Arsovski: Nismo investirali u povjerenje

Piše: Edin Krehić

SKOPLJE – Referendum o kompromisnoj promjeni imena Makedonije kako bi ova zemlja ušla u NATO dobio bi podršku većine stanovništva i prošao, kazuje za Al Jazeeru makedonski analitičar Petar Arsovski, magistar političkog komuniciranja iz Skoplja, te dodaje da je stanje trenutno tenzično.

• Da li je moguće napraviti referendum?

– Kako ne. 

• Da li je moguće premijera Nikolu Gruevskog nagovoriti na taj referendum?

–  U osnovi me pitate da li premijer Gruevski uopšte hoće da reši problem. Jer raspisati referendum je lako vladajućoj stranci i vladajućoj koaliciji. Ali, u principu, pitanje je da li makedonski deo Vlade taj problem uopšte želi da reši. 

Makedonski deo Vlade je zaglavljen u jednom začaranom populističkom krugu. U kojem oni uporno daju elektoratu to  što on hoće, a ne ono što mu stvarno treba. I onda ih to blokira kada treba da donesu neki nepopularan potez.

I to nije samo pitanje imena. Kad treba da otpuste ljude iz javne administracije, kad treba da naprave strukturne reforme, kad treba da skrate budžet itd. Te populističke partije u principu se tad blokiraju.

To najviše  dolazi do izražaja kod ovog problema sa imenom. Prema mom mišljenju, makedonski deo Vlade u suštini ne želi da reši to pitanje. Oni bi hteli večiti status quo. Da je problem uvek tu negde, nikad previše blizu, nikad previše daleko, kako bi bio izgovor za sve drugo što ne valja.

Onda, mi imamo gore medije, goru ekonomiju, gore izveštaje EU-a iz godine u godinu. A pošto ne rešavamo ime, imamo idealan izgovor – „sve je to zbog imena, sve je to zbog Grka, zbog međunarodne zajednice koja nas ne voli”.

Vladi bi odgovaralo da uvek ima taj ventil i mislim da kao populistička vlada nije u mogućnosti da se suoči s tim problemom.

Optimista

Osjećam u Makedoniji da su ljudi umorni od ove žabokrečine u kojoj se nalaze, ističe Arsovski.

„Da li će to znati da artikulišu na pravi politički način, sa jednom zajedničkom vizijom budućnosti, to ne znam. To vam niko ne može reći. I znate šta, nije odgovornost naroda da odjednom  postane emancipiran.”

“Odgovornost političkih elita je da tu emancipaciju urade. Elita, što je glup izraz, označava da neko ima mogućnosti da utiče na te stvari. To nosi i odgovornost. Ako se ta kritična masa u Makedoniji napravi, a mislim da će se napraviti, onda imamo šanse. Biram da budem optimista. Pesimisti koji su još živi su bleferi.” 

• Koliko treba vremena da većina javnosti shvati i napravi razliku između populizma i stranaka koje daju elektoratu šta im zaista treba? Da li govorimo o godinama, decenijama …

-Rekao bih godinama. Poslednje ankete koje vidim, u kontinuitetu pokazuju da bi i makedonski deo elektorata podržao kompromis koji je za njih razuman.

• Šta znači razuman?

– U principu: da se zadrži pravo da Makedonci sebe nazivaju Makedoncima. Onda ime može da bude neka geografska odrednica: gornja, severna, nije važno. Da zadrže pravo da svoj jezik nazivaju – makedonski. Da se ne ugrozi identitet. Sa svim tim, a to je već deo ponude, referendum bi prošao.

Znači, nije problem samo u narodu. Problem je u Vladi, koja još žanje pogodnosti svoje stare nacionalističke politike. Problem je u celoj Evropi, gde se na scenu uveliko vraćaju radikali. U Grčkoj se vraćaju i desni i levi radikali.

To znači da se u Evropi ponovo vraća pitanje: “Šta znači nacionalni suverenitet?” Da li je to nešto što „smo spremni dati za EU ili bi ipak zadržali za sebe“? To se događa i u Francuskoj i u Grčkoj. Tu nacionalnu politiku ova vlada još koristi.

Onda, to se reperkuira i kod partnera u Vladi. Najveća albanska partija DUI ima stav da treba u EU još sutra. I da treba napraviti kompromis odmah. Najveća makedonska partija u ovom momentu (VMRO-DPMNE) ne želi to.

I onda to nosi različitu dinamiku odnosa i u Vladi. Jedni kažu jedno, drugi drugo, svako koketira sa svojim elektoratom. Na terenu  to znači da se svaka od ovih partija, koja bi želela da zadrži elektorat, ponaša malo više nacionalistički nego što bi trebalo. Sve to stvara ambijent u kojem nedostaje međuetničko poverenje. Nije to da su skroz razrušeni odnosi, ali poverenje nedostaje.

• Može li ova Vlada, koju nazivaju neprincipijelnom koalicijom, doprinijeti poboljšanju odnosa između etniteta?

– Može.

• Radi li na tome?

– Ne radi. Može, a ne radi. Makedonija je mala zemlja. U njoj se sve može uraditi. Nije to Srbija. U Srbiji imate potencijal za veliki kosmopolitizam i za veliki nacionalizam.

To je kod nas jedna operetka, više fetišistička stvar nego istina. Grad živi zajedno. Znači može. Nije da je samo ova vlast podeljena kao nožem.  Podeljena je cela država.

U principu, VMRO-DPMNE, makedonska partija na vlasti, ne želi kompromis, a sve druge partije žele. I to stvara strašno veliki pritisak na DUI, albansku partiju u vlasti, jer je ona jedina koja deli političke stavove sa opozicijom, a fotelje sa VMRO-DPMNE.

Makedonska međuetnička demokratija evoluira u nekoliko stepeni. Prvi je da u vlasti svakako treba da bude albanska partija. Sledeći je da u vlasti treba da bude albanska partija, pobednik u albanskom bloku. Po principu pobednik sa pobednikom, VMRO-DPMNE i DUI su sabijeni u tu jednu koaliciju, iz koje ne mogu izaći, a da zadrže taj princip.

Reska linija

“Mislim da su naše društvo i naša Vlada, uslovno rečeno Vladina koalicija, podeljeni kao nožem po suštinskom pitanju, a to je budućnost naše zemlje“, kaže Arsovski.

„Da li ćemo ići u NATO i EU i napraviti taj kompromis u vezi s imenom, koji je očigledno 99 posto razlog zašto ne možemo ići napred. Ili ćemo ostati na ovoj strani, zadržati neki etničko-makedonski ponos, ali zato žrtvovati budućnost cele zemlje. I to je reska linija koja deli naše društvo i našu Vladu na dve dijametralno različite strane.”

“Etnički Makedonci većinom nisu hteli da naprave kompromis u imenu. Iako poslednje ankete pokazuju da možda 60 posto i njih u poslednje vreme prihvata kompromis. Dok je kod Albanaca 90 posto za kompromis i brz ulazak u NATO.”

 

Sada je to jedna papazjanija unutra, a mi plaćamo cenu, pa takav događaj kao u Smiljkovcima [ubistvo pet makedonskih mladića, op. a.] može da napravi ozbiljan problem. Jer ranije nismo dovoljno investirali poverenje. Zato što makedonski deo Vlade nije izašao protiv glupog karnevala u Vevčanima [ismijavanje Kur'ana i burki, što je izazvalo proteste u Strugi op. a.], zato što su probali glupo zaštititi policajca u Gostivaru [Makedonac koji je van dužnosti ubio dvojicu Albanaca, op. a.] itd.

• Nakon zločina, kvalifikacija ‘islamski radikalizam’ je izazvala proteste?

– Ja tu priču ne kupujem uopšte. Da kažete da je neki lokalni događaj povezan sa islamskim radikalizmom je veoma velika stvar. To nije nešto što treba kazati tek tako. I nije nešto što možete kazati ako nemate stvarno čvrste dokaze.

Da ste našli Kur'an nekome u kući, ne znači da je taj islamski radikal. Ja imam Kur'an kući. To je literatura. Imam  i Manifest Komunističke partije. Kad bi mene došli da uhapse imali bi puno osonova. Imam i “Mein Kampf”. Imam i bradu.

Moje je mišljenje da sadašnja Vlada promoviše dve priče: prva da je islamski radikalizam, a druga da je to srpski scenario. Obe kolaju u javnosti. Zato što su jedine dve priče koje ne ugrožavaju odnose koalicije.

Ako je islamski radikalizam, onda je to negde daleko. To je zbog toga što smo učestvovali u Afganistanu i nema veze sa lokalnom koalicijom. A srpski scenario je, takođe, bezbedna priča. To ukazuje na nedostak poverenja Vladinih partnera, da vide šta se ustvari dogodilo. Ubica je ubica. On nije albanski ubica, makedonski ubica, ovakav ili onakav. Mislim da je to više za potrebe domaćeg političkog marketinga nego istinsko saznanje da vuče takve korene.

• Da li je to mač sa dvije oštrice kada se govori o međuetničkim odnosima?

– To je mač sa jednom oštricom koji ugrožava međuetničke odnose. Autentičan je gnev muslimanskih vernika kad im se religija napada. Religija im je napadnuta. Stavljeni su u jedan stereotip koji nije tačan. I to je, između ostalog, rezultat podele u Vladi koja bi trebala da ima zajednički stav. Sad makedonski deo Vlade kaže da su to islamski radikali, albanski deo kaže: svi imaju pravo da protestuju, nismo sigurni da je to tako. E, onda to kod naroda, takođe, znači podelu.

• Bez prizivanja kataklizmičkih scenarija, kakve to dugoročne posljedice može ostaviti u životu?

– Uvek sam mislio da u Makedoniji ima potencijala za veći problem kad to dolazi – odozdo. To se desilo 2001. Do te godine mi Makedonci smo držali Albance u zatočeništvu. Nismo imali platformu kako bi te odnose rešavali. I to je je bio autentičan narodni problem. To je došlo – odozdo.

Ova kriza sada je u principu politička kriza koja dolazi – odozgo. Sve dok ona ne postane autentični jaz kod ljudi, mislim da nema kapacitet napraviti veći problem. Ali, znate šta, to je pitanje meseci, nije čak ni pitanje godina. Može ova Vlada nastaviti da se ponaša ovako još nekoliko meseci i napraviće taj problem.

• Vaša prognoza situacije na Balkanu. BiH i Makedonija se pominju kao bure baruta?

– Ako pričamo o međunarodnoj zajednici, napravio bih razliku između EU i SAD-a. Evropska unija je uvek bila impotentniji deo međunarodne zajednice. Evropska unija je bezbedna sve dok se Nemačka i Francuska slažu. I to su Sarkozy i Merkel imali.

Sad, Hollande će morati  zbog domaće javnosti da igra malo grublje. Oni će biti zaglavljeni u svoje probleme sledećih pet-deset godina. Jer, očigledno je da ova ekonomska kriza prerasta u dublju političku krizu. Ona napada dva glavna postulata EU-a.

Prvo, da zajedničko tržište nosi svima podjednako benifit, što nije tačno. Neki žanju više. I drugi , da je nacionalni suverenitet beznačajan u EU. Oba se pokazuju netačnim. To je debata čiji kraj nismo videli.

Evropska unija nema šanse da napravi  nešto ozbiljno za Balkan. Oni nikada nisu imali potencijala, ali su imali bar želju. Što se tiče, SAD-a, Obama je uveo različit način vođenja međunarodne politike. Dok su Bush i ranija administracija insistirali da uvek mora biti po njihovom, znači da…

 • S nama ili protiv nas?

– Da. Obama i njegova administracija imaju drugačiji pogled i kažu: Retko je neki neki događaj na međunarodnoj sceni za nas idealan, ali postoji  velika paleta događaja i razvoja postupaka koji su za nas prihvatljivi.

Sadašnji moto politike  SAD-a je: „Pa, šta.“ I oni nas gledaju – ne iz ptičije već satelitske perspektive. Njihov pogled je: Makedonija, Kosovo, Bosna, pa i Crna Gora, koja izlazi iz tog kruga, to je jedna bubuljica koja vri unutra, ali nema većeg kapaciteta, pošto su zaokruženi zdravim tkivom. Dobro, neka vri unutra dok ne shvate.

Izvor: Al Jazeera