Berači flaša iz Malog Rita

Piše: Snježana Mulić-Softić

“Nema ovde salaši, ni tamburice, samo sirotinja. Napiši slobodno u novine da u Mali Rit žive samo Aškalije i Rumeni, siromašni narod koji je proteran sa Kosova, a Srbi su nas zaboravili i prevarili”, ovako počinju priču stanovnici divljeg naselja u Malom Ritu kod Novog Sada, a koji su se tu naselili 1999. godine, nakon što je NATO intevenirao na Kosovu, a vojska tadašnje Savezne Republike Jugoslavije se povukla.

Većina stanovnika Malog Rita, a tamo je više od 560 kuća, od kojih svaka u prosjeku ima desetak članova, za vrijeme oružanog sukoba između Srba i Albanaca od 1996. do 1999. godine bila je na srpskoj strani i u redovima Vojske (SR) Jugoslavije.

“Mi smo bili sa njima jer mi nismo Albanci. Mi smo Aškalije i borili smo se u srpskoj vojsci. Onda nas je sa Kosova proteralo. Kad smo došli u Srbiju, rekli su: ‘Ti si došo’, sad se snalazi.’ Dok je bio rat, obećavali su puno, a sad ćete da vidite koliko je to”, priča Ramiz Demiri dok nas kroz blatnjavi sokak uvodi u naselje krcato kućama od kartona i građevinskog otpada.

Gužva na glavnom sokaku

Dok priča kako u Malom Ritu samo jedan Aškalija radi u državnoj službi, a svi ostali ili ne rade ništa, ili preživljavaju od prodaje plastičnog otpada i željeza, pored nas trčkaraju bosa djeca i traže da ih “slikam za televiziju”. Jedna djevojčica veli da bi voljela biti frizerka, a druga kuharica – “da kuha hranu iz samoposluge, a ne iz kante”.

Ipak, jedna djevojčica, koja se, s velikim šarenim torbakom na leđima, vraća iz škole, dovikuje da “nju ne slikamo, jer ne želi da je damo u dom”.

“Neću da idem u dom, ja imam svoju kuću. Možeš da me staviš na fejsbuk, samo ja ne znam gde da ga nađem”, kaže i zamiče u prvo dvorište, iza ograda sa kojih se guli zelena boja.

U naselju je samo jedna mala prodavnica, pred njom gajbe s malo krompira i salate, a drži je Ramiz Demiri. Kaže kako je na Kosovu svako od njih imao nešto svoje.

“Neko je imao običnu drvnaru, neko šupu, a neko i vilu, ali sve je to bilo naše vlasništvo. Imali smo i njive, a ovde nemamo ništa. Ovo smo izgradili nelegalno i mogu nas poravnati kad god požele.”

Najbolji objekat u naselju je mali mesdžid (mjesto za klanjanje), s česmom za abdest (pranje prije molitve) u dvorištu, a na ulaznim vratima je natpis: “Es selamu alejkum, draga braćo. Pre nego uđete u mesdžid, isključite mobilne telefone.”

Unutra podne klanja nekoliko muškaraca, a Ramiz ostaje s nama, pravdajući se kako “nije uzeo abdest” i objašnjava da im petkom dolazi muftija iz Novog Sada i predvodi džumu.

Blatnjavi glavni sokak, pun lokvi i smeća, veoma je prometan: stariji muškarac u improviziranoj prikolici vozi dvoje djece; protutnji i bijeli “Nissan”, u kojem je onaj srećnik koji ima državni posao; onda konjska zaprega; pa momak koji ispred sebe gura prikolicu krcatu vrećama s plastičnim otpadom. Ima 19 godina, zove se Hajdar, a došao je iz Makedonije.

Hajdar nikad nije išao u školu, a zna samo “dva ili tri slova”. Kaže da živi tako što po smeću “bere” plastične flaše i onda ih prodaje. Stidljivo priznaje da nikad nije imao mobitel, niti je ikad vidio kompjuter, a onda stavlja nogu na pedalu i nestaje s ogromnim teretom punim šarenih flaša.

Prozori bez stakala, štokovi bez vrata

Iz dvorišta koje krasi gipsani konj i statua polugole žene, kada čuje da je došla novinarka iz Sarajeva, s motornom pilom u ruci dotrčava stariji muškarac i veselo viče: “Dobrodošla, moja Sarajka!”

Zove se Duško Tahiri i kaže da je sa Kobilje glave u Sarajevu, odakle je u Mali Rit došao 1992. godine. Kaže da ima četvero djece, a preživljavaju od sakupljanja sekundarnih sirovina – papira, flaša, starog željeza…

“Daće Bog nešto i nama”, optimističan je Duško, pa nastavlja kako im država Srbija nije dala ništa – “jedino lečenje preko socijalnog”.

Svi pitaju hoće li biti na televiziji i hoće li dobiti neku pomoć.

Jedna žena pritrčava, namješta kosu i osmijeh da je fotografiram, a Gana Idrizi, koja se s kćerkicom vraća iz škole, poziva nas da vidimo njenu kuću.

Gana kaže da misli da joj je 36 godina. Ima sedmero djece i “čoveka bolesnog na živcima”. Njena djeca idu u školu, a mlađa u jaslice.

“Nije nam ova vlast nešto puno dala, ali ja se borim, pa sam iskoristila sve što mogu. Šaljem decu u školu, u jaslice. Oni im govore da su Cigani, Romi, da su prljavi, svašta im govore… Ali, mi nismo Romi, mi smo Aškalije, mi nismo krstijani, mi smo muslimani. Ma, mi smo ljudi”, priča Gana i uvodi nas u ogromno dvoriše puno smeća i starih stvari. Njena djeca pritrčavaju i pokazuju prozore bez stakla.

“Vidite, nemamo stakla”, govore, a kroz okvir prozora proviruje mladić, koji kasnije istrčava na vrata s bokserskim rukavicama i skače kao u ringu.

U sobi čiji prozori nemaju stakla na dušeku spava najmlađa Ganina kćer, a muž, odjeven kao usred zime, s debelom kapom na glavi, sjedi uz peć u kojoj plamti vatra.

Pitam zašto lože kad nemaju stakala i zašto nečim ne zatvore prozore, a oni uglas odgovaraju: “Pa, onda ništa nećemo da vidimo…”

Slike ima, tona nema

Za razliku od drugih kuća, Ganina ima kupatilo, s wc šoljom, umivaonikom i kadom. Međutim, kuća nema poda, pa djeca bosa hodaju po blatu. Ganin mali sin rastjeruje ostalu djecu i pozira. “Slikaj mene, ja hoću da budem samuraj, to je onaj iz crtanih filmova”, govori i  žali se kako njihov televizor ima samo sliku, ali ne i ton.

“Nemamo dinari da popravimo ton. Mi samo gledamo, a onda mislimo šta li oni kažu, pa deca dobacuju, smišljaju reči”, priča Gana, a njen muž klima glavom. Priznaju da je uglavnom jedu ono što nađu po kantama, a kad zarade koji dinar, onda nešto i kupe.

Iako su u Vojvodini, i to u njenom dijelu poznatom po plodnoj zemlji, niko ništa ne sije.

“Gde da sijem – u blato, u vodu, gde? Dok smo bili dole, na Kosovu, imali smo njive, neki su imali svoje kuće, a ovde ništa. Samo čekamo da dođe bager i sve ovo sravni”, kaže Gana, dok  njena komšinica Gašuma Hahdija iz Kosova Polja moli da dođemo i “vidimo njegovo stanje”.

Gašuma, koja o sebi govori u muškom rodu, ima 57 godina, a već 25 živi u Novom Sadu. Njena kuća, koja je jedna od većih u naselju, ima prozore, a nema stakla, ima štokove, a nema vrata, ima plafon, ali je na nekoliko mjesta šupalj. Priča kako joj je muž umro i vadi nalaze od ljekara i račune za lijekove.

“Ja sam bolestan, sam sam sa decom, a niko nema da mi pomogne. Uslikaj ovo što su mi doktori dali”, govori i nervozno traži nalaze.

Onda pokazuje jednu malu prostoriju punu stvari sa otpada, plastičnih buradi i prvljavog starog veša. “Ovo mi je kupatilo”, kaže i dodaje kako nema sredstava da ga dovrši.

Jastuk protiv kiše

Ipak, ublažuje svoju nesreću, pa kaže da je komšinica Sejula u najgoroj situaciji. Sejula ima 25 godina, šestero djece i nema muža. Kaže: “Otiš'o je, naš'o drugu ženu.”

Ulazimo u kuću, koja je, ustvari, samo jedna prostorija veličine otprilike dva sa tri metra. Zemljani pod prekriven je mokrim itisonom, a čitav namještaj čine dva mala i mokra kauča, jedna vitrina i pokvareni televizor.

Sejula nema ni stola, ni stolice, ni šporeta, ni česme, ni kupatila, ni najobičnijeg korita… Kaže da ode kod svekrve da djeci nešto skuha, a od komšija posudi korito da ih okupa i opere veš.

Na plafonu su dvije velike rupe.

Njena srednja kćerka, koja stalno pozira za fotografiranje, kaže da pričekam dok nešto uradi i skače na kauč, na kojem leži njena mala sestra.

“Kad skočim, ti me uslikaj”, kaže i onda se vine visoko i iz rupe na plafonu izvuče jastuk, iza kojeg ostaje oblak prašine. Drži jastuk u krilu i glasno se smije, pokazujući niz bijelih zubića.

“To smo namestili da nam kiša ne upada”, kaže djevojčica, a mati je tjera da ponovo jastuk vrati u rupu.

Ramiz, koji nas je i uveo u naselje, ispraća nas riječima kako im je Vlada Srbije obećala napraviti zgradu i smjestiti ih, ali da od toga nije bilo ništa.

Kaže – samo ponekad od socijalnog dobiju neki paket, a najviše se obraduju za Bajram, kada im iz udruženja Edeb, koje vodi Esko Šabotić iz Novog Pazara, donesu kurbane.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO