Evropsko spašavanje NATO-a od Putina i Trumpa

Na samim počecima NATO-a, prvi generalni sekretar te političko-vojne organizacije je svrhu Alijanse u tom posleratnom a hladnoratovskom dobu video u tome da drži Sovjetski savez na distanci, Amerikance angažovane u Evropi, a Nemce pod kontrolom. Nakon pada Berlinskog zida i Gvozdene zavese, te reči britanskog lorda Hastingsa Ismaya su poprilično preispitivane jer se u euforiji „kraja istorije“ otvoreno razgovaralo o ideji da i Ruska Federacija postane članica NATO-a, budući da je 1994. godine postala članica Alijansinog programa „Partnerstvo za mir“. Dramatično širenje NATO-a na istok 2004. godine, takozvane obojene revolucije u postosovjetskim republikama, kao i upad ruskih trupa u Gruziju postepeno su resetovale odnose na hladnoratovska podešavanja. Sve do danas.

Danas su žestoko uzdrmana sva tri postulata lorda Ismaya, koji je iskustvo sticao u Drugom svetskom ratu kao glavni vojni pomoćnik Winstona Churchilla. Rusija kao naslednica SSSR-a je sve bliža i, kako se otvoreno strahuje, preti da „uđe“ u Alijansu, ali ne kao članica već kao napadač na neku od članicu NATO-a. Trumpov SAD sve češće preti da Amerikanci neće više biti angažovani u Evropi, to jest da će se povući i da neće zaštititi ugrožene saveznika jer je vreme da Evropljani sami plaćaju i brinu o sopstvenoj odbrani i bezbednosti. I na kraju, Nemačka više nije „pod kontrolom“, to jest „dole“, kako to se navodi u originalnoj izjavi lorda Ismaya, budući da je zvanični Berllin odustao od posleratnog bezmalo dogmatskog uzdržavanja od sopstvenog obimnog naoružavanja.

A paradoksa li – svet je ponovo u hladnoratovskom dobu, samo što se ovaj svojevrsni drugi hladni rat vodi između SAD-a i Kine, koja se strateški koordinira sa Rusijom.

I dok Trumpova administracija pokušava da igra na obrnutu „triangularnu diplomatiju“ Henryja Kissingera i da ojača svoju poziciju pokušajima da razdvoji Peking i Moskvu, mnogi zapadni političari i analitičari se pitaju da li NATO može da pronađe svoju ulogu i u drugom hladnom ratu ili se sveo na društveni klub u kojem se formiraju koalicije voljnih i nevoljnih u zavisnosti od konkretne pretnje.

Putinov plan za Evropu

Sve glasnije izražena strahovanja evropskih političkih i bezbednosnih elita od vojnog „ulaska“ Putinove Rusije u NATO zapravo se prelama kroz naočare rata u Ukrajini. Za jedne ruski napad na neku članice Alijanse bi moglo da bude posledica prelaska neke od „crvenih linija“, poput ukrajinskog napada na Moskvu raketama zapadne proizvodnje. Za druge, pak, brzi prekid vatre u Ukrajini predstavlja zastrašujući scenario jer smatraju da će tog trenutka početi da otkucava sat na bombi novog rata, to jest ruskog napada neku članicu Alijanse na Baltiku.

Uprkos tome što su Rusija i Ukrajina nedavno provele najveću razmenu zarobljenika od početka rata, borbe između dve zaraćene strane ne jenjavaju, a mirovni pregovori su opet na ledu. Dok ukrajinska vojska uspeva dronovima da gađa postrojenja ruskih proizvođača oružja na obodu Moskve, ruska vojska je prošlog vikenda izvršila masovne napade raketama i dronovima na Kijev. Osim toga, sve više vojnih izvora ukazuje da Rusija gomila svoje trupe u blizini Hersona što mnogima ukazuje da Putin sprema letnju ofanzivu u pokušaju da, uz poluostrvo Krim, u potpunosti stavi pod rusku kontrolu celokupne teritorije četiri ukrajinske oblasti koje je u septembru 2022. godine proglasio sastavnim delom Ruske Federacije.

I dok Trump čas izjavljuje da je Putin „poludeo i izgubio kompas“, a čas da će „znati za oko dve nedelje“ da li on zaista hoće da prekine rat, čini se sasvim jasno da Putin ne odustaje od svog plana za Evropu koji podrazumeva da Ukrajinu potčini – kako kroz kontrolu najmanje trećine teritorije, tako i kroz sprečavanje članstva u NATO-u.

Sklapanje mira po svaku cenu mu je neprihvatljivo. On nije odustao od uslova koje je saopštio pre godinu dana a to je da, nakon prekida vatre, nema trupa NATO-a u Ukrajini niti njenog članstva u Alijansi što u pisanoj formi moraju da obećaju zapadni lideri, kao i da celokupne oblasti Donjeck, Lugansk, Zaporožje i Herson moraju da budu ruske. Uz ukidanje sankcija i odmrzavanje ruske imovine na Zapadu, Putin bi bio spreman za prekid vatre. A to što njegovi najbliži saradnici i dalje pominju denacifikaciju i skidanje režima u Kijevu ukazuje da je sva prilika da Putin ne želi uopšte da direktno pregovara sa Zelenskim.

A lideri EU se, čini se, najviše zanimaju za to da li Putinov plan za Evropu podrazumeva i napad na neku članicu EU ili NATO-a. Ko god otvoreno posumnja u takav scenario, odmah mu se kontrira tezom da je „isuviše lako odbaciti priče o ratu“ kao širenje hladnoratovskog razmišljanja ili zastrašivanje. Naprosto, evropski političari, šefovi tajnih službi i analitičari u EU se procenama razlikuju samo po tome kada će Putin da napadne.

Međunarodni institut za strateške studije procenio je da bi Rusija mogla da predstavlja „značajan vojni izazov za saveznike NATO-a, posebno baltičke države, već 2027. godine“. Danska obaveštajna služba saopštila je da je sukob moguć u roku od pet godina, a šef nemačke spoljnoobaveštajne službe BND Bruno Kahl da „ako se rat u Ukrajini završi pre 2029. ili 2030. godine, Rusija bi bila u mogućnosti da iskoristi svoje tehničke, materijalne i kadrovske resurse da brže predstavlja pretnju Evropi”. Šef BND-a je praktično time priželjkivao nastavak rata u Ukrajini, dok pojedini nemački stručnjaci za bezbednost tvrde da je ovo poslednje mirno leto u EU te da već na jesen može da usledi vojni sukob Rusije i EU.

Koliko su ove procene nepouzdane možda najbolje govori to da su evropske službe i političari krajem 2021. uporno demantovali američke tvrdnje da Rusija sprema trupe za napad na Ukrajinu, dok su, kada je taj napad počeo 24. februara 2022. godine, mnogi od njih verovali da će Ukrajina pasti za nekoliko dana.

Iako nema sumnje da je cilj Putinove Rusije da dođe do demontaže Zapada kakvog smo do skoro poznavali, uključujući i NATO, veliko je pitanje da li bi Putin zbog toga rizikovao direktan rat sa NATO-om, uprkos tome što zapadni analitičari navode nekoliko ubedljivih scenarija šta bi mogli da budu neposredni povodi za ruski napad na Estoniju, na primer.

Zlatna kupola i Trumpovi ‘ratovi zvijezda’

Zbog svega toga, lideri EU se trude da zadrže NATO na okupu i da bar u svojevrsnoj koaliciji voljnih da brane Evropu bude i SAD. A Trump, s druge strane, brine da u odnosima ne ispadne kao gubitnik ili slabić.

Za razliku od mnogih lidera EU koji još ne žele sebi da priznaju da se Evropa nalazi usred drugog hladnog rata, Trump izgleda to vrlo dobro razume. Ne samo što je postavio veliki portret Ronalda Reagana na istaknuto mesto u Ovalnom kabinetu, već je krenuo i njegovim hladnoratovskim stopama.

Baš kao što je pre 42 godine Reagan pokrenuo Inicijativu o strateškoj odbrani zasnovanoj na presretačkim sistemima na zemlji i u svemiru, koju se po istoimenom filmu kolokvijalno zvali program „Ratovi zvezda“, tako je i Trump sada pokrenuo inicijativu o postavljanju protivraketnog odbrambenog sistema „Zlatna kupola“. Ona bi trebalo da zaštiti SAD od pretnji iz vazduha i iz svemira, tako što će biti u stanju da obori čak i interkontinentalne rakete sa nuklearnim bojevim glavama.

Najava izgradnje ovakvog sistema do kraja Trumpovog mandata u januaru 2029. godine izazvala je burne reakcija Pekinga i Moskve, a Trumpu dala novu priliku da pritiske svoje zapadne saveznike, naročito one koje smatra direktno sferom američkog uticaja. Tako je u jednoj objavi na društvenim mrežama poručio Kanadi da će za odbranu „Zlatnom kupolom“ morati da plate 61 milijardu dolara, ali da će moći da je dobiju besplatno ako postanu 51. američka država.

Nasuprot tome, prema Trumpu uvek kritični dnevni list The New York Times piše da postupci i izjave američkog predsednika ukazuju da on možda zamišlja svet u kome svaka od tri takozvane velike sile – SAD, Kina i Rusija – dominira svojim delom sveta. Štaviše, da Trump možda želi sa Pekingom i Moskvom da napravi ultimativni dogovor o toj podeli interesnih sfera što bi, ističe njujorški list, bio povratak na stil imperijalne vladavine iz 19. veka.

Međutim, povratak realpolitici iz 19. veka je neizvodljiv zbog savremene složenosti odnosa – od nuklearnog odvraćanja do prevelike ekonomske međuzavisnosti celog sveta, što se možda najbolje vidi u aktuelnom ratu carinama u kojem ni nepredvidljivi Trump nema taj luksuz da u potpunosti trgovinski odseče Kinu od SAD-a.

Oružjem do ekonomskog rasta

Kao što nezvanično priznaju nekadašnji Trumpovi saradnici iz njegovog prvog mandata, ne bi trebalo smatrati da su svi Trumpovi postupci i izjave strateški. Neki od njih čak tvrde da on nema jasnu viziju svetskog poretka kakav želi, iako ima čvrste, dugogodišnje stavove o pojedinim pitanjima, kao što su migracija, trgovina ili liberalne vrednosti.

Upravo te neizvesnosti se Evropljani najviše plaše, tako da među njima nema ništa od posleratnog straha od vojnog jačanja Nemaca, zbog čega je lord Ismay govorio da je svrha NATO-a da „drži Nemce dole“. Štaviše, evropski komentatori su oduševljeni novim nemačkim neograničnim fondom za naoružavanje, veličajući novog nemačkog kancelara Friedricha Merza.

I zaista tu se čini da nema mesta strahovanju jer Merz ulaganjem više od 500 milijardi evra u opremanje nemačke vojske nema želju da ostvari neke nemačke imperijalne ambicije iz tamnih godina nemačke istorije, već da pokuša da pokrene posustali nemački ekonomski rast. To što će Bundeswehr, ali i ostale evropske vojske, obimno kupovati oružje nemačkih proizvođača Merz smatra da bi moglo da nadomesti gubitke koje nemačka privreda beleži zbog posrtanja svoje dosadašnje kičme – automobilske industrije.

Pojedini ekonomisti sumnjaju da bi profit od prodaje tenkova Leopard 2 ili raketa dugog dometa Taurus mogao da zameni izostanak zarade Mercedesa, Volkswagena ili BMW-a, ali bi suštinsko povećanje izdvajanje na odbranu Nemačke i ostalih evropskih članica NATO-a na oko pet procenata bruto društvenog proizvoda moglo da poveća ugled i vrednosti evropskih saveznika u Trumpovim očima. To će Trumpu biti prilika da Evropljane podstakne da kupuju američko naoružanje, a da zauzvrat ne povuče naglo ili čak uopšte američke trupe iz Evrope i time održi bar jedan stub NATO-a, kako je to video lord Ismay. Takav razvoj događaja bi, ne samo omogućio NATO-u da preživi, već bi Trump time postigao epohalnu promenu unutar Alijanse – da svede na minimum zavisnost evropskih saveznika od američke odbrane, a da istovremeno omogući američkoj nacionalnoj bezbednosti da nastavi da koristi stratešku dubinu koju Evropa nudi.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.