Tri žene i dugme

Piše: Jelena Lukić

– Dugo vas nije bilo. Sve ređe i pita, češće viri kroz zavesu. I znate, nije uvek lako sa njom. Ima prekide, nestaje nam… Valjalo bi da češće dolazite, vi ili neko iz kuće, makar sad. Praznici su.

Znam da nije blizu, da radite… Stela je ponekad teška, ali, ipak – slegla je ramenima i pokazala na sedu priliku okrenutu leđima, koja je sedela i gledala kroz prozor – ipak, majka je – šapatom je dovršila, kao da ne može izdržati da ne smečuje loptu u prazan deo terena nemarnog sina.

Majčina seda punđa zauzimala je celu sobu poput ikebane na trpezarijskom stolu. Sve se na njoj smanjivalo osim te punđe i velikih ukosnica koje sam pamtio još kao dete. Uvek bi jednu držala među usnama, dok drugu zabada negde na potiljku, kao da ritualno utapa šnajdersku iglu u sunđerasto jastuče. 

– Kažu mi da je Nova godina. Zato su valjda stavili ovaj šareniš – tek se onda poluokrenula i prva progovorila, dok je sestra zatvarala vrata za sobom.

– Doveli su ženu u moju sobu – pokazala je na rasturen krevet prekoputa. – Hrče kao drvoseča stokilaš – podsmehnula se zaverenički.

– Nego, kako su svi, kako je… Kako je…?

Dok je pokušavala da se priseti nekog imena za koje će pitati, nemarno me je uhvatila za dugme koje se klimalo na kraju mog crnog kašmirskog kaputa. Klatilo se na jednom končiću. Kao da mi je tim dodirom pružila ruku, ujedno mi rekavši da zna kakav mi je život.

– Nemoj misliti da gubim pamćenje. Znam ja sve da ti nabrojim i znam za koga da pitam. Samo ne znam ko je od njih živ, a ko ne. A nekako i nema neke razlike. Kao da su se samo malo pomerili sa one strane, ali tu su negde…

Rukom je pomerila zavesu i pogledom dobacila do velike kuće po kojoj su se razmileli radnici.

– Dođi da ti nešto pokažem. Svaki dan gledam ovu kuću. Pratim od temelja. Toliko je posmatram i pratim kao da za mene zidaju. Stigli su do petog sprata. Nekad svi sedimo dole u trpezariji, pa pogađamo šta će biti. Nemamo mi živote za tolike kuće, ne samo mi odavde, niko nema. Do prve ploče, nikako više. Toliko imamo… Ne zidaj više od života svoga, nesrećniče, da mogu da mu doviknem. Mi svi mislimo da ćemo večno živeti. A nećemo, znaš?

Mene u životu može zadesiti sudbina tvoje majke ili tvoje žene – ili ćeš me varati, ili ćeš me zaboraviti. 

Znao sam kuda vodi svaka početa priča o smrti. U nekom trenutku će reći kako je više neće biti, a da ću izaći sa tupim osećajem krivice što češće ne dolazim. Da bih to predupredio ćušnuh joj zapakovanu svilenu ešarpu.

– Ovo jednom kad pođem na more, zar ne, sa prijateljicama – reče sa osmehom, dok je šuškala šarenim papirom – samo što su mi sad sve prijateljice na daleko egzotičnijem mestu. Otputovale u jednom smeru.

Nasmejala se, a ja nisam mogao.

– Kada sam te prvi put dodirnula u porodilištu prošaputala sam ti: Ajmo, idemo što pre, ajmo našoj kući da vidiš kakva ti je soba i krevetić. Padao je prvi sneg kad si se rodio, a ja sam…

– Znam… Znam i da si…

– Pusti… Znam da znaš. Samo mi je lepo da to kažem. Na radiju medicinskih sestara čulo se Tombe la neige. I pogledaj, sad, opet je sneg, ja sam ovde, a ti si tamo. Tako je proletelo i opet smo razdvojeni. Ne znam kako nisam mogla da se nauživam i nadišem sreće onda kad smo bili zajedno. I tako bih često opet da kažem – ajmo našoj kući. I tako te retko, tako retko. Ja znam da imaš svoj život, samo malo, samo nekad češće… Nemoj taj život na pet spratova, nemoj, obiđi nas, sa prvog…

Neko se u hodniku nakašljao. Čuo se sestrin glas, a onda su zamirisale pomorandže. Prekoputa, iz neke od voždovačkih kuća, začula se harmonika. Majka se izvirivala i setno se nasmejala.

I hteo sam još nešto da joj kažem, samo se nisam mogao setiti šta.

xxx

– Ti ne moraš ništa. Ja ću sve da kažem umesto tebe. „Ovo je poslednji doček u kome nismo zajedno”, zar ne?

Ćutao sam.

– Opet kasniš.

– Bio sam kod majke u domu.

– Znaš, mene u životu može zadesiti sudbina tvoje majke ili tvoje žene – ili ćeš me varati, ili ćeš me zaboraviti. Ti ne umeš treće.

Pokušao sam da je zagrlim i privukao sebi. Trenutak pre nego što sam joj dotakao usnama vrat izmigoljila mi se. Samo iskliznula iz ruku. Ostao sam sa ispruženim rukama.

– Da ja tebi nešto pokažem. Dođi… – povukla me je za ruke koje su još okrenute prema njoj čekale da se vrati natrag u zagrljaj – Vidiš onaj stan tamo?

Klimnuo sam glavom. Očekivao sam da kaže kako ćemo jednoga dana kupiti stan baš u toj zgradi kada se razvedem, uz poneko pitanje i redovno nestrpljenje.

– Vidiš onaj osvetljen prozor? Tu imaju tata, mama i dete. Ovo u svetlu je njihova dnevna soba. Tata dolazi svaki dan oko pet sa posla. Ono levo je njegova fotelja. Tad ručaju, pričaju i smeju se. Ono prekoputa mene je moje poslednje uporište ljubavi. Dokaz da postoji.

Svaki dan gledam ovu kuću. Stigli su do petog sprata. Nemamo mi živote za tolike kuće, niko nema.

Dok je pokazivala stajao sam iza nje i pokušavao da je poljubim u vrat. Mirisala je na kajsiju. Svaki biser na njenom vratu je mirisao po nekom voću, sve na njoj je bilo tako sočno i jedro. Odmahivala je vratom kao da pokušava oterati dosadnu pčelu koja se namerila na njen voćni vrat.

– Skoro da više i ne brinem kad tebe nema. Navikla sam na čekanje, ali znaš li šta bi mene stvarno, ali stvarno rastužilo? Da jednoga dana onaj tamo čovek ne dođe na vreme. Ja živim njihov život. Sve što znam o ljubavi naučila sam od njih.

U liftu, dok sam dolazio kod Andree, razmišljao sam kako ću sa njom podeliti utiske razgovora sa majkom. Nakon strasnog zagrljaja i naše mirne čaše višnjevače pričaću joj, a ona će me češkati po ramenu i ćutke reći da ne radim ništa pogrešno i da je tu, uz mene. No, sad se činilo sasvim pogrešnim pričati ženi koja čeka na moje dolaske o drugoj ženi koja na to isto čeka. Rezervnu priču nisam imao i bauljao sam po mislima kao po nepreglednoj rasturenoj arhivi, hoću li pronaći išta čime joj mogu prekinuti i preusmeriti misli.

– Gledajući njih ja sam te čekala i gledajući njih ja sam odlučila da te ostavim. To je moja novogodišnja odluka.

Pogledao sam je tupo. Trebalo je da je prekinem ranije, da nešto brzo obećam. Neki datum, putovanje? Ali sam samo bio jako umoran. I prazan. I mogla je reći bilo šta, nije mi padalo na pamet ništa što bih mogao reći, sa razlogom je prekinuti i oboma doneti iznenada prokrčen put.

– Pronašla sam jeftin let. Last minute call. Za London, last minute call za mene, putujem prekosutra. Samo ću da hodam, hodam, ćutim i plačem, a kad se vratim više se nećemo videti. Iznajmiću novi stan. Ti nećeš znati ni adresu ni broj, a ja ću biti karakter. I uvek ću imati taj London kao među. To je grad u koji sam otišla da nađem zaborav. I naći ću ga, u zagrljaju nekog pegavog Britanca ili mladog Nemca, brucoša, kog je tata Hans poslao da vidi London za praznike – reči su joj potonule pod prigušenim plačem kom je htela da odoli i da ga pregazi. Ali se jasno razaznavalo da ga guta.

– Ja sam tebi kao to dugme – dodirnula mi je kaput –  tu sam ti, ali visim, klatim se, mogu da otpadnem kad se najmanje nadam, a to više ne zavisi ni od tebe. Može da me obori i vetar i prolaznik i nemarno zakopčavanje. Nekako sam rešila da se sama rašijem do kraja.

xxx
 

Lift je mirisao na miks ženskih parfema, miris kože i krzna. I šmek duvana koji se probija kroz to. Svi su negde izlazili. Gotovo sam i zaboravio da je Nova godina.

Ana je bila pod pokrivačem, gledala je film. Kosa joj je bila u repu. Mahnula mi je daljinskim u ruci.

Komšije sa sprata očekivale su nas na kuvanom vinu i šaranu. Komšiju Brka poznajem još iz perioda kada brkovi nisu bili ni u naznakama i već trideset godina isto reaguje kada dođe ponoć:

– E, ajmo sada da igramo zemljopisa, znam sve reke na slovo Š i sve države na slovo P. Čik da me neko pobedi – toga se igrao i kad su drugi preskakali konopac i kad su se bavili erotskim filmovima, pa i kad su uveliko pričali o maloj deci i pelenama, promeni posla ili novim stanovima. Njegov doček se negde žilavo zaglavio u sedmom razredu.

Decenijama smo čekali Nove godine zajedno. Odrasli smo na istom spratu, a vremenom smo tu osnovali i porodice.

Ali Ana nije delovala uopšte spremljeno. Delovala je umorno i ušuškano ispod pokrivača. Marina se igrala kockicama u uglu sobe, okrenuta leđima.

Ja sam tebi kao to dugme – tu sam ti, ali visim, klatim se, mogu da otpadnem kad se najmanje nadam.

Prešao sam pogledom kroz prozor dnevne sobe, u nameri da možda i ovde vidim neku građevinu gde će se naći neka sličnost sa našim životima. Ispred je bila ledina. Srećom.

– Nema žive duše. Priveli su danas sve one prosjake ispred zgrade – rekla je. Sad su se i prolaznici sklonili. Puno je policije bilo.

– Jadni ljudi. Kud baš danas… – nisam se uspevao otrgnuti od Andreinih reči, odzvanjale su.

– Navodno su radili i svašta drugo, preprodavali, poturali decu da prose. 

– Ostao je brlog iza njih. Sad to niko neće počistiti dok ne prođu praznici – već sam video kako danima preskačemo sve ono što mi se šarenilo sa prozora.

– Znaš onog psića što se uvek vrzmao tu – Flokija. Toliko je cvileo i jurio za onim kombijem, preko svih onih krpa i kartona, a tako je pitom… – dok je pričala pogledala je ka ćošku – Bilo mi ga je žao…

Marina se sklonila i pogledala me sa nekom ogromnom molbom. Tek tada iza nje, umesto kockica, videh psa koji je priljubio bradu o pod i prepoznah njuškicu koja se često motala ispred ulaza, a danju spavala pored prosjaka, njihovih tuga i prljavih dronja. Nije dao nikakav znak kada sam ušao – ni zalajao, ni potrčao. Očito su ga hrana i toplina stana omamile. Marina ga je naizmenično mazila ručicama, a on je gledao čas nju, čas mene, kao da zna da od mene zavisi nešto zaista važno.

– Gde ćemo ga?

Slegla je ramenima.

– Molim te, tata, molim te, molim te, ja ću skupiti igračke u sobi i sama ću da ga šetam – zaiskrile su joj okice, spremna da mi obeća sve što joj padne na dečju pamet.

Gledala je čas u mene, čas u Anu.

– Neka ga noćas ovde. I njemu su praznici. Ne smeta, nije bučan, nemiran… Videćemo već – rekla je Ana.

Prišao sam, čučnuo pored Marine i spustio ruku iznad vlažne njuškice. Ana ga je očito okupala, osećao se miris mokre pseće dlake. Priljubio se za pod, kao da je ovde godinama, da ima svoje mesto, a ja prvi put taj dan osetih da se nečijim pogledu ne moram pravdati što nisam došao ranije. Marina me poljubi i obesi mi se oko vrata. Posmatrao sam njene smeđe kovrdžice u repu i belu kragnu na roze haljinici. Kao da je nisam baš dugo video! Tako brzo odrasta… Mekani obraščići se ponovo zalepiše za moje.
Napolju je zima i hladno je, a ovde mu je lepo – brada joj zadrhta kao da je spremna da zaplače. Zagrlih je, a ona se jako prikopča uz mene i ja na svom obrazu osetih njenu suzu.

– Ostaće ovde barem nekoliko dana dok ne smislimo. Eto, pristajem – a ona tek tada zajeca u mom naručju, što od dečje sreće, što od olakšanja.

Brko je pokucao na zajednički zid, opominjući da požurimo. Već smo kasnili. Sto je postavljen, vino skuvano.

Srećan ti put Andrea, pomislio sam dok sam usnama sklanjao Marinine suzice i zajedno sa njom mazio Flokija. Hvala ti na svemu. Ljudi se traže, dodirnu, ali se ne zadrže. Srećan ti put, golubice. Da svoj prozor sebi napraviš. Možda, ipak, nekad i negde.. Možda nam nije vreme. Odletela je od mene, znao sam. Ovaj put je stvarno, a ja nisam imao prava da je zadržavam. Šta sam, uostalom, mogao ponuditi?

Ana se protegla i iščupala dugme, prekinuvši konac na kom je visilo.

– Ne moraš ovakav, ušiću ti ga.

Otpratio sam njen pokret pogledom.

Za dugmetom povuče i konac, a ispod ostade samo gladak crni kašmir, kao da dugmeta nikad nije ni bilo.

Izvor: Al Jazeera