvog izuma, a neće ni danas, kad ima šest prijavljenih i višestruko nagrađivnih patenata.

Nikola Cvejin, posve neobičan mladić iz sasvim obične vojvođanske varoši Žabalj, samo na prvi pogled i na “dobar dan” se skoro ni po čemu ne razlikuje od generacije kojoj pripada. Ali, kad se s Nikolom upustite u razgovor – učini se na momente da iz njega progovara nekoliko decenija iskušenja i nataložene filozofije životnog iskustva, a ne tek nešto više od 20 godina i nekoliko meseci otkad je sebe prvi put prepoznao u ogledalu.

Ovaj student danas ima šest zaštićenih izuma – između ostaih daljinski kontrolisanog robota za prskanje otrovnih hemikalija, robota za čišćenje ulica, električni aparat za duborez i obradu materijala…

Četvorka u školi, Zlatni pečat u Moskvi

Samouveren je i pomalo buntovan, a ukućani – otac Perica, majka Olja i braća Nebojša i Vladimir – najbolje znaju koliko uporan i katkad tvrdoglav. Istovremeno je pažljiv i saosećajan, ali – reklo bi se – sa neuporedivo više empatije, razumevanja i uvažavanja prema deci nego prema odraslima.

“Predajem u osnovnoj školi, to mi se vodi kao praksa za fakultet, a od faksa imam punu stipendiju. Volim da radim sa decom, deca još nisu toliko iskvarena, ali ih kod nas kroz sistem školovanja i obrazovanja uče samo šta sme, a šta ne sme. I tako im ubijaju taj deo mašte i razmišljanja. U tome je najveći problem. I zato ja decu učim da to kako oni razmišljaju nije pogrešno. Deca vide stvari drugačije, mogu da ih vide iz petog ugla – mi ne možemo, bar većina ne može”, odgovara, skoro u dahu, Nikola na pitanje čime se bavi.

Onda, kao da mu se u slikama vraća sećanje kako je, još u osnovnoj školi, shvatio da tu “može steći samo ono znanje koje mu treba”, a sve ono što ga je interesovalo tražio je i pronalazio “na mnoge načine, kroz razne eksperimente”.

“Sve što je mene interesovalo morao sam – sam. Ako pitam nekog – on mi kaže: ‘Mani se ćorava posla, kome to treba.’ Na kraju je ispalo da od toga ‘kome to treba’ dobijem svetsko priznanje. Pa, znači da nekome treba”, kaže Nikola, i danas nenaviknut da o svojim izumima priča kao o nekim dostignućima kojima se treba diviti.

Tako je bilo sa njegovim prvim izumom – električnim uređajem za duborez. Uz malo elektronike, plastične kutijice od filma, stare hemijske olovke i jedne burgijice, napravio je sebi alatku kako više ne bi spasavao prste od oštrice nepraktičnog alata koji su im dali na času tehničkog. To je bilo dovoljno za četvorku u školi, ali i za Zlatni pečat Ruske Federacije na sajmu izumitelja u Moskvi.

Podrška, a ne pametovanje

I tako je odlučio da će, kad napuni 18 godina, sam pokrenuti nešto gde deca mogu da dolaze i da rade, maštaju i prave ono što im je volja. I zaista, Nikola je održao obećanje samom sebi – osnovao je i postao predsednik Udruženja tehničke kulture u Žablju, koje okuplja mlade istraživače i radoznalce.

“Skoro sve što radim imao sam podršku roditelja, ali većina dece – ne. ‘Bolje ti idi na ekonomiju, ekonomisti su dobro plaćeni…’ Ma, neće biti! Jednostavno, ne dozvoljavaju deci da budu ono što jesu i da rade ono što mogu. A mi u ovom udruženju tako radimo. Ja sam tu samo da ih uputim na alat, obezbedim nešto opreme, a dalje sami moraju da razmišljaju šta oni hoće. Njima treba podrška, a ne pametovanje. Način na koji oni hoće da uče često ispadne mnogo bolji od onog što možete da zamislite. Oslobađam deci maštu”, objašnjava Nikola šta sve zapravo radi i čime se bavi.

“Školovao sam se na različite načine – mogu da budem hausmajstor, znači – sve što u kući treba – to mogu da popravim, računajući i zidanje i krečenje. U srednjoj školi sam se školovao za elektrotehničara elektronike, sad završavam fakultet za menadžera u informatici. To mi se svidelo jer sam shvatio da mogu da napravim sve i svašta, ali je problem to prodati.”

Kad to kaže, nesvesno započinje sukob svojih svetonazora i nekih opšteprihvaćenih standarda i principa spoljnjeg sveta u kome je sve manje-više komercijalno ili je politika.

“Naučio sam kako funkcioniše tržište. Tu se upliće sve – i filozofija, i psihologija, i sve što ja volim, tako da dobijete svet koji izgleda mnogo drugačije. Ljudi, zapravo, prate ono što im vi kažete, a ne ono o čemu bi oni trebalo da razmišljaju. Ja želim da ljudima ponudim ono što im treba”, jednostavno je Nikolino objašnjenje koje spontano dovodi do jednog od njegovih zasad najpoznatijih izuma – višenamenskog samohodnog robota za poljoprivredu i voćarstvo, koji će zameniti ljude u fazama prskanja i zaprašivanja biljaka otrovnim hemikalijama.

“Radim na razvoju prvobitne varijante robota za prskanje voćnjaka. Shvatio sam  šta bi ljudima još trebalo i pravim novu verziju, univerzalniju”, objašnjava Nikola.

Parola ‘uradi sam’

Na pitanje ima li, osim izumiteljskih, istovremeno i preduzetničke ideje – kako to proizvesti i prodati, ima li podršku i finansijsku pomoć – odgovor je vrlo jednostavan: “Ne! Ako vam neko da novac – on ima kontrolu nad onim što radite, a ja ni sam sebe ponekad ne mogu da kontrolišem u onome što radim, jer volim da radim na poseban način, čak i ako znam da ću zbog toga potrošiti više vremena. A sve vreme skupljam sredstva za ono što mi treba i što planiram, zarađujem i u nekim firmama”, kaže Nikola, naviknut od malih nogu da je najefikasniji kad ono što naumi uradi sam.

“Od države neću tražiti ništa – očekujem da mi pošalju račun za struju. Jer, to što oni objašnjavaju – to je onaj deo marketinga kojim zavaravaju ljude, a mene to ne interesuje. Čak sam i TV izbacio iz svog života. Ne gledam ga, da ne bih morao da se brinem šta će političari da mi obećaju danas, a šta sutra”, Nikolina je dijagnoza današnje društvene i političke scene u Srbiji.

Novac nije primaran

Na sličan način objašnjava i otkud mu toliko samouverenosti: “Pa, da sam hteo da sve ide na lakši način – davno bih otišao iz ove države. Ako politika ne dobije svoj deo, ona će uvek da otežava. Ono što mi danas smatramo politikom – to su samo određeni ljudi. Ja znam šta hoću da uradim i znam da će mi biti teško, ali ne smatram da radim ništa pogrešno. Radiću još sa decom, hoću da stvorim mlade ljude koji razmišljaju. Sledeći korak je da pokrenem proizvodnju svojih mašina-robota koji neće biti samo za naše tržište, već i za siromašnije zemlje”, glasno razmišlja Nikola.

“Ne kažem da se neću nikad udružiti sa nekim firmama, ali samo sa onim koje ja prepoznam da su OK i da rade i misle slično kao ja. A ima i takvih”, kaže i objašnjava zašto je odustao od zaštite patenata: “Predugo traje ta papirologija, puno košta, oko 300 evra se godišnje plaća i opet vam niko ne garantuje da ste 100 posto zaštićeni. A kad im tražiš potvrdu – kao da si im tražio bubreg.”

Čak i ako neko počne proizvodnju i prodaju po njegovoj ideji, to ga – bar tako izgleda – ne bi puno potreslo: “OK, ja sam, znači, nekom pomogao da mu život bude lakši. A ja volim takmičenja i smisliću već nešto drugo, na drugi način. I opet život ide kako treba.”

Teško pojmljivo za njegovu generaciju, ali Nikola nema smartfon. Pokazuje neki već skoro muzejski primerak Samsunga i kaže da mu je telefon neophodan samo za razgovor, eventualno za koju poruku. Za sve ostalo ima tablet i laptop.

“Meni novac nije primarna stvar, zato što ja, odrastajući kao klinac, nisam imao para, nisam imao ništa. Živeli smo prilično siromašno. Jedino što sam mogao je da pravim ono što bih želeo da imam. Tako sam i naučio sve to”, objašnjava ovaj momak iz Žablja, bez namere da sagovornika ubedi u suštinu pomalo zaboravljenih ljudskih vrednosti:

“U mom svetu ja živim sa ljudima koji su s vama – imali vi novca ili ne. Ovde možete da živite sa 600-700 evra mesečno, i to da živite skroz OK. U tim 90-im godinama ljudi su malo postali čudni, ali nisu oni krivi zbog toga – opali su svi kriterijumi, samo su se trudili da prežive, a ne da stvore nešto novo. E sad, treba da prođe još jedno 20 ili 40 godina da ljudi ponovo shvate kako više ne moraju da se bore za život”, objašnjava Nikola i kaže kako ga ne interesuje da ima kuću od 2.000 kvadratnih metara, jer je i “150 kvadrata sasvim dovoljna za normalnu porodicu, uz jedan normalan automobil”.

“Hoću da imam toliko da ne brinem kad uđem u prodavnicu”, kaže.

Dio posla koji volite

Radi sa mamom u cvećari, sa tatom u servisu za bicikle, sa decom u Udruženju, sklapa braći bicikle, pomaže u nekim firmama, “da ne plaćaju preskup servis”, obučava radnike za rad na kompjuterski kontrolisanim mašinama…

“Sve može da se uradi. Vidite – imate 24 sata, jedan dan, i tako sedam puta u nedelji i 30 u mesecu. I možete sve da stignete. Ne morate da volite svaki posao, ali u svakom poslu postoji deo koji volite”, Nikolina je matematika i filozofija kojom prkosi vršnjacma “čiji je radni dan propao onog časa kad uđu u kafić i bleje od podneva”.

“Postoje pravila koja moraju da se poštuju i koja uređuju društvo da ne bi nastao haos, ali postoje i pravila koja su izvan društva – to su moja pravila, koja određuju mene i moj život. Ono što ja volim i što ću ja živeti, o tome ne odlučuju vlada i skupština. Ono što ja hoću i volim mogu samo ja da uredim i tako treba i da ostane. Sve dok budem radio ono za šta ja ne smatram da je pogrešno, a niko mi ne ponudi ubedljiv dokaz da radim pogrešno – tako ću raditi”.

Biografija Nikole Cvejina je, nesumnjivo, već dovoljno bogata za jednog 22-godišnjaka. Da li će u dogledno vreme možda biti mnogo ozbiljnija i vrednija – to više zavisi od njega, jer u svakodnevnom preispitivanju mora promeniti neke poglede na svoju ulogu u sopstvenom životu i suziti lepezu stvari koje mu rasipaju pažnju i energiju.

Ili mu je, možda, zasad dovoljno samo da prati jednu od svojih maksima: “Ne mora sve da bude korisno – može nešto da bude i zabavno.”

Izvor: Al Jazeera