Nacionalni mitovi i stid: Kako Srbija izbjegava nazvati stvari pravim imenom

Na studentski zahtev da raspiše vanredne parlamentarne izbore predsednik Srbije Aleksandar Vučić odgovorio je svojim najubojitijim oruđem ­– pasivno-agresivnim ignorisanjem. Studentski, ali i odgovor ostalih građana, protivnika vlasti, bio je jednoglasan: Vučić je kukavica, ne sme da raspiše izbore, jer zna da će ga na njima poraziti upravo studentska politička lista u nastajanju.

Ta ideja se toliko dobro zapatila da su na protestima poruke o Vučićevom kukavičluku dobile ravnopravan tretman sa već antologijskim „Pumpaj!“ i „Dinstaj!“, ali ni to nije promenilo Vučićevu odluku.

U svojoj nemoći Vučićevi protivnici zato su počeli da razvijaju teoriju po kojoj će on, samo ako ga oni dovoljno dugo budu nazivali kukavicom, raspisati izbore kako bi dokazao suprotno – da nije kukavica.

Nazivanje Aleksandra Vučića kukavicom ima smisla koliko i nazivanje Slobodana Miloševića lopovom, ali su se protivnici i jednog i drugog srpskog vođe ipak opredelili za bestidne eufemistične kvalifikacije onih koji im vode državu. Iza tih kvalifikacija Miloševića i Vučića zapravo se kriju stid i mit o nacionalnoj izuzetnosti. Stid – zbog toga što ni Miloševićevi ni Vučićevi neistomišljenici ne mogu da se pomire s činjenicom da je i jednog i drugog vođu izbrao, i do bljutavog podaništva im se klanja(o) narod kojem i sami pripadaju. Mit o nacionalnoj izuzetnosti – zbog toga što i Vučićevi i Miloševićevi protivnici makar podsvesno, ako ne i potpuno svesno, misle da ni prema jednom vođi ne treba biti hladnokrvno i slepo objektivan, jer su i te vođe, kakve god da su, deo nacije, jer su ipak „naši“. Zato je zbog stida i mita o nacionalnoj izuzetnosti dozvoljeno i poželjno nazivati stvari ušuškanim umesto pravim imenima.

Aboliranje ‘naših’ samo zato što su ‘naši’

Takvo drastično umekšavanje stvari i aboliranje „naših“ samo zato što su „naši“ u Srbiji je već primenjeno u praksi upravo u slučaju Slobodana Miloševića. Kada su navodno demokratske vlasti nakon izborne pobede i jednodnevne petooktobarske revolucije konačno skupile hrabrosti da uhapse Miloševića, one su to učinile na osnovu podmuklo smekšane optužnice po kojoj je dotadašnji srpski vođa bio osumnjičen za krajnje mlohavo krivično delo – zloupotrebu službenog položaja. Miloševićevi oponenti zaboravili su, oprostili mu i pod tepih mita o nacionalnoj izuzetnosti gurnuli sve Miloševićeve ratne zločine u komšiluku, ali i u Srbiji, i proglasili ga lopovom, samo zato što je „naš“. Uz isti argument o „našizmu“ Milošević je ispraćen na večni počinak, uz ceremonijalno odavanje počasti lišeno svake ljudskosti i svesti o kolektivnoj odgovornosti zahvaljujući kojoj je doskorašnji vođa nesmetano divljao po bivšim jugoslovenskim republikama i na Kosovu. U tom bestijalnom mimohodu koji se rugao Miloševićevim žrtvama, kraj kovčega „našeg“ predsednika, učestvovao je i Aleksandar Vučić, koga sad njegovi protivnici proglašavaju kukavicom, po istom kriterijumu po kojem su Miloševića proglasili lopovom.

Dodatni otužni ton zahuktaloj aboliciji Vučića daje i tragikomičan pokušaj povezivanja uzdizanja Vođe u rang kukavice sa narodnjačkim hitom istog naziva, u izvođenju vokalne interpretatorke Svetlane Ražnatović. Zagovornici ideje da bi bilo svrsishodno što češće i što žešće nazivati Vučića kukavicom smatraju da bi u promociji tog blistavog plana u mnogome pomogla popularnost pomenute muzičke numere „koju svi znaju“ što zapravo znači da je ta vokalno-instrumentalna tvorevina neizostavni deo patetičnih derneka. Takvu logiku ne treba osporavati – na šund treba odgovoriti šundom, iako je svima jasno da je ta utakmica unapred izgubljena, jer je Vučićev šund neiscrpni radikalski bezdan. Bolna je ironija što je pomenuti narodnjački hit rođen iste godine kada se i Vučić politički rodio, pa se s tugom može zaključiti samo to da Srbija ni muzički, ni na polju političke borbe protiv autokratije nije odmakla dalje od 1993. godine. Politički odgovor na jeftinu, patetičnu i samozaljubljenu nacionalističku politiku ostaje samo jeftin, patetičan i beznadežno zapomažući narodnjački refren.

Možda zaista i raspiše izbore

Naravno, ne treba odustati od mogućeg čuda. Možda Vučić, željan da dokaže da nije kukavica, zaista raspiše izbore, ali i tada će ih raspisati samo ukoliko bude bio siguran da može da ih dobije, na ovaj ili onaj način. Ne treba, doduše, odustati ni od čuda na kvadrat, pa se Vučić možda preračuna i raspiše izbore, a da nije siguran u pobedu, sve u želji da se dokaže onima koje prezire iz dna duše. Bio bi to prvi i poslednji put u političkoj istoriji da autokratija padne zbog kukavne pesme, loše napisane i još gore otpevane. Međutim, time bi Vučić dokazao da je glup, a ne da nije kukavica.

Kukavički je zapravo – zbog tvrdoglavog i slabićkog odbijanja da se suočite sa duhovima prošlosti – svođenje Vučića na kukavicu. U Srbiji je u samozavarajući kancer metastaziralo izbegavanje neophodnog i lekovitog, katarzičnog međugeneracijskog dijaloga o prošlosti. Generacija roditelja sadašnjih studenata vođena potpunom nezainteresovanošću, stidom, patrijarhalnim tabuom ili mitomanijom nikada nije otvoreno pitala svoje očeve šta su radili devedesetih godina prošlog veka. Nikada se nije zapodenuo razgovor o tome zašto je sa novobeogradskih nadvožnjaka bacano cveće na tenkove koji su se zaputili da „oslobode“ Vukovar, valjda zato što su i nacistički tenkovi dočekani cvećem u Zagrebu 40 godina ranije. Nikada roditelji današnjih studenata nisu tražili iskren odgovor od svojih roditelja kako je Slobodan Milošević uopšte bio moguć kao politička figura, jer da jesu Aleksandar Vučić danas bi bio tek skromni beogradski advokat.

Stvari nazivati pravim imenom

Najveća opasnost za Srbiju nije to što će možda propasti studentski protesti, ni to što će se Srbija eventualno prikloniti Rusiji, niti to što će možda, za hiljadu godina, Srbija konačno postati deo Evropske unije. Najveća opasnost za Srbiju je to što će sadašnji studenti, zbog nezainteresovanosti, stida, patrijarhalnih tabua ili mitomanije izbeći međugeneracijski razgovor sa svojim roditeljima, zato što ih nikada neće pitati kako je Aleksandar Vučić uopšte moguć kao politička figura.

Ako roditelj želi da od svog deteta stvori čoveka, onda prema njemu ponekad mora da bude i nemilosrdno iskren – i uvek mora stvari nazivati pravim imenom. Ako obesni dečak kamenom razbije komšijski prozor roditelj koji želi dobro svom detetu najpre će se zapitati gde je pogrešio u vaspitavanju, a zatim će i primereno kazniti takav vandalizam. Roditelj koji želi da upropasti svoje dete pohvaliće ga jer je razbio prozor, okriviti komšiju da je iz hira sazidao kuću i postavio „zlonamerni prozor“ na putanju detetovog kamena, a pre svega će svom detetu u glavu usaditi bezobzirnost pričom da su i njima Drugi razbijali kamenjem prozore.

Bilo bi spasonosno da Srbija prestane da koristi „zlonamerni prozor“ kao izgovor i počne da naziva stvari i pojave pravim imenima.

Aleksandar Vučić nije kukavica.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.