Azilanti u Srbiji životare na otvorenom

Azilanata je previše u selu koje ima stotinjak stanovnika (AP)

Fotogalerija: Reuters

 

Piše: Idro Seferi

Samuel Ziob živi u napuštenoj trafostanici blizu prihvatilišta za azilante u selu Bogovađa, 70 kilometara od Beograda.

„Bezbedno je, struja nije povezana“, kaže Samuel dok otvara vrata i ulazi u svoju improvizovanu sobu, gde živi više nedelja. U maloj prostoriji, gde dvoje ljudi jedva može pružiti noge, živi njih pet.

On nikada ne zamišlja da bi jednog dana mogao da se vrati kući, u Siera Leone, odakle je pre godinu dana, peške, a zatim raznim prevoznim sredstvima, krenuo na put ka Evropi.

Na stotine imigranata uglavnom iz Afrike čeka da se u jednom trenutku možda oslobodi čist krevet, omogući topla hrana i higijenski život.  „Evo, oni su u kampu, vidiš kako su čisti i lepi“, kaže jedan Sirijac, koji već dvadest i pet dana živi u šumi, o azilantima koji žive u prihvatilištu.

Bez novca i perspektive

Centar Bogovađa, koji ima 200-tinjak kreveta, nema kapaciteta da smesti sve imigrante, pa su stotine njih primorane da čekaju da neki ljudi napuste Centar i uspeju preći granicu sa Evropskom unijom, što je cilj većine njih. 

„Ljudi odlaze svakog dana, ali je veoma teško, većina nas je potrošila sve pare koje smo imali“, kaže Ziob.
Siera Leone je tokom devedesetih godina doživela građanski rat, u kojem je ubijeno najmanje 50.000 ljudi. Međutim, mir je postignut i par puta su održani slobodni izbori.

Ali, to za Samuela nije dovoljno, jer je on izgubio oca kada je imao deset godina. Sada ima 30, živi u kućici koja je nekada služila za kontrolu protoka i snabdevanja strujom, sa providnim krovom i dva ćebeta koja je dobio od meštana, ali se ipak nada da će jednog dana biti računovođa.

„Kad vidim bankare, jako im zavidim, oni su uvek lepo obučeni i imaju dobar posao“, kaže Samuel, koji se nada da će dobiti mogućnost da studira negde u Evropi.

„Naša zemlja je mesto gde bogati postaju još bogatiji, a siromašni propadaju“, kaže on.

Srpska policija se  svakog dana suočava sa ilegalnim imigrantima koji uglavnom za Srbiju putuju preko Makedonije. Selo Ljeran u blizini Preševa je mesto gde azilanti čekaju prelazak. Međutim, granična policija snima teren i kontroliše situaciju.

„Mnogo taksista je kod nas bilo uhapšeno jer ponekad voze ljude. Postoji satelit koji sve snima“, kaže jedan izvor iz Preševa. Međutim, oni koji uspevaju da pređu granicu nekad stignu do drugih gradova tako što se ubace u kamione, a neki spavaju po napuštenim zgradama, kažu lokalni izvori.

Prema zvaničnim podacima, samo u prvih šest meseci ove godine, srbijanska policija je zabeležila oko 5.000 ilegalnih ulazaka.

Obrok jednom dnevno

Iako situacija izgleda alarmantna sa izbeglicama koje spavaju po šumama na otvorenom, u Centra u Bogovađi kažu da čine sve što mogu.

Miladin Vladić, pravni savetnik Centra, kaže da su oni u saradnji sa Crvenim krstom Srbije uspeli da svakodnevno organizuju ručak za azilante koji nisu deo Centra.

“Oni koji su kod nas imaju sve mogućnosti za normalan život, ono što podrazumeva smeštaj ovde“, objašnjava on. Međutim, ima ih previše u selu koje ima stotinjak stanovnika. „Pre neki dan smo planirali da delimo 250 obroka, a došlo je 40-50 više njih “, kaže Vladić, objašnjavajući da je situacija promenljiva.

Na uzbrdici iznad Centra, pešački put vodi do alternativnih mesta za spavanje. Grupa Sirijaca sprema svoj ručak. „Dobijamo samo jednom dnevno hranu i to je jako malo, a para nemamo“, kaže Ali Bartas, izbeglica iz Damaska.

Seckani luk stoji na jednoj dasci koju je neko od mladih izbeglica našao negde u šumi. Imaju male kante i jedan lonac u kojem kuvaju krompir. Kupili su malo ulja i soli. Na kraju se sve pomeša i to je njihov ručak. Od Crvenog krsta su dobili po paštetu, pola kilograma hleba i jogurt.

„Tu spavamo, nas troje“, kaže Bartas, dok prstom pokazuje na dasku koja je pričvršćena za zemlju.

Ali Bartas kaže da je pre sukoba snaga sirijskog predsednika Bašara al-Asada i pobunjenika radio kao medicinski tehničar u jednoj od bolnica u Damasku. „Ja bih se odmah vratio kad bi prestao rat“, kaže on.

Dvoje Sirijaca, koji nisu rekli svoja imena, dobro govore nemački jezik. Nekad, dok je sve bio mirno u arapskim zemljama, oni su služili goste u jednom luksuznom hotelu  u Tunisu. „Gosti su nam uglavnom bili Nemci, ali nakon početka konflikta mi smo se vratili kući“, kaže jedan od njih.

Nakon kratkog vremena konflikti su počeli i u Siriji i većina njih je bila primorana da napusti  svoje domove.

„Niko ovde više nema para, ni uslova za život, svi su bolesni, nemamo ni elementarne uslove za život, nismo se dugo kupali i ceo dan čekamo da se nešto promeni“, kaže Sirijac koji je nekada živeo i radio u luksuznom hotelu.

„Moja porodica mi je dala oko tri hiljade evra i peške sam otišao do Turske, ali sad više nemam para“, kaže Adad, drugi izbeglica iz Sirije, dok čeka red ispred belog kombija Crvenog krsta Srbije, gde se dele obroci.

Novi dom ispod drveta

Nekoliko njih našlo je sklonište u nekom starom objektu koji izgleda kao tvrđava napravljena da zadrži klizavo tlo. Preko rupe, gdje su nekada stajale cigle, oni ulaze u svoju „spavaću sobu“.  Najveći problem je to što je jedan od zidova pukao.

Malo dalje, ispod jednog drveta, svoj dom su napravili Senegalci. Neki su dugo godina bili u Grčkoj, a neki su u nedavno stigli u tu državu. Međutim, zbog krize su bili primorani da nađu novo mesto boravka . Oni pokazuju svoje papire iz Grčke.

„Kada je počela kriza, svi su nas optužili za to. Mislim da je velika šteta i veliki rasizam tamo“, kaže jedan od Senegalaca, dok leži pokriven svojom jaknom.

„Ljudi ovde u Srbiji su bolji, svi kažu ‘dobar dan“, objašnjava drugi, dok kaže da u Grčkoj nikome nije smetao. „Tamo sam prodavao naočare i druge stvari po plažama“, dodaje on.

Mnogi od njih se plaše da kažu svoje ime i ne žele da se slikaju jer strahuju od posledica.

Većina njih ne želi da se vrati kući, iako su po evropskim zemljama uglavnom bili hapšeni i njihovi zahtevi za azil nisu odobreni.

„Mi želimo jednu zemlju gde smo prihvaćeni i gde možemo da budemo mirni“, kaže Samuel iz Siera Leonea, koji kaže da je besan na svoju zemlju. „Možda ći nekad da idem kući kao turista, ali da živim tamo, neću nikad“.

Dok izbeglice koje traže azil iz raznih razloga spavaju na otvorenom, Srbija nema kapacitet da ih prihvati, a po zakonu ne postoji mogućnost odobravanja azila.

„Kada pada sneg ovde u Srbiji?“, pita jedan od Sirijaca na rastanku.

Izvor: Al Jazeera