Peking resetuje odnose sa Pjongjangom

Piše: Boško Jakšić

SEUL – Ratoborna retorika Severne Koreje protiv SAD-a i Južne Koreje moguće razotkriva teškoće u odnosima sa Kinom u vremenima kada Peking sve otvorenije pokazuje nezadovoljstvo provokativnim ponašanjem Pjongjanga, koje je region uvelo u najozbiljniju krizu posle šest decenija od završetka korejskog rata.

Iako analitičari ovde u Seulu ne veruju u fundamentalnu promenu kineske politike prema susedu kome su jedini saveznik i najveći trgovinski partner, svi su izgledi da Peking rekalibrira svoj pristup režimu Kim Jong-una i da signalizira kako Severnoj Koreji neće dopustiti da provokativne akcije prolaze bez reagovanja.

„U ranijim godinama Kina je podržavala sever čak i kada je Pjongjang bio suočen sa globalnim kritikama posle provokativnih napada protiv juga 2010“, kaže Park Sang-hak, predsednik organizacije Borci za slobodnu Severnu Koreju. „Kina je danas drukčija. Nedvosmisleno je podržala nove sankcije UN-a kojima je Pjongjang kažnjen zbog treće nuklearne podzemne nuklearne probe.“

Ispod površine

„Problemi Pjongjanga prema Kini se nagomilavaju. Ljudi ovde često kažu da su dve zemlje zbližene dugoročnim savezništvom, ali to se ispod površine menja“, kaže Park koji je sa severa pobegao pre tri godine.

Posle godina pažljivo biranih reči kojima je Kina pratila sezonske turbulencije između dve Koreje Peking je ovoga puta odstupio od ustaljenih diplomatskih fraza, dopuštajući da njegovo nezadovoljstvo ponašanjem mladog severnokorejskog lidera posle godinu dana na vlasti dospe do javnosti.

Najoštrije upozorenje stiglo je početkom aprila, u vreme kada se tenzija povećavala iz dana u dan, kada je kineski predsednik izjavio: “Nikome ne sme da bude dopušteno da region i čak čitav svet ubaci u haos zbog sebičnih ciljeva.” Iako nije bila pomenuta ni zemlja ni osoba, posmatračima je bila jasna adresa na koju je poruka upućena – Pjongjang, na ruke Kim Jong-unu.

Dan kasnije šef kineske diplomatije Wang Yi preneo je generalnom sekretaru UN Ban Ki-moonu da se Peking protivi “provokativnim rečima i akcijama bilo koje strane u regionu”, dodajući da kinesko rukovodstvo neće dozvoliti “probleme na svom pragu”.

Bili su to dani kada je Pjongjang dosad nezabeleženim pretnjama uzvratio na nove sankcije UN-a i zajedničke južnokorejsko-američke vojne manevre, koji se rutinski godinama održavaju u aprilu.

Kim je prekinuo sve kontakte sa jugom i zapretio da će raketama – koje mogu da nose i nuklearne bojeve glave – gađati ciljeve u Južnoj Koreji, Japanu i Americi. Mladi diktator održavao je u ponoć vanredne sastanke sa svojim generalima i duž linije fronta obavljao inspekcije vonih jedinica stavljenih u najviši stepen borbene gotovosti.

U ranijim godinama Kina je podržavala sever čak i kada je Pjongjang bio suočen sa globalnim kritikama posle provokativnih napada protiv juga 2010“, kaže Park Sang-hak, predsednik organizacije Borci za slobodnu Severnu Koreju. „Kina je danas drukčija. Nedvosmisleno je podržala nove sankcije UN-a kojima je Pjongjang kažnjen zbog treće nuklearne podzemne probe.“

Potom je južnokorejskim radnicima i robi zabranio ulazak u jedinu zajedničku pograničnu industrijsku zonu u oblasti Kaesong, gde je 53.000 radnika iz severne Koreje moglo da zaradi 140 dolara mesečno – što je u poređenju sa primanjima u zemlji više nego dosta i kada im država oduzme 70 procenata. Zaoštravanje je krunisano pozivom stranim diplomatama da napuste Pjongjang, a strancima u Južnoj Koreji da se evakuišu.

Tako su se odmah rasplamsale analize u potrazi za odgovorom da li se pojavljuju pukotine u stamenom bloku prijateljstva Pekinga i Pjongjanga, koje počiva na istorijskim i još više na ideološkim vezama komunizma.

Spekulacije je podgrejavala i činjenica da od severnokorejske nuklearne probe u februaru između Kine i Severne Koreje nije bilo kontakata na višem nivou.

Tačka početka nesporazuma mogla bi da bude 1992, kada je Kina uspostavila diplomatske odnose sa Južnom Korejom. U to vreme severni Koreanci govorili su da međukorejska granica nije Demarkaciona linija određena na kraju rata 1953, već Amnok (Yalu) rečna granica prema Kini.

„Sredinom i krajem 90-ih, kada je sever bio suočen sa pogubnom glađu, Pjongjang je od Kine zatražio pomoć u hrani, ali to nije dobro funkcionisalo, uprkos savezništvu za koje kažu da je ‘uspostavljeno u krvi’ tokom korejskog rata, pa su stotine hiljada, ako ne milioni, umrli od gladi“, kaže Park.

Prozvanoj „mukotrpnim maršem“, gladi su doprinele međunarodna izolacija staljinističke despotije posle raspada Sovjetskog Saveza 1991, poplave, ali i potpuni promašaji ekonomske politike režima u Pjongjangu.

Bez ritualne posjete

Odnosi su dodatno narušeni 2012, posle smrti Kim Jong-ila, kada je njegov sin Kim Jong-un preuzeo vlast, izbegavajući da ritualnom posetom Pekingu oda poštovanje liderima zemlje koja Severnoj Koreji obezbeđuje hranu i energiju.

U poređenju sa njegovim dedom, osnivačem Demokratske Narodne Republike Koreje i dinastije Kim, Kim Il-sungom i Kim Jong-ilom, Kina je imala minimalne kontakte sa Kim Jong-unom. Čini se da je mladi lider od starta želeo da poštovanje u zemlji stekne čvrstim stavom ne samo prema SAD-u i Južnoj Koreji, već i prema Kini.

Tako su se odmah rasplamsale analize u potrazi za odgovorom da li se pojavljuju pukotine u stamenom bloku prijateljstva Pekinga i Pjongjanga koje počiva na istorijskim i još više ideološkim vezama komunizma.

Onda je Kim Jong-un odlučio da prošlog decembra lansira raketu dugog dometa kako bi u februaru bila izvedena podzemna nuklearna proba.

Vlada u Pekingu je, tvrdi se, zbog provokativnog zaoštravanja savetovala svoje carinske službe, kontrolore saobraćaja, finansijske službe i granične patrole da se pridržavaju odredbi rezolucije Saveta bezbednosti koja je kažnjavala Pjongjang za pomenute provokacije. Istovremeno su pojačane kontrole tovara koji idu za ili iz Severne Koreje, a na meti je i ilegalna trgovina devizama severnokorejskih banaka, tvrde nedavni izveštaji.

U februaru je kineski Financial Times objavio čak i uvodnik pod naslovom “Kina bi trebalo da napusti Severnu Koreju”. Iako je urednik kasnije izgubio posao, poruka je simptomatično ostala.

Ahn Chan-il, direktor Svetskog istraživačkog centra Severne Koreje, na osnovu svega zaključuje da su ratoborna retorika i provokativno ponašanje Kim Jong-una mogući pokušaj njegovog režima da Pekingu pokaže kako može da opstaje i bez velikog oslonca na Kinu.

Odnosi su dodatno narušeni 2012, posle smrti Kim Jong-ila, kada je njegov sin Kim Jong-un preuzeo vlast, izbegavajući da ritualnom posetom Pekingu oda poštovanje liderima zemlje koja Severnoj Koreji obezbeđuje hranu i energiju.

„Preko još jednog nukelarnog testa i kroz retoriku koja je ovde jako zaoštrila tenziju, Pjongjang je možda želeo da pošalje poruku Kini da sam može da čuva svoj suverenitet i bezbednost svojih 24 miliona ljudi“, kaže Ahn.

Mogao bi to istovremeno da bude i odgovor Kini koja je ili pritiskala ili savetovala Severnu Koreju da otvori i reformiše svoju privredu po kineskom modelu razvoja. Pjongjang to odbija i drži se sopstvenog modela komandne ekonomije.

Kim Heung-kwang, bivši profesor sa Severa i predstavnik grupe Solidarnost intelektualaca Severne Koreje, kaže: „Čini se da Sever kroz nedavne provokativne korake pokazuje nameru da neće dopustiti da dramatično zavisi od Kine.“

To neće biti lako. Suočen sa izolacijom i sankcijama UN-a Pjongjang od Kine svake godine prima 300.000-400.000 tona žita i 500.000 tona nafte – iako se godišnje nestašice žita cene na 800.000 tona, dok je potrošnja nafte otprilike milion tona.

Da li je ova ekonomska zavisnost, kombinovana sa političkim pritiscima Kine, uzrokovala smanjivanje ratobornosti Kim Jong-una i odustajanje od lansiranja balističke rakete Musudan, najavljivanog za 15. april, na Dan sunca, u kome je Severna Koreja slavila 101. godišnjicu rođenja Kim Il-sunga? To pobija spekulacije da Peking gubi uticaj nad svojim saveznikom.

Ili je Kina našla put i način da, oštrije nego što javnost zna, Pjongjang upozori na to da joj ne treba nova kriza u vreme kada je zauzeta sopstvenim unutrašnjim reformama i regionalnom tenzijom u Južnom i Istočnom kineskom moru?

U poređenju sa njegovim dedom, osnivačem Demokratske Narodne Republike Koreje i dinastije Kim, Kim Il-sungom i Kim Jong-ilom, Kina je imala minimalne kontakte sa Kim Jong-unom. Čini se da je mladi lider od starta želeo da poštovanje u zemlji stekne čvrstim stavom ne samo prema SAD-u i Južnoj Koreji, već i prema Kini.

Moguće je, takođe, da su se Kinezi tokom posete američkog državnog sekretara Johna Kerryja Pekingu pobrinuli da SAD-u prenesu poruku da nije fer da Washington sav teret za smanivanje tenzije na istoku Azije svali na kineska pleća, već da učini više kako bi se Severna Koreja osećala bezbednije.

Nepredvidljivo ponašanje

Moguće, mada se iz neprevidljivog ponašanja mladog severnokorejskog diktatora ne mogu izvlačiti pouzdani zaključci.

Iako Kinu i SAD spaja zajednička ideja o denuklearizaciji korejskog poluostrva, Peking i Pjongjang i dalje snažno vezuje protivljenje planu unifikacije dve Koreje i uspostavljanja jedinstvene vlasti koja bi, podrazumeva Zapad, bila lojalna Americi. Takav razvoj događaja ne žele ni Kim Jong-un ni kineski predsednik Xi Jinping.

Status quo je najverovatniji rezultat čitave situacije. Pod uslovom da je mladi Kim Jong-un naučio lekciju ponašanja. Posebno prema Kini.

Profesor Yang Moo-jin sa Univerziteta severnokorejskih studija zaključuje da Pjongjang na neki svoj uvrnuti način poručuje Kini kako želi da mu Peking još više pomogne.

Izvor: Al Jazeera