Radikalskim rječnikom Vučić samo ubrzava svoj pad

Nije ni prvi, ali ni poslednji put da predsednik Srbije Aleksandar Vučić koristi neprimereni rečnik u obraćanju javnosti. Jasno je da je najlakše reći da to iz njega progovara jezik radikala, ali u pitanju je nešto mnogo opasnije, naročito po njegovo zdravlje, ali i po onaj deo Srbije koji je uvek na udaru njegovog sve poganijeg obraćanja.

Ne postoji teška reč koju Vučić nije upotrebio protiv studenata i ostalih političkih protivnika. Od blokadera, pučista, plaćenika, glupaka, izdajnika, budala, bandita, lopova, secikesa, bagre, ološa do nacista. I onda, poput groma iz vedrog neba, kaže kako preko njegovih usta nikada nijedna ružna reč nije izašla. I to se redovno dešava.

Ovakvo stanje je uznapredovalo kada je predsednik Srbije prilikom jednog od mnogobrojnih gostovanja na TV Informer rekao da se plaši da se u njemu, u njegovoj glavi, počelo da pojavljuje to nešto loše, a to je kako da vrati svim ljudima koji su toliko zla naneli njemu, porodici, njegovoj deci. Od tog trenutka kao da se u njemu nešto prelomilo i skroz okrenulo kao onom neostvarenom vođi navijača sa tribine, a uz to i radikalu koji i dalje sanja snove o nebeskoj Srbiji.

Usledio je govor u Nišu u kojem je u čudnom zanosu ponovio da je po ko zna koji put pobedio obojenu revoluciju, da ga više ne zanimaju zahtevi i opleo po studentima i profesorima. Nekoliko dana posle Niša je mirovao, a onda je kao oparen reagovao na odluku suda da troje od šestoro uhapšenih aktivista u Novom Sadu bude pušteno iz pritvora u kućni pritvor. Za te ljude je predsednik rekao da su teroristi i u, više nego histeričnom, telefonskom uključenju u program pomenute TV Informer, četvoricu naprednjaka koji su u pritvoru zbog napada na jednu studentkinju proglasio za – junake. Podsećanja radi, ti „junaci“ su bejzbol palicama dislocirali vilicu toj studentkinji.

Očigledno ima ozbiljne probleme

U one izjave koje se, takođe mogu tumačiti kao na ivici ludila, spada i ona da će Srpska napredna stranka da blokira sud u Novom Sadu dok „junaci“ ne budu pušteni na slobodu. Stranka koja kontroliše vazduh u Srbiji se ljuti što su „junaci“ i dalje u pritvoru posle pokušaja ubistva jedne devojke, a godinama ta ista tužilaštva i sudovi ne rede ništa po pitanju kriminala vlasti i sve vidljivije korupcije.

I tu prestaje svaka analiza njegovih ružnih reči. Čovek koji junacima zove one koji napadnu jednu devojku bejzbol palicama očigledno ima ozbiljne probleme. Kakav je mentalni sklop takvog čoveka? Naročito ovo pitanje treba imati u vidu, jer se radi o nekome ko je predsednik države. Takva država ne da nije moderna, demokratska i evropska, već duboko bolesna, autokratska i na otvorenom putu ka beloruskom modelu diktature.

Čak i ta reč „junaci“, kada ih izgovori neko poput Vučića, zvuči izuzetno odurno i njen kontekst je bitno drugačiji od stvarnog značaja. Vučićev rečnik umnogome kreira javno mnjenje, koje je odavno naviknuto na to da nešto lepo, jednostavno ne ume da kaže. Kada to retko i pokuša, to čini da bi sebe hvalio. Čak i sa svojim najbližim saradnicima ume da obriše patos. Najgore prolaze Siniša, Mali ministar finansija i Zoran Drobnjak, direktor Puteva Srbije.

Šta time postiže, nije jasno. Da li „pumpa“ sebe ili plaćenu publiku? Njegove reči ne nailaze više na euforičnu reakciju ljudi koji su dovedeni na njegove skupove. Sve je mlako i bez one stare energije. Problem je njegov uticaj na medije gde običan svet, koji ga bespogovorno sluša, ponavlja njegove reči u svakodnevnom životu. I tu dolazimo do opasnosti po državu. Srbija je danas na ivici pucanja i jedna teška reč upućena nekome u pogrešnom trenutku može dovesti do raspada. Možda Vučić to i želi, jer sem gole sile, malo opcija ima pred sobom.

Od prošlosti ne može pobjeći

Od radikalske prošlosti Vučić, jednostavno pobeći ne može. Taj mali radikal se uvek probudi u njemu bez ikakve kočnice kada krene da izbacuje najprostiji korpus reči. Vučić se pravda da je i on samo čovek – i pokušava da izazove sažaljenje. Uopšte gledano, predsednik Srbije vapi za pažnjom i voli da ga ljudi žale. Tu vrstu samosažaljenja koje on iskazuje, retko gde može da se vidi. On kao da ne kontroliše svoje postupke kada tako govori. Nije svestan toga da je predsednik, da treba da bude gospodin, a ne prostak.

U retkim trenucima zna da spusti loptu, ali da li sam ukapira da je pogrešio ili ga u to ubede fokus grupe sa kojima se hvali da redovno koristi, ne znamo. Svaka njegova teška reč, međutim, približava Srbiju ozbiljnim problemima. Dan posle izjave o „junacima“ jednom od pritvorenika iz novosadske šestorke je polomljen nos. I dalje se ne zna ko je polomio nos tom momku, ali bilo je nezvaničnih informacija da je napadač upravo bio jedan od Vučićevih „junaka“.

Zahvaljujući Vučićevom rečniku, srpsko društvo je u dubokoj krizi. Danas je najlakše optužiti protivnika vlasti da je ustaša, balija, strani plaćenik, domaći izdajnik. Naročito su, uz studente i profesore, na udaru i novinari – i nigde nijedne reči opomene ili razuma. Ono što je, u neku ruku iznenađenje, jeste reakcija pojedinih evropskih zvaničnika koji su u najmanju reč zgroženi Vučićevim reakcijama.

Predsednik Srbije definitivno više nema nikakvih kočnica i upravo je to jedan od najvećih rezultata studentskih i građanskih protesta. Oni su ga učinili ranjivim, nestabilnim i jednim od glavnih aduta u borbi protiv vlasti, jer svojim „radikalskim“ i „junačkim“ ponašanjem najviše doprinosi sopstvenom padu.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.