Moralni bankrot svjetskih sila

Odluka Donalda Trumpa da američka vojska bombarduje Iran predstavlja formalno potpuno zatvaranje kruga moralnog bankrota svetskih sila. A krug je počeo pre bezmalo dve i po decenije kada je u svedočenju pred Američkim senatom Benjamin Netanyahu američkim senatorima rekao da, ako uklone „Saddamov režim, garantuje da će to imati ogromne pozitivne efekte na region“, ističući da smatra kako će u Iraku biti lakše nego u Avganistanu te da će mladi ljudi u Iranu „odbrojati vreme“ tamošnjem despotskom režimu.

Proteklih dana, ne samo bombardovanjem nadzemnih delova iranskih nuklearnih postrojenja već i ubijanjem na spavanju visokih vojnih i obaveštajnih komandanata kao i vodećih nuklearnih fizičara, Izrael je prikazao da želi prekid iranskog nuklearnog programa, ali i pad režima u Teherenu.

Iako je te 2002. godine u Vašingtonu tvrdio da posle Iraka neće biti više biti potrebe za američkim vojnim intervencijama na Bliskom istoku, Netanyahu je svojom poslednjom akcijom bombardovanja Irana uspeo, ne samo da natera i Trumpa kao samoproklamovanog mirotvorca i protivnika američkog ratnog intervencionizma da uđe u ratni pohod već i da na površinu izbaci nedoslednost, kako Evropljana, tako i navodnih iranskih saveznika – Rusije i Kine.

‘Prljavi posao’

Kada je u toku samita G7 u Kanadi u intervjuu za nemačku televizijsku stanicu ZDF nemački kancelar Friedrich Merz rekao da Izrael obavlja u Iranu „prljavi posao“ za ceo Zapad, pohvalivši izraelsko rukovodstvo i vojsku zbog njihove „hrabrosti“ u preduzimanju vojne akcije protiv Irana kao aktivnog sponzora terorizma, ove oštre reči su odjeknule mnogo dalje od nemačke javnosti, izazvavši podjednako oštru diskusiju.

Mnogi su, oduševljeni Merzovom iskrenošću, zaključili da Izrael zaista deluje u interesu Zapada, ali i nekoliko arapskih država. Doduše, priznaju da bi takva retorika mogla dugoročno da ga košta na unutrašnjem planu sa njegovim koalicionim partnerima, sopstvenom strankom i javnošću koja je opijena decenijama visoko uglađene vladine komunikacije koja se zasnivala uvek na navodnoj promociji humanosti, diplomatiji i multilateralizmu.

Iako je dobro što prvi čovek Nemačke vlade priznaje da prazne reči iz prošlosti neće pomoći, očigledno je, pak, da Merz nije previše naučio iz istorije ili mu je zapravo mnogo više bilo stalo da se ne suprotstavlja savezništvu Trump-Netanyahu.

Kada je u pitanju Bliski istok i Magreb, nije teško prisetiti se epiloga američke invazije na Irak 2003. godine ili NATO bombardovanja u Libiji 2011. godine. Istina pred kojom zapadni političari uporno zatvaraju oči jeste to da samo bombardovanje autokratskih i diktatorskih vladara retko kada rezultira novom stabilnošću. Štaviše, primeri Libije, Iraka i Sirije pokazuju da je intervencionizam velikih sila samo podstakao protok oružja, uspon nekontrolisanih sektaških naoružanih grupa i razvoj džihadističkih pokreta. Ta nestabilnost se veoma lako prelila na Evropu, kako kroz talas izbeglica, tako i kroz terorističke napade na evropskom tlu, što bi trebalo da bude dovoljno da nemački kancelar bar još jednom razmisli pre nego što pohvali prednosti toga što Izrael obavlja „prljavi posao“.

Međutim, ono što Merz i njegove apologete ne pominju jeste to da Evropa i SAD zapravo sada vide „istorijsku priliku“ da bude oborena vlast ajatolaha u Iranu, iako ga dosad nisu dovodili u pitanje. Štaviše, upravo je Nemačka itekako sarađivala sa iranskim režimom, čak i kada je pod sumnjivim okolnostima u policijskom pritvoru umrla Iranka kurdskog porekla Mahsa Amini, što je izazvalo masovne proteste u kojima su u sukobu sa snagama bezbednosti poginule stotine ljudi. Na proteste, koji su izbili zbog smrti žene koja je bila utamničena zbog navodnog nenošenja hidžaba, od samog početka zvanični Berlin je reagovao prilično defanzivno u diplomatskom smislu.

Istovremeno, trgovina je cvetala. Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, samo početkom 2024. godine iz Nemačke je u Iran izvezena roba u vrednosti od 241 milion evra, a uvezena iranska roba u vrednosti od 41,2 miliona evra. Zbog toga je sasvim opravdano biti besan na to što Merz pominje izraz „prljavi posao“, jer on zapravo otkriva dvostruke standarde u kojem su Nemci spremni da profitiraju bez obzira što tvrde da se drže odbrane ljudskih prava, dok onda preko noći ne kriju svoje oduševljenje vojnim napadom na „trgovinskog partnera“.

Doduše, pojedini branitelji Merzovog stava će ustvrditi da Izrael ovim brani Evropu „terora fanatičnih islamista koji se, takođe, i međusobno progone“, ali tu opet naležemo na još jedan moralni bankrot i istorijski zaborav.

S jedne strane, islamska revolucije u Iranu 1979. godine i dolazak na vlast ajatolaha je direktna posledica toga što su pedesetih godina prošlog veka američki i britanski obaveštajci u sadejstvu organizovali puč protiv demokratski izabranog iranskog premijera Mohammada Mosadddegha koji je želeo da eksploatacija nafte ostane u iranskim rukama.

S druge strane, Nemačka i ostale zapadne zemlje su prve podržale da radikalni islamisti preuzmu kontrolu nad Sirijom, priznavši nekadašnjeg borca Al-Qaede i osnivača zloglasnog Fronta Al-Nusra Ahmeda al-Sharau za predsednika Sirije bez ikakvih izbora.

Putinova trgovina

Ništa manji moralni bankrot ne doživljava ni ruska i kineska spoljna politika, naročito što se zvanični Moskva i Peking kunu u podršku Iranu. Dok Kina ni ne pomišlja da bar simbolički ka Iranu pokrene nešto od svoje narasle ratne mornarice, Rusija očigledno vešto trguje svojim uticajem na Bliskom istoku, koji je osigurala, između ostalog, time što je uprkos padu Bashara al-Assada uspela da zadrži svoju vojnu bazu na sirijskoj sredozemnoj obali.

Rusi su bazu na Sredozemlju očigledno osigurali u trgovini sa Erdoganovom Turskom koja je jedna od zaslužnih za promene na čelu Sirije. Zbog toga ne čudi da su se Erdogan i Putin odmah čuli telefonom kada su krenuli izraelski napadi. Turskog predsednika brine da bi sve moglo da dovede do spirale nasilja u trenutku kada očigledno postoji rastuća asimetrija moći između Turske i Izraela u regionu. A ta asimetrija zavisi i od ruskih poteza.

Međutim, iako Rusija ne može da toleriše vojno oslabljen ili politički urušen Iran zarad sopstvenih interesa – od snabdevanja iranskim dronovima za rat protiv Ukrajine, preko regionalne projekcije moći na Južnom Kavkazu i Bliskom istoku, do uspostavljanja međunarodnog koridora INSTC koji bi povezivao Indiju, Rusiju, Iran i Evropu – čini se da je Putin ipak spreman da sa Trumpom trguje Iranom.

S jedne strane, nestabilnost izazvana napadom na Iran diže cenu nafte, što Putinu odgovara zbog oslabljenih prihoda ruskog budžeta od prodaje energenata. Ipak, rešavanje iranskog pitanja ukidanjem sankcija i samim tim prilivom ogromnih količina iranske nafte na tržište rezultiralo bi pad cena. Drugim rečima, stabilnost na Bliskom istoku predstavlja direktnu pretnju ruskim kratkoročnim interesima.

S druge strane, Putinu odgovara činjenica da je zarad odbrane Izraela SAD povukao svoje antidronovske sisteme iz Ukrajine, pri čemu se Putin nudi kao posrednik između Irana i Izraela.

A da je Moskva spremna da trguje iranskim interesima, možda najbolje ukazuje to da zvanično Teheranu nije isporučila raketne sisteme S-400, uprkos izveštajima i razgovorima o takvoj isporuci moćnog ruskog raketnog sistema zemlja-vazduh. Ne samo da nema zvanične potvrde o isporuci S-400 Iranu, već i realnost na bojnom polju to pokazuje, jer je Iran zapravo u prvim danima doživeo pravi vojni debakl u kojem su se čak i pojedini čelnici iranskog režima zapitali – a gde je iranska protivvazdušna odbrana.

Doduše, to verovatno i ne čudi jer pojedini izveštaji ukazuju na to da Rusija daje prioritet upotrebi svojih sistema S-400 u Ukrajini i da je to verovatno razlog zašto odugovlači ili ne želi uopšte da ih isporuči Iranu. Osim toga, to joj daje „adut“ u diplomatskom pokeru sa Amerikom.

Trumpov rat

A Trump je došao u situaciju da je sam sebe i svoju politiku i viziju demantovao. Pre mesec dana sebe je predstavio kao državnika koji prekida „eru američkih ratova i projekata stvaranja država u Avganistanu i Iraku“, koje su vodili američki neokonzervativci. Ističući tada da ne veruje u stalna neprijateljstva te da je spreman da „okončava prethodne sukobe i stvara partnerstva – za bolji i stabilniji svet“, Trump je rekao da se zbog toga direktno okrenuo iranskom rukovodstvu, želeći da pokaže „novi put u očigledno više nade i bolju budućnost“.

Međutim, Izrael je, ne samo proteklih dana u ciljanim bombardovanjima ubio sve iranske pregovarače sa kojima je pregovarao Trumpov izaslanik Steve Wittkoff već je uspeo da Trumpa uvede u pokušaj promene režima jedne zemlje ratnim dejstvima.

Bez obzira da li je odobrio Netanyahuovu ofanzivu na Iran ili jednostavno nije mogao ili nije želeo da spreči, izraelski rat je postao i Trumpov rat, čak i pre nego što je američki predsednik odlučio da u njemu učestvuju i američke trupe. Netanyahu mu je očigledno „prodao“ napad na Iran kao „sigurni uspeh“ za uništavanje iranskog nuklearnog programa i promenu režima u Teheranu.

Međutim, to je Trumpa dovelo u situaciji da se njegovi potezi nalaze u direktnoj suprotnosti sa njegovim glavnim ideologom i medijima koji ga podržavaju.

Nekadašnji Trumpov savetnik i svojevrsni ideolog njegovog pokreta MAGA Steve Bannon insistira da Amerika mora da prestane da „krvari za globalističke ratove“ u Ukrajini i na Bliskom istoku. Pre pet dana je u podcastu Tuckera Carlsona rekao da bi „rat sa Iranom razbio koaliciju (američkih radnika, poljoprivrednika i običnih Amerikanaca) i ubio Trumpovu agendu“ te da, uprkos tome što je, kako kaže, branio Izrael godinama, upozorava da „bi ga ove nepromišljene odluke mogle da unište“.

Dok Bannon insistira da se rat protiv Irana dešava po „istom obrascu kao Irak“, Trump dolazi u situaciju da čak i pitanja novinara medijskih kuća, koje su mu naklonjene, izgledaju kao takozvani hardtalk. Kada ga reporter Fox Newsa pita o tome da američki obaveštajci nemaju dokaza da Iran gradi nuklearno oružje, Trump lakonski odgovara da oni greše, uz pitanje ko je to rekao. Kada dobije odgovor da je reč o direktorki Nacionalne obaveštajne agencije Tulsi Gabbard, on sa lakoćom lako kaže da ona greši.

Na podsećanje da se protivio ratu u Iraku zbog loših obaveštajnih podataka, Trump tvrdi da je još tada znao da Irak nije imao oružje za masovno uništenje, a da je Iran drugačiji, da je „blizu nuklearne bombe“ te da „ne smemo dozvoliti da se to desi“.

Zapravo Trump je preko noći olako preuzeo retoriku jastrebova neokonzervativizma i američkog intervencionizma Donalda Rumsfelda i Dicka Cheneya. Prema svemu sudeći, to ga mnogo ne brine jer na pitanje da li brine da bi napad na Iran potkopao njegov imidž mirotvorca, on lakonski odgovara da je „uvek mirotvorac“, ali da je „ponekad potrebna čvrstina da bi se postigao mir“.

Dok svi svetski lideri nalaze opravdanja za svoje moralne bankrote i dvostruke aršine u spoljnjoj politici, svet se još jednom suočava sa razočaravajućim zaključkom da zemlje koje se nalaze na putu interesa velikih sila štiti samo – nuklearno naoružanje. Da ga se Ukrajina nije odrekla Budimpeštanskim memorandumom 1994. godine, danas verovatno ne bi bila u situaciji da se bori za svoj opstanak. Uostalom, sudbina severnokorejskog režima Kim Jong-una možda najbolje svedoči da li bivaju bombardovane „neposlušne zemlje“ koje zaista imaju atomske bombe, makar i „prljave“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.