Kad su mogli spaliti Vijećnicu, zašto bi im bio problem srušiti Narodnu biblioteku

Krajem 2020. godine Narodna biblioteka Srbije (NBS) u saradnji sa Društvom arhitekata Beograda raspisala je konkurs za idejno rešenje za izgradnju – proširenje postojećeg depoa ove značajne ustanove kulture. U postojećem depou Narodne biblioteke čuva se više od pet miliona knjiga, nove bibliografske jedinice neprekidno pristižu, pa se proširenje depoa nametnulo kao neminovnost. Nekoliko meseci kasnije konkurs je završen, komisija je izabrala najbolje rešenje, činilo se da će problem skladištenja vredne građe biti ubrzo rešen.

Prošlo je nekoliko godina, a ništa se nije dešavalo. A onda je prošle jeseni konačno počela gradnja pored Narodne biblioteke, ali ne depoa, već podzemne garaže na tri nivoa, koja će se prostirati na 12.000 metara kvadratnih. Garaža se gradi uz samu ivicu zgrade Narodne biblioteke, pa je očigledno da će ovo zdanje biti ugroženo klasičnim investitorskim urbanizmom u režiji naprednjačke klike.

Zapravo, čim je gradnja počela, došlo je do rušilačkih posledica po zgradu u kojoj se čuva kulturno pamćenje Srbije. Urušeno je prilazno stepenište sa delovima trotoara, ukinut je vatrogasni put, što znači da je sada nacionalna biblioteka u opasnosti od požara, a onemogućena je i normalna dostava knjiga, koja se inače obavlja svakog dana. Izvođači garažnih radova su usput posekli i sve drveće, ali to više nije ni vest, naprednjaci patološki mrze zelenilo, pa ga tamane gde god ga se dokopaju.

Ugrožena ustanova kulture

Narodna biblioteka je i pre početka radova izrazila neslaganje sa projektom izgradnje garaže, bibliotekari su se obraćali svim relevantnim institucijama – Ministarstvu kulture, glavnom urbanisti, gradonačelnicima Beograda i Parking servisu, ali uzalud. Naprednjačka bulumenta je gluva za one koji čuvaju znanje i sećanje, pogotovo kad se dotična kulturnjačka gospoda ne slažu sa nekim lukrativnim projektom. Razbojnički režim je zainteresovan samo za projekte koji donose novac, za korupciju i otimačinu u svim oblicima, a za kulturu ne daju ni pet para.

Kad je izgradnja garaže počela, a sa njom i potkopavanje zgrade, Plenum zaposlenih Narodne biblioteke uputio je zvaničnu peticiju organima vlasti, zahtevajući hitnu obustavu radova i pokretanje revizije projekta koji ugrožava bezbednost najveće i najznačajnije biblioteke u Srbiji, koja ima status institucije od nacionalnog značaja. U peticiji su naglasili da je posebno problematična blizina “bibliotečkog depoa u kojem se čuva preko pet miliona jedinica bibliotečke građe, uključujući najvrednije primerke pisane baštine Srbije”. Posledice izgradnje podzemnog objekta će biti strašne – ugroziće statičku stabilnost biblioteke, kao i mikroklimatske uslove unutar depoa, koji su ključni za dugoročno očuvanje arhivske i bibliotečke građe.

Postoji i rizik od prodora vode i sleganja terena, a na udaru je i postojeći sistem grejanja. U polemici koja je usledila, Parking servis je podmetnuo postojanje „nelegalne podzemne kotlarnice na lož-ulje“. Uposlenici biblioteke su objasnili da se ne radi o kotlarnici, već o rezervoaru za lako lož-ulje, koji je deo originalnog projekta arhitekte Ive Kurtovića iz vremena kada je zgrada sagrađena.

Smrtonosni građevinski radovi

Naprednjački Parking servis nije mnogo zainteresovan za to, pa su praktično naložili biblioteci da ukloni rezervoar, kako bi otklonili poslednju prepreku za izgradnju garaže. Drugim rečima, režim i njegove ispostave bi da ostave Narodnu biblioteku bez grejanja. Neka se studenti, naučnici i ostali čitaoci smrzavaju u čitaonicama. Koga briga za te knjiške moljce, vlast je ionako zainteresovana za neke druge kategorije stanovništva i njihove potrebe. Na primer, za novu naprednu lopovsku elitu koja je okupirala Vračar, pa joj treba prostor za parkiranje besnih kola.

Na sve vapaje zaposlenih u Narodnoj biblioteci, nadležni organi ostaju ledeno ravnodušni, služeći se tradicionalnim negiranjem realnosti i pratećim cinizmom. Nedavno je u Skupštini Grada Beograda vođena rasprava na ovu temu, pa je tom prilikom glavni urbanista Marko Stojčić izjavio kako radovi na izgradnji garaže “ne ugrožavaju niti fundus niti objekat biblioteke”. Nije poznato kako je Stojčić došao do ovog saznanja – valjda za to garantuje svojim autoritetom. A u prilog njegovom autoritetu i poznavanju problematike koja mu je u opisu posla dovoljno govori činjenica da čovek nema pojma šta je biblioteka i šta je sve sačinjava. Jer, pomenuti “fundus” ne postoji u bibliotekama, već u pozorištima, biblioteke imaju depoe sa knjigama, a teatri funduse sa rekvizitima.

Smešno je i govoriti o autoritetu i znanju naprednjačkih kadrova u oblasti građevine. Videli smo dobro kako se njihove garancije završavaju, a o tome svedoči šesnaestoro mrtvih i dvoje osakaćenih pod novosadskom nadstrešnicom koju su naprednjaci renovirali. O tome svedoče i nebrojeni slični incidenti koji su srećom prošli bez tragičnih ishoda. Svaki čas u javnim objektima padne neki plafon, obruši se neki zid, odleti krov sa zgrade, kao posledica stručnosti naprednjačkih građevinaca.

Mržnja prema kulturi i civilizaciji

Naprednjački režim je pokazao da mu je stalo samo do profita, u pljačkaškom pohodu na Srbiju ne prezaju ni od čega, prave urbanistički haos, ruše ono što ne treba rušiti i grade neke građevinske nakaze, mimo svake pameti i logičnog urbanističkog plana. Njihovo glavno zaveštanje je nakaradni Beograd na vodi koji metastazira i preti da proguta ceo grad. Baš naprednjake briga za kulturu, tradiciju, nasleđe i pamćenje.

Što se njih tiče, Narodna biblioteka bi mogla i da nestane. Zapravo, najbolje bi bilo da je nema, jer se nalazi na nezgodnom mestu, na najskupljem zemljištu. Umesto te zgradurine u kojoj se čuvaju naprednjacima duboko strana tela (srpski: knjige), mogao bi da se sagradi čitav poslovno-stambeni kompleks na kojem bi privilegovani naprednjački razbojnici zgrnuli milione. Sajt Zavoda za zaštitu spomenika Grada Beograda o Narodnoj biblioteci kaže i sledeće: “Vrednost objekta potiče i iz njegove namene. Narodna biblioteka Srbije, kao institucija, od prvorazrednog je značaja za razvoj kulture Republike. Fond koji ova biblioteka sadrži predstavlja najznačajnije kulturno blago koje naša sredina uopšte ima“.

Naprednjačkom režimu, kao još jednoj iteraciji radikalsko-socijalističkog velikosrpstva, citirane reči ništa ne znače. Nisu oni čak ni ravnodušni prema kulturnoj instituciji od prvorazrednog značaja i najznačajnijem kulturnom blagu Srbije, već ih mrze iskonskom, dubinskom, nepatvorenom mržnjom. Čitav taj rušiteljski ljudski soj koji već decenijama devastira sve pred sobom netaknut je kulturom, civilizacijom i znanjem. Tačnije, njima je suštinski neprijatelj sve ono što se u knjigama čuva, svaka plemenita misao, svako saznanje, sve ono dublje i više u čoveku, svaka vrednost i lepota koju su ljudi uspeli da stvore i izraze.

Nekorisna literatura

Možda njihovu odbojnost prema knjigama, umetnosti, nauci, spomenicima kulture, civilizaciji treba i razumeti.

Sve te knjige mahom govore o čudesnoj ljudskoj avanturi, o dugom putu od pećine do putovanja u svemir i o svemu što je čovek na tom putešestviju spoznao, smislio, osetio, stvorio – i u sebi i oko sebe. Među tih pet miliona knjiga u fondu Narodne biblioteke nema literature koja bi režimlijama koristila.

Niko ne daje uputstva kako opljačkati i opustošiti sopstvenu zemlju, kako voditi besmislen život, kako uništavati gradove, kako praviti nadstrešnice koje se obrušavaju i ubijaju ljude, kako fušeriti na rekonstrukcijama, kako biti korumpiran, kako se ugraditi u svaku gradnju, kako oteti, uzurpirati, razoriti, potčiniti, poniziti.

U nedostatku adekvatnih priručnika, naši nacional-skakavci su morali sve sami da smisle. Zato nije ni čudo što mrze i preziru te čudnovate štampane stvari u mekom i tvrdom povezu.

Tradicija razaranja

U jednom od javnih nastupa, Plenum NBS-a je upozorio da bi zidanje trospratne garaže na Vračaru moglo imati iste posledice po nacionalnu biblioteku kao nacističko bombardovanje. Podsetili su da je 6. aprila 1941. godine zdanje Narodne biblioteke, koje se tada nalazilo na Kosančićevom vencu, do temelja stradalo od nacističkih bombi, zajedno s gotovo celokupnom baštinom u njoj pohranjenom. Okupator je znao šta radi, gađali su glavni depozit pamćenja, jer su planirali da u budućem poretku od Srba i svih drugih Slovena naprave nepismenu robovsku radnu snagu.

Naprednjački režim nastavlja tamo gde su stali nacistički okupatori, što će reći da ipak drži do nekih tradicija. Doduše, to ne treba nikoga da čudi, ako se setimo šta je dotična ekipa uništitelja radila devedesetih godina prošlog veka. Ta ista nacional-šovinistička klika je 25. avgusta 1992. godine granatirala sarajevsku Vijećnicu, spalila 80 posto knjižnog fonda i arhivske građe neprocenjive vrednosti, uključujući 700 unikatnih rukopisa i inkunabula.

Taj akt kulturocida nije bio slučajan, već je zločin počinjen s ciljem da se zatre kulturno pamćenje i uništi istorija Bosne i Hercegovine. Što bi se takvi zlikovci danas drugačije ponašali prema Narodnoj biblioteci? Samo zato što je srpska? Nemaju oni nacionalne predrasude, njima su sve knjige i svako pamćenje – zakleti neprijatelji.

Da su građani Srbije želeli da znaju za Vijećnicu i njenu tragičnu sudbinu, sad ne bi bila na udaru njihova nacionalna biblioteka. A ako ne znaju gde da se obaveste o tim nezgodnim činjenicama iz nedavne prošlosti, neka svrate u Narodnu biblioteku, ima u njenom fondu i poneka knjiga koja govori o opsadi Sarajeva i spaljivanju Vijećnice.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.