Eksplozija državne represije: Nova faza borbe režima protiv građana

Režim Aleksandra Vučića se nadao, a njegovi protivnici su strepili da će studentski protest prošle subote u Beogradu okupiti značajno manji broj demonstranata u odnosu na ranija okupljanja, odnosno da će skup zapravo biti početak kraja velikog građanskog bunta koji je otpočeo nakon novosadske tragedije, smrtonosnog pada tek renovirane nadstrešnice na Železničkoj stanici 1. novembra prošle godine. Razlozi za nadu i strah bili su osnovani: kao prvo, protesti traju isuviše dugo, mesecima, vreme crpi protestnu energiju, pritom je letnje doba – mnogi su klisnuli na odmore, a velike vrućine nisu baš inspirativne za ulične akcije.

Osim toga, vlast je danima zastrašivala građane najavom nasilja, čak ne prikrivajući da će ona biti njegov generator. Zapravo je pretila državnom represijom koja – kao što je poznato – ne podrazumeva samo aktivizam policije i tajnih službi, nego i kriminalnih hordi pod kontrolom Srpske napredne stranke. Odavno je u Srbiji izbrisana linija razdvajanja između organa bezbednosti i sveta kriminala. Kada vidiš nekoga u uniformi, ne možeš biti siguran da li je on odista policajac ili kamuflirani stranački delatnik „sa vrelog asfalta“.

Učinila je, takođe, sve da onemogući mobilnost građana: ukinula je železnički prevoz, gdegde i međugradski autobuski, zaustavljala građane na putu ka glavnom gradu, a vozači beogradskih autobusa, trolejbusa i tramvaja dobili su zadatak da vozila parkiraju u garaže, sa jasnim ciljem da se demotivišu građani da iz nekog udaljenog dela grada dođu na Trg Slavija, gde je miting održan. Morali su peške.

Bilo je tu još razloga za nadu i strepnju: po društvenim mrežama su mnogi protestovali zbog toga što je ovaj miting već u najavi dobio izuzetnu snažnu nacionalnu, čitaj kosovsko-mitomansku notu, i najavili da zbog toga na njega neće doći. Studenti su se do sada čuvali da se ideološki jasno opredeljuju, politički je to bilo pametno jer niti oni niti građani nisu morali da se cepaju po levo-desnim svetonazorima, pa je nejasno zašto je ovaj miting otišao tako snažno udesno, da je na njemu čak govorio Milo Lompar, prononsirani desničar, poznat i kao promoter spisa ratnog zločinca Radovana Karadžića.

Dok su jedni osuđivali desničarenje, ukazujući da nas je mitomanija i dovela tu gde jesmo, drugi su pronalazili opravdanje: kao, ovo je zapravo bio odgovor na višemesečnu kampanju režima koja studente, odnosno vaskolike „blokadere“ proglašava neprijateljima srpstva koji rade po nalogu Hrvata, „Šiptara“, Amerikanaca, Brisela, pa i vanzemaljaca. Idu u Brisel i Strazbur po pomoć, a ne u Moskvu i na Hilandar. Uglavnom, što zbog ozvučenja, a što zbog toga što ih nije ni zanimalo, većina demonstranata nije ni čula govore.

Na Slaviji je bilo, prema nekim procenama, bezmalo 150 hiljada ljudi, a slike sa skupa ne samo da nisu označile početak kraja bunta nego su mu vratile energiju i dale novi uzlet. Uprkos protoku vremena, vrućini i „greškama“ organizatora.

Operacija lopatom na otvorenom mozgu

Mnogi su svih ovih godina, pa čak i neki kojima nije baš omiljeni lik, Vučića proglašavali umešnim političarem koji je lako uspeo da zaokruži i održava svemoć. A zapravo, on se nije služio nikakvim suptilnim metodama koje bi ga delegirale među velike političare, već je tukao sekirom i maljem, kako jedino i zna. U pitanju je bila i ostala operacija lopatom na otvorenom mozgu društva.

U strukturu vlasti je uključio već spomenute, ujedinjene kriminalne organizacije, kojima je obezbedio državne i paradržavne poslove ili, pak, pustio da se nesmetano bave svojim „biznisom“. Oni su njegova paravojska i snažan oslonac. Omogućio je svima u piramidi moći da klepaju para koliko god hoće, uništivši pritom institucionalni poredak. Samo je važno da budu lojalni i da isporučuju rezultate u vidu „sigurnih glasova“.

Pohlepne, iz raznih ideoloških opcija, takođe je namirio novcima i poslovima. (Držao se one krilatice: ko igra na ljudsku pohlepu, uvek pobeđuje.) Zarobio medije, pretvarajući ih u besne pse koji kidaju meso političkim protivnicima ili one koje je političkim protivnicima proglasio. Uništio opoziciju, zastrašivao, dehumanizirao i progonio svakog ko je podigao glavu, koristio ekstremne nacionaliste za prljave poslove. Snagama bezbednosti omogućio razne benefite, plus da slobodno rade „usputne poslove“, zauzvrat je tražio beskrajnu lojalnost. Ukinuo slobodne izbore. Podršku mnogih zemalja sveta plaćao je tako što im je omogućavao da ostvaruju svoje interese, da se blago izrazimo. Iskoristio i to što su mnogi od Srbije odavno digli ruke.

Zaboravio je, međutim, na nešto važno. Da je imao bolje savetnike, možda bi mu neko rekao da takav način vladavine može da se vrati kao bumerang i onemogući normalnu „političku penziju“. Možda bi ga neko, recimo, podsetio na Hanu Arent koja rekla da, kada vlast eliminiše mehanizme društvene kontrole i kanale za izražavanje nezadovoljstva, ljudi prestanu da osećaju da imaju šta da gube i otpor postaje masovan. Ili da režim koji izgubi legitimitet u očima običnog čoveka, kako je to govorio Havel, počinje da se ruši iznutra. Odnosno, ako uništiš opoziciju i slobodu političkog delovanja – narod postaje opozicija.

Režim najviše ‘pumpa’

Od pada nadstrešnice, režim i njegova politika sekire i malja potpuno je ogoljena u svojoj vulgarnosti. Svojim nesrećnim potezima samo je „pumpao“ građanski bunt. Počevši od laži kojima je pravdao pad nadstrešnice (čuvena neistina da nadstrešnica nije obnavljana, koja je na društvenim mrežama raskrinkana za 20-ak minuta), preko batinaša koji su tukli demonstrante i studente, gazili ih automobilima, tukli palicama – pa do raznih oblika državne represije, kao što je, recimo, besmisleno hapšenje i držanje u pritvoru novosadskih aktivista, i primitivne propagande u koju više ne veruju ni oni sa najjeftinijim ulaznicama.

Monumentalni studentski pokret je režimske spin-mejkere stavio u nezgodnu poziciju, odgovor na tako što morao je biti dobro promišljen ako se želi čuvati vlast i moć. Trebali su da, recimo, uzmu u obzir da je Srbija jedno od onih tradicionalnih društava u kojima vlada „kult mladih“, prema kojima se ljudi odnose veoma zaštitnički. A oni su na mlade ljude – ne samo studente nego i srednjoškolce – udarili po staroj metodi upotrebljavanoj za opozicionare i druge kritičare: iz svih oružja. Tako valjda jedino znaju. Satanizovali su ih i hapsili, tukli, uništavali im živote. Pravili su svoje paralelne skupove i „ćacilende“ koji su postali i zalog novog besa i predmet sprdnje. Ništa nije opasnije za totalitarnog vladara nego humor, koji je oslobađajući, ukida strah.

Svojom vulgarnošću Vučić je proteste zapravo izdigao iznad politike, bar shvaćene u užem smislu. Oni su postali egzistencijalna potreba za očuvanje ljudskog dostojanstva, istine i zdravog razuma. Okrenuo je protiv sebe bezmalo celokupnu intelektualnu i kulturnu elitu. Ono što je ostalo oko njega nije odveć reprezentativno za snimanje.

Režim je proglasio nekoliko stotina pobeda nad „obojenom revolucijom“ proteklih meseci, a ona ovih dana cveta kroz hiljade cvetova. Uspeo je doduše da učini da srednje i osnovne škole ponovo prorade, posle meseci obustave nastave, tako što je nastavnom kadru ukinuo plate. A od nečeg se mora živeti. Uspeo je da „natera“ fakultete da se vrate nastavi, „onlajn“, takođe ukidajući profesorima dohotke. No, time problem nije rešen, bes je postao veći, a metode borbe – drugačije.

Država ne funkcioniše, otpori su svuda, na svim stranama. Projekti su ili obustavljeni ili značajno kasne. Državne kase zvrje prazne, doduše ne zbog protesta nego zbog kretenske ekonomske politike, no svejedno. Vučiću više nego ikada trebaju izbori, na kojima bi obnovio legitimitet. Izbore, da podsetimo, traže studenti i građani u buntu. A ne raspisuje ih (ranije je nudio izbore svako malo i često ih onako, iz čistog hira, raspisivao) jer je svestan da ih ne može dobiti ni uz sve izborne marifetluke. A pitanje je i na koga zapravo sada može da se osloni. Sam je politiku pretvorio u igru na „sve ili ništa“, a to ništa za njega i njegove klijente – biće mnogo više od ništa!

Blokade po cijeloj Srbiji

Izgleda da je režim prilično uznemiren zbog brojnosti subotnjeg skupa. I najavom nove faze studentske borbe, koja se očitala većom odlučnošću demonstranata u subotu uveče, nakon mitinga, odnosno uličnim sukobima sa represivnim aparatom. I pozivom na građansku neposlušnost.

Krenuo je da masovno hapsi studente, što je bila prava bomba koja je eksplodirala na društvenim mrežama i u nezavisnim medijima. Ne zna se koliko je tačno studenata uhapšeno od subote uveče do danas, različite su informacije, ne zna se ni ko ih je hapsio (policija, paravojska ili BIA), ali se zna da su birani oni koje je režim prepoznao kao svojevrsne vođe bunta po fakultetima. Odmazda i državno nasilje, ukratko rečeno.

Odgovor na novi talas represije bio je neverovatno efikasan. Iznenadio je i najveće optimiste. Građani su formirali tzv. zborove, koji su se u ovom slučaju pokazali efikasnim u organizacionom i komunikacionom smislu. Za čas posla širom Srbije organizovane su blokade bulevara, glavnih ulica i raskrsnica. Građani iznose kontejnere, ograde i čega se već dohvate, policija odgovara tako što privodi građane, primenjuje silu, „oslobađa“ ulice. U pitanju je svojevrsna igra policije i građana, a građani ih uspevaju nadmudriti. Režim zakrpi pokoju rupu na bordu koji tone, a pojavi se gomila novih. Pravog odgovora nema, a strah je nestao uprkos pendrecima. Ne manjka kreativnosti, koja je uvek dobar odgovor na banalnost zla.

Vučićeva vlast je nekada uspešno koristila ideološke razlike među svojim protivnicima, tukao je i sleva i zdesna, podgrevao sukobe. Novom represijom je, međutim, u deseti plan bacio desničarenje na subotnjem mitingu, koje je glat moglo da bude seme razdora u protestnom bloku. Desničarenje su već mnogi zaboravili, jer ima sada važnijih stvari, kažu. To govori u kakvom je stanju režimski „racio“.

Kako stvari stoje po režim, govore i recentna „divljanja“ i predsednika i njegovog PR-a D. J. Vučićevića, urednika propagandnog kompleta pod imenom Informer, koji izgovara ono što njegov šef misli. Vučić poziva tužilaštvo da hapsi nezavisne novinare i zabranjuje nezavisne medije, demonstrante naziva „imbecilima“ i kako već sve ne, a Vučićević traži i hapšenje i prebijanje onih koji protestuju, vlastima „zagorčavajući život“. Režimski mediji targetiraju tužioce i sudije koji donose odluke u skladu sa zakonom i vrlo su nezadovoljni kada se policija povuče ispred „blokadera“… Ne znaju na koju stranu udaraju.

Sve liči na neslavni kraj zloćudnog režima, kojem su se poluge moći iskrivile u rukama. Loša vest je što Vučić – to i ne krije – neće ni od čega prezati da bi sačuvao vlast, a dobra je što sada važi pravilo: što više zateže, to više puca, i to po svim šavovima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.