Udovoljavanje Trumpu zarad opstanka NATO-a

Ovaj prvi samit NATO-a u drugom predsedničkom mandatu Donalda Trumpa biće kraći od većine prethodnih. Za razliku od prošlogodišnjeg u Vašingtonu koji je bio pun pompe i višestrukih sastanaka i događaja, ovogodišnji u Hagu bi suštinski mogao da se svede na jednu protokolarnu večeru 32 lidera država članica i jedan zajednički radni sastanak koji bi trebalo da traje najviše dva i po sata. I to nije slučajno. Generalni sekretar NATO-a Mark Rutte je učinio sve da smanji rizik da samit u njegovom rodnom gradu dovede do nekih iznenađenja ili pak debakla, koji bi mogao da izazove po nepredvidivosti već dobro poznat predsednik SAD-a.

Štaviše, može se reći da je Rutte sve učinio da se Trump oseti kao kralj čiji podanici ispunjavaju glavne njegove želje – bespogovorno podržavaju sve njegove odluke, slušaju njegove naredbe i sklanjaju mu probleme i problematične sa vidika. Ni to nije slučajno.

Rutte se vrlo dobro seća samita u Briselu 2018. godine, kada je Trump prekinuo sastanak sa Ukrajinom i Gruzijom i počeo da kritikuje druge lidere NATO-a zbog toga što nisu ispunili svoje obećanje da će godišnje izdvajati najmanje 2 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) na odbranu, što je cilj postavljen na samitu u Velsu četiri godine ranije nakon što je Rusija anketirala ukrajinsko poluostrvo Krim. Trump je tada zapretio da će Amerika „uraditi svoje“, a upravo Rutte je kao tadašnji šef holandske vlade pomogao Jensu Stoltenbergu da ipak uspešno završi sastanak priznajući da većina evropskih vlada, uključujući i njegovu, nije ispunila svoje obećanje, ali da ih sada vodi novi osećaj hitnosti.

Kako bi izbegao takav scenario koji bi ovog puta mogao da dovede čak i do povlačenja SAD-a iz NATO-a, Rutte je učinio sve da udovolji Trumpa zarad opstanka Severnoatlantske alijanse.

Zelenski na margini

Najpre je požurio da pred samit istakne da je za NATO Trumpovo bombardovanje Irana nije protivno međunarodnom pravu. Potom je agendu sastanka zapravo sve samo na jednu temu o kojoj je praktično odlučeno i pre početka samita u Hagu: šefovi država i vlada su se saglasili da povećaju izdatke za odbranu na 5 odsto BDP-a do 2032. godine. Tako da će završna deklaracija samita biti samo na jednoj stranicu, u poređenju sa 15 stranica koliko je duga bila prošlogodišnja u Vašingtonu.

A na toj jednoj stranici deklaracije, Rusija neće biti označena kao agresor, budući da se takvoj formulaciji usprotivila Trumpova administracija. Štaviše, iako je Volodimir Zelenski već dan pre početka samita bio u Hagu i učestvovao u pojedinim debatama, po prvi put od potpune invazije Rusije na Ukrajinu, nije planiran zvanični sastanak „tridesetdvojice“ sa ukrajinskim predsednikom. Zelenski je pozvan da se pridruži drugim liderima na večeri koju organizuje holandska kraljevska porodica na početku samita, dok će Savet NATO-Ukrajina biti održan na nivou ministara spoljnih poslova a ne šefova vlada. Smanjena uloga Ukrajine na ovogodišnjem samitu odražava promenu transatlantskih prioriteta, ili bolje rečeno, američkih prioriteta.

To što je Zelenski isključen iz radnih sesija zapravo ističe širi zaokret SAD pod predsednikom Trumpom od dugoročnih obaveza prema ratu u Ukrajini. Doduše, evropski saveznici i Kanada obećali su više od 35 milijardi evra nove vojne i bezbednosne podrške Ukrajini za narednu godinu, signalizirajući kontinuiranu evropsku odlučnost uprkos repozicioniranju Vašingtona. To Trumpa i odgovara jer odavno preti da će finansiranje ukrajinske odbrane prepustiti Evropljanima. Štaviše, da će evropsku odbranu prepustiti isključivo Evropljanima, što lidere EU najviše i plaši jer je očigledno da još nisu spremni za takav zadatak.

Strah od povlačenja američkih vojnika

Zbog toga je većina njih pristala da retorički jasno podrži Trumpovu svojevrsnu „specijalnu vojnu operaciju“ u Iranu, kao i cilj da se drastično povećaju izdaci na odbranu, žmureći na to da je Trump rekao da se ova obaveza neće odnositi na SAD. Naprosto, evropski lideri u tom ponašanju vide način da Evropa bezbednosno „preživi“ drugo Trumpov mandat, dok ona vojno ne ojača ili dok iz Vašingtona ne počnu da duvaju stari vetrovi. A „preživljavanje“ Trumpovog mandata znači da osiguraju da Trump ne ispuni svoju pretnju da će povući barem 20.000 od oko 80.000 američkih vojnika koji su stacionirani u američkim bazama u Evropi.

U Evropi strahuju da bi smanjenje broja vojnika u američkim bazama u Nemačkoj i Italiji moglo da podstakne Rusiju da krene sa češćim i jačim hibridnim napadima na zemlje NATO. Zbog toga su mnogi u sedištu NATO-a u Briselu sa nestrpljenjem dočekali ovaj jun, strepeći da će neki američki zvaničnik pokrenuti temu o preraspodeli američkih snaga. To se nije dogodilo pa su sada zabrinuti da bi se to moglo uraditi u veoma kratkom roku na samom samitu, pri čemu nije uopšte jasno da li Evropljani imaju plan kako da zamene 20.000 američkih vojnika.

Trump ne krije da želi da pomeri američki fokus sa Evrope na Indo-Pacifik, ali stručnjaci za međunarodnu bezbednost ističu da nemaju utisak da je Trumpova administracija odlučila šta će to konkretno i da znači.

Sve su oči uprte u Nemačku, kao najbogatiju i najmnogoljudniju državu članicu Evropske unije, koja bi teoretski mogla da popuni praznine nastale eventualnim povlačenjem Amerikanaca. Ali, dok nemački ministar odbrane Boris Pistorius obećava da će kapacitete Bundeswehra od 182.000 vojnika proširiti sa još 60.000 ljudi, u nemačkoj javnosti se uveliko raspravlja o tome da je to poprilično ambiciozan plan budući da ankete ukazuju na izuzetno malu zainteresovanih mladih za eventualno ponovno obavezno služenje vojnog roka, a kamoli aktivnu vojnu službu.

Zbog toga zvanični Berlin, ali i druge evropske prestonice, nisu previše se protivile Trumpovom zahtevu da izdvajanja na odbranu povećaju na 5 odsto BDP-a.

Španski pobunjenik

Međutim, daleko od toga da nije bilo poprilično napeto kada je Rutte krenuo da obezbedi podršku svih 32 članice NATO za ovaj cilj.

U Slovačkoj je premijer Robert Fico čak neočekivano pokrenuo debatu o vojnoj neutralnosti zemlje, čemu se odmah usprotivio predsednik Peter Pellegrini, smatrajući da bi to Slovačku koštalo mnogo više nego članstvo u NATO-u. I dok slovački predsednik smatra da premijer „samo provocira“ i da se dodvorava biračima koji odbacuju članstvo u NATO-u, u mnogim zapadnoevropskim članicama alijanse se ozbiljno raspravlja o tome koliko velike će žrtve biti zahtevane da bi ispunilo tih pet odsto.

U bogatoj Holandiji se otvoreno ukazuje da će više para za odbranu biti obezbeđeno na račun zdravstvene zaštite, socijalnog osiguranja, obrazovanja i kulture a da nije isključeno i povećanje poreza. U Belgiji komentatori se čude kako država može da se obaveže da će izdvajati pet odsto BDP-a na odbranu kada ne uspeva ni stari cilj od dva odsto da dosegne. Za razliku od njih, u Poljskoj i baltičkim zemljama bezmalo da nije bilo glasa koji se protivio povećanju vojnih izdataka.

I dok analitičari ističu da je trošenje novca koji nemate dovoljno loše, a da „trošenje novca građana bez njihovog prethodnog potpunog informisanja je kršenje poverenja“, primetno je da se niko od lidera alijanse nije se glasno usprotivio Trumpovom zahtevu. Osim jednog.

Italija i Belgija su više sebi u bradu iskazivale sumnje u vezi sa novim obavezama, budući da obe na odbranu troše po 1,3 odsto BDP-a, ali su na kraju kapitulirale. Jedini pobunjenik među „tridesetdvojicom“ bio je španski premijer Pedro Sanchez. On jasno rekao da španska fiskalna ograničenja i već značajne vojne obaveze u inostranstvu ne dozvoljavaju Španiji da podrži ovu odluku.

Ni to što je Rutte preformulisao cilj od 5 odsto da bude 3,5 odsto na odbranu a 1,5 odsto na troškove povezane sa bezbednošću, nije omekšalo stav španskog socijalističkog premijera tako da je na kraju Španije dobila izuzeće iz ovog cilja.

Malo je reći da je Sanchez ovom hrabrošću osvojio srca ne samo španskih komentatora, već čak i penzionisanih visokih vojnih zvaničnika. Dok štampa smatra da bi „svaka odgovorna vlada, bez obzira na svoje političke opredeljenje, donela sličnu odluku“, jedan od bivših španskih brigadnih generala sve opisuje kao „odbrani našeg suvereniteta“ te da se „od osnivanja NATO-a 1949. godine, nijedna evropska nacija nije usudila da se suprotstavi SAD-u“.

Međutim, „izuzeće“ Španije verovatno neće biti bez posledica na Rutteovu želju da samit protekne bez iznenađenja. Naprosto, mnoge diplomate se sada pitaju kako bi njihove države mogle da dobiju ovaj „popust“. Italijanska premijerka se sigurno već češka po glavi kako da održi svoje dobre i prisne odnose sa Trumpom, a da se ne obaveže da isključivo na odbranu izdvaja 3,5 odsto BDP-a, jer bi to značilo skok izdataka za koji bi godišnje morala odnekud da pronađe najmanje 30 milijardi evra.

Razlike u strateškim ali i taktičkim perspektivama među članicama alijanse su vidljivije nego ikada zbog toga će ovaj samit, kao i sastavljanje njegove završne deklaracije biti još jedan test sposobnosti NATO-a da održi jedinstvo usred različitih nacionalnih interesa i strateških vizija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.