Partija pokera Zapada, EU i Rusa na Balkanu

Piše: Velimir Ilić

“Da Putin nije mogao doći 16. oktobra – kad bi Srbija slavila 70. godišnjicu oslobođenja Beograda?”

Ovo sarkastično pitanje na Twitteru ostaće samo jedna od pošalica na račun posete ruskog predsednika Srbiji, do koje je vlastima u Beogradu itekako stalo, dok se u SAD i u Briselu mršte i manje ili više negoduju.

Kao dan oslobođenja nekad jugoslovenske prestonice službeno je priznat 20. oktobar, kad su partizani i Crvena armija naterali Nemce da napuste Beograda, ali – činjenice i politika uglavnom nikad ne idu ruku pod ruku. Bilo kako bilo, tek – vojna parada u čast oslobodilaca biće organizovana četiri dana ranije, 16. oktobra, a najavljeni dolazak šefa ruske države upravo tog dana izazvao je, već unapred, salvu najrazličitijih reagovanja – od zadovoljstva i euforije na domaćem terenu, do zabrinutosti i upozorenja partnera Srbije na Zapadu.

Između čekića i nakovnja

Tako se Srbija Putinovom posetom, već mesecima najavljivanom s najviših nivoa u Beogradu, našla između čekića Evropske unije – koji je podstiče na evrointegracije – i nakovnja Rusije – koju bi Srbija rado da svetu prikaže kao ekonomsku i političku zaleđinu u turbulentnim međunarodnim previranjima, dovedenim do ivice globalnog sukoba.

Možda bi srpsko-ruska prijateljska veza i antifašističko-oslobodilačka romansa u nekim drugim vremenima mnogima izgledala bezazlenije, ali… Desilo se da je u međuvremenu ukrajinsko-ruska kriza eskalirala “na žilet” do međunarodne intervencije u kojoj NATO, SAD, EU, Ukrajina i Rusija svakodnevno mešaju karte i nikako da u ratnim opcijama, koje iz dana u dan odnose desetine žrtava, preslože pasijans mira.

Ruska delegacija u tri aviona

U srpsku prestonicu će, kako je najavljeno, 16. oktobra sleteti tri ruska aviona jer Putin, na proputovanju za Milano, dolazi u Beograd sa svitom od 150 članova političko-privredne delegacije. U Beogradu je već najavljeno da će ruski predsednik govoriti na vojnoj paradi, a taj govor će, kako stvari stoje, pažljivije pratiti zapadni političari i analitičari nego Putinovi domaćini, uljuljkani činjenicom da im je prvi čovek Kremlja učinio čast svojim dolaskom. Zasad nema nagoveštaja da bi se Putin mogao odlučiti za kakav istorijski govor i Beograd iskoristiti kao pogodnu govornicu “ni na Istoku ni na Zapadu”. Za Srbiju je bolje da tako i ostane jer je dovoljno i politički i ekonomski nejaka da joj ni u kom slučaju nisu potrebne dileme poput one koju je imao Buridanov magarac. Za koju god stolicu da se odluči ni na jednoj neće imati mira, kako god da sedne.

Šta je u senci tog galimatijasa politike, sile, teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ekonomije strateški interes Srbije i o kojim, čijim i kakvim sve interesima Srbija mora voditi računa da bi se (iz)borila za vlastiti?

Logikom i dosadašnjom strategijom “i EU i Rusija” Srbija zasad uspeva da balansira politiku sedenja na dve stolice samo zahvaljujući činjenici još nije daleko odmakla u procesu evrointegracija. Jednako tako ni Brisel još nema presudno važan cilj zbog kojeg bi da oštrijim merama postroji Srbiju uz ešelon država EU, zahtevajući da, iako je tek zemlja – kandidat, uvede sankcije Rusiji i primenjuje ih kao da je punopravna članica Unije. Međutim, odlazeći komesar za proširenje Štefan File već je nagovestio i sugerisao poslanicima Evropskog parlamenta da bi u “u ranoj fazi pregovora” o članstvu Srbije u EU trebalo razmisliti upravo o otvaranju poglavlja 31, a ono se tiče upravo spoljne politike i bezbednosti. Ukoliko se ukrajinska kriza dotad ne stiša već, naprotiv – eskalira, Beograd bi tako dospeo u poziciju da rizikuje zastoj u pregovorima ako odbije da se pridruži evropskim sakcijama Rusiji.

Brisel je, inače, reagujući na kontrasankcije Moskve, već ishodio nevoljni pristanak Beograda da prilagodi izvozni režim u Rusiju kako srpski proizvođači ne bi uskočili umesto evropskih na rusko tržište i preoteli im pozicije. Premijer Aleksandar Vučić je taj pristanak i ustupak obrazložio eufemističkim objašnjenjem: “poštovaćemo preporuke Unije”, a Brisel je, zauzvart, takođe nevoljno, prihvatio stav Srbije da Rusiji neće uvoditi sankcije.

Zapad će Srbiji, nesumnjivo, (pro)gledati kroz prste ako i ne uvede sankcije Rusiji, ali se, na drugoj, kompenzacionoj, strani ovog maltene prećutnog sporazuma, podrazumeva nekoliko stvari – između ostalog, da Srbija ne mrsi konce na zapadnom Balkanu i da aktivnom saradnjom održava stabilnost u regiji. Drugim rečima, i EU i SAD očekuju da Beograd nastavi sa postepenim – a u suštini de facto – priznavanjem Kosova “na rate”, započetim pregovaračkim procesom o normalizaciji odnosa pod pokroviteljstvom EU (premda je taj proces trenutno u višemesečnom zastoju zbog postizborne političke krize u Prištini).

Osim Kosova, Zapad je diskretno Srbiji poslao i signale da ne talasa i ne podgreva strasti uzjogunjenih političara u BiH eventualnom podrškom i promovisanjem osamostaljivanja Republike Srpske i sličnih ideja nekadašnjeg deklarisanog socijaldemokrate Milorada Dodika. A Vučić je upravo na takvu poruku uzvratio porukom uoči izbora u BiH – “da Republika Srpska celom svetu pošalje sliku ozbiljne demokratije, mira, reda i poštovanja različitosti”.

Što se tiče Rusije, ona zasad uvažava i razume stav Srbije da joj je “članstvo u EU prioritet spoljne politike”. Uostalom, upravo uoči Putinove posete stiže prateća poruka da takav stav Srbije nije izbor “ili – ili”. Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin tvrdi čak kako “nije ispravna logika” onih koji tvrde da je “Srbija protiv Rusije ako se priključi EU, ili da je protiv Unije ako sarađuje sa evro-azijskom privrednom unijom”. Rusima je, čini se, bitno da na Balkanu imaju ako ne snažnu podršku, a ono bar kakvu-takvu političku ravnotežu, pa je Srbija utoliko važnija zbog tradicionalne naklonjenosti Moskvi. Uostalom, Srbija uz tvrdnju da poštuje teritorijalni integritet Ukrajine – što joj i Zapad uvažava kao pozitivan stav – nikad nije Rusiji poslala primedbu da joj ne pripada Krim, mada bi se između slučaja Krima i Kosova mogle povući brojne paralele koje dovode u pitanje principijelnost i jedne i druge strane u pogledu suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Danke Putin

U predvečerje Putinovog dolaska i vesti da će on negde u Sibiru proslaviti rođendan, na YouTubu se pojavio video-klip u kojem, nekadašnja loto-devojka i po mnogo čemu popularna voditeljka, Suzana Mančić peva rođendansku čestitku: Happy birthday, mister president Vladimir… Nesumnjivo, politički i svakovrsni kič, ali ne i originalan s obzirom da je Merilin Monro 1962. to isto pevala tadašnjem američkom predsedniku J. F. Kendiju. A tri decenije kasnije Sanja Trumbić goteskno je pevušila “Danke Deutschland” u znak zahvalnosti Hrvatske Berlinu na podršci u osamostaljenju. 

Putinov dolazak prati i podsećanje na njegovu posetu 2011. kad je tadašnja vlast Demokratske stranke zabranila održavanje svih skupova da bi, navodno, time sprečila odluševljene građane da dočekaju Putina, tadašnjeg premijera Rusije. Taj gest vlasti, tvrdili su analitičari, bio je posledica straha da Zapad ne bi imao razumevanja za razdragano dočekivanje Putina. Vlast naprednjaka Putinu je priredila drugačiji scenario, koji je ponovo vratio u opticaj staru srpsku političku pošalicu: “Nas i Rusa 300 miliona”.

Ako se, pak, posmatra ekonomski kontekst političkih evropsko-ruskih igara kroz uzajamno kaažnjavanje, Srbija bi – čak i da uvede Rusima sankcije, u tom slučaju trpela višestruko veću štetu nego Rusija, uprkos povoljnim bilateralnim trgovinskim ugovorima. Istovremeno, kolateralna korist od eventualnog povećanja izvoza u Rusiju zbog evropskih sankcija i ruskih kontramera, Srbiji bi donela relativno skroman finansijski ćar jer su i proizvodni i izvozni kapaciteti njene privrede, a pogotovo poljoprivrede i prehrambene industrije, slabašni da bi se na zahtevnom i ogromnom ruskom tržištu moglo računati na milijarde.

Inače, Srbija je još u vreme premijera Ivice Dačića već moljakala ruske partnere da bescarinski uvezu 10.000 komada “Fiata 500 L” koji se proizvodi u Kragujevcu, i trenutno je vodeći izvozni proizvod srpske industrije. Uoči Putinove posete Srbiji Dačić je, u ulozi šefa diplomatije, tri dana proveo u Rusiji i ponovio te molbe, a sad se i ministar Dačić i premijer Vučić nadaju da će Putin 16. oktobra u Beogradu dati zeleno svetlo za taj uvoz.

Populistički doživljaj

U svakom slučaju, (do)sadašnji ekonomski, finansijski, pa čak i politički, benefiti srpsko-ruskog prijateljstva obrnuto su srazmerni količini bliskosti koja se potencira u medijima i službenim izjavama, a pogotovo u populističkom doživljaju i veličanju tradicionalnog duhovno-slovenskog i pravoslavnog bratstva ruskog i srpskog naroda.

Matematika, međutim, govori da su zemlje Unije – neke čak i pojedinačno – znatno veći ekonomski partneri Srbiji nego Rusija. S druge strane, Srbija je skoro stopostotno zavisna od ruskog gasa, a gasovoda Južni tok je višestruka ekonomska prilika, a prvenstveno kao stabilan izvor snabdevanja strateški važnim energentom, uz tranzitnu taksu koju bi ubirala.

U svakom slučaju, u pokeru Zapada, EU i Rusije na Balkanu mnogo je karata na stolu, ne samo kad je reč o ukrajinskoj krizi, sankcijama ili Južnom toku. Srbija u toj igri nema keca u rukavu i toga mora biti svesna, jer svi igrači koji joj sede preko puta toliko su iskusni kockari da blefiranje ne prolazi, ili – bar ne zadugo.

Izvor: Al Jazeera