Kancelar koji će na umu imati samo AfD

Prvi put u novijoj istoriji nemačkom kancelaru na izboru nije odmah čestitao predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Tog dana bilo je neophodno da prođe više od pola sata redovne konferencije za medije američkog State Departmenta da bi portparolka tek na pitanje novinara izustila: „Čestitamo Friedrichu Merzu na izboru za kancelara Nemačke. Nastavićemo da sarađujemo sa Nemačkom i njenom sledećom administracijom za bezbednost SAD i Evrope“. Pokušaj novinara da postavi još jedno pitanje o Merzu portparolka je brzo odbila.

Izrečene dve isuviše dipomatski isklišeizirane rečenice nije pratilo ni za ove prilike uobičajeno pisano saopštenje Bele kuće, niti Trumpova objava na društvenim mrežama. Bilo je neophodno da prođe skoro 24 časa i da sticajem okolnosti tada Minhenska bezbednosna konferencija organizuje jednu debatu u Washingtonu na kojoj je bio Trumpov potpredsednik, pa da drugi čovek SAD-a J. D. Vance u predsednikovo ime javno čestita Merzu i najavi da će narednih dana uslediti i prvi razgovori.

Doduše, možda najsrdačniji deo čestitke leži u činjenici da se ovog puta Vance suzdržao od ocena o manjku demokratije u Evropi i kritika o tome kako nemački establišment tretira opozicionu Alternativu za Nemačku (AfD). A zapravo bi, u senci AfD-a, mogli delom da budu ne samo odnosi novog nemačkog kancelara sa Belom kućom, već ceo njegov kancelarski mandat u kojem se od njega očekuje da uspešno reši bar deo brojnih ekonomskih, spoljnopolitičkih, bezbednosnih i društvenih problema sa kojima se suočava Nemačka.

A da neće biti lako ispuniti sva ta očekivanja svedoči i to da je Merzov demohrišćanski blok već u toku pregovaranja o formiranju nove vlade izgubio podršku javnog mnenja, pa aktuelne ankete ukazuju ga je po popularnosti AfD već pretekao ili se bar izjednačio sa njim.

Hladan start sa Trumpom

Budući da je tvrdolinijaš po pitanju migracija i odnosa prema Rusiji, kao i da je sam arogantni konzervativni milioner, pojedini nemački analitičari su smatrali da Merz ima poprilične šanse da napravi kakvu-takvu saradnju sa Trumpom. Verovao je i on u tu saradnju, ali ni to što je prošle godine na predsedničku konvenciju republikanaca slao sebi bliskog stranačkog kolegu Jensa Spahna, kojeg je sada postavio za šefa odborničke grupe demohrišćana u Bundestagu, nije mu pomoglo da se zbliži sa Trumpom.

Zbog toga hladna reakcija Washingtona na formiranje Merzove vlade u Berlinu nije slučajnost, naročito kada se zna da su Trumpovi ljudi od poverenja – potpredsednik Vance i državni sekretar Marco Rubio – proteklih meseci otvoreno kritikovali nemačke elite za „prikrivenu tiraniju“ i podizanje „Berlinskog zida“ prema AfD-u, zbog toga što je nemačka služba državne bezbednosti klasifikovala AfD kao desničarsko ekstremističku organizaciju što službi omogućava da tajno nadzire njen rad i bez sudskog odobrenja. Štaviše, oni su, baš kao i Trumpov saradnik i najbogatiji čovek na svetu Elon Musk, otvorno podržavali AfD u predizbornoj kampanji, dok je Merz ostao pri stavu da neće da ukloni „protivpožarni zid“ prema AfD-u.

S druge strane, i Merz je „pokazao zube“ prema Washingtonu, što nije uobičajeno za one koji se kandiduju za funkciju nemačkog kancelara. Najpre je u izbornoj noći saopštio da će mu apsolutni prioritet biti „jačanje Evrope što je brže moguće kako bi se, korak po korak, zaista mogla da postigne nezavisnost od SAD“, što je izjava koja se suštinski nikad nije mogla čuti od nekoga ko će da sedne u kancelarsku fotelju. Štaviše, pod izgovorom da je zbog Trumpa „promenjena globalna situacija“, Merz je prekršio svoja predizborna obećanja, pa u starom sazivu paramenta izdejstvovao izmene ustava, omogućivši gigantska zaduživanja budućoj, to jest svojoj vladi i to zarad ogromnih izdvajanja za odbranu i infrastrukturu.

Iako je protestovao je protiv američkih „apsurdnih zapažanja Savezne Republike Nemačke“, pozvavši američku vladu da „unutrašnja politika u Nemačkoj bude domaća politika i da se uglavnom drži podalje od stranačkih političkih razmatranja“, Merz je insistirao i posle dva dana u kancelarskoj fotelji izdejstvovao telefonski razgovor sa Trumpom.

Naoružavanje i rat u Ukrajini

Tridesetominutni telefonski razgovor u kojem je Merz istakao da SAD ostaje „nezaobilazni prijatelj i partner Nemačke“ te pozvao Trumpa da poseti Nemačku, završio se relativno šturim informacijama koje je medijima dao portparol nemačke vlade tome kako su se dva lidera saglasila o „tesnoj saradnji sa ciljem okončanja rata u Ukrajini“, kao i da „žele brzo da reše trgovinske sporove“.

Uprkos tome što u Berlinu ističu kako će Trump snažno podržati nemačke napore, zajedno sa Francuskom, Velikom Britanijom i Poljskom, da se „postigne trajni mir u Ukrajini“, čini se sasvim očiglednim da je velika verovatnoća da će Trump i u svom drugom mandatu radije koristiti domovinu svojih predaka kao vreću za diplomatsko udaranje nego za podršku i skladnu saradnju.

Glavni Trumpovi razlozi za kritike biće niski nemački izdaci za odbranu i njen visok trgovinski suficit sa SAD-om. I dok će Merz teško moći da ponudi Trumpu nešto primamljivo da on „proguta“ nemački izvozni uspeh i celu EU ne napadne još jače u svojoj ofanzivi carinama, na polju odbrane nemački kancelar se nada da ima „keca u rukavu“.

Zahvaljujući ustavnim promenama koje je izdejstvovao i pre izbora za kancelara, Merzova vlada sada za odbranu ima na raspolaganju da joj zvanični budžet za odbranu bude jedan odsto bruto društvenog proizvoda i da sve preko toga, uključujući i vojnu pomoć Ukrajini, bude finansirano iz specijalnog fonda, koji će biti neograničen i neće podlegati nemačkim ustavnim ograničenjima za zaduživanje države.

To mu je omogućilo da u Bundestagu kaže da će osigurati dovoljno novca da „Bundeswehr postane najjača konvencionalna vojska u Europi“, a njegovom šefu diplomatije Johannu Wadephulu da saveznicima u NATO-u kaže da će Nemačka ubuduće na odbranu trošiti pet odsto BDP-a. Iako će to goditi Trumpu, nemoguće je ne posumnjati u takav razvoj događaja, ne samo zbog toga što je opremljenost nemačke vojske poprilično loša u odnosu na jačinu nemačke privrede, već i zbog toga da bi pet odsto BDP-a značilo potrošnju od 200 milijardi evra na odbranu godišnje, to jest davanje svakog drugog evra u nemačkoj državnoj kasi.

I dok ističe da Nemci nisu „neutralni posrednici između frontova“ već da stoje „bezuslovno na strani Ukrajinaca“ jer je „Rusija prekršila sva pravila koja su vredila za naš suživot u Europi od kraja Drugog svetskog rata“, Merz se zapravo ujedno nada da će masovnim nemačkim naoružavanjem doprineti većoj evropskoj bezbednosti, ali i dodatno podržati nemačku namensku industriju i time delom podstaći posustali ekonomski rast.

Bez brze trake za Balkan

U moru spoljnopolitičkih i domaćih nemačkih ekonomskih i društvenih izazova, novom nemačkom kancelaru, nema sumnje, Zapadni Balkan neće biti prioritet što se može pročitati i u koalicionom sporazumu demohrišćana i socijaldemokrata. Na tih 146 strana, Zapadni Balkan i njegove evropske integracije pominju se tek u nekoliko rečenica, koje su čak i kontradiktorne. S jedne strane, ističe se da je „u zajedničkom interesu važan proces pristupanja šest zemalja Zapadnog Balkana, Ukrajine i Republike Moldavije Evropskoj uniji“, a sa druge strane, četiri rečenice nagoveštavaju sasvim drugačiju politiku od dosadašnje.

Konkretno, sporazum ističe da „proširenje EU i njen kapacitet da apsorbuje nove članice moraju ići ruku pod ruku“ te da je „najkasnije sa sledećim proširenjem, potrebna unutrašnja konsolidacija i reforma EU koja će je institucionalno ojačati“. Dodatnim isticanjem da „princip konsenzusa u Evropskom savetu ne sme da postane kočnica u donošenju odluka“, nova nemačka vlast zapravo suštinski „zamrzava“ evropski put zemalja Zapadnog Balkana, sve dok se ne reformiše način glasanja po pitanju spoljnopolitičkih i bezbednosnih pitanja koja sada, prema osnivačkim aktima EU, zahtevaju jednoglasnost svih članica.

Merz je tu u potpunosti saglasan sa politikom francuskog predsednika Emmanuela Macrona. Oni praktično ne žele da dodatnim proširenjem EU sebi otežaju donošenje osetljivih, a važnih spoljnopolitičkih odluka na nivou EU. Drugim rečima, u vremenima velikih geopolitičkih previranja u kojem raste strah od ruskih vojnih poteza, Pariz i Berlin ne žele da ih koči neki eventualni veto Beograda, Sarajeva ili Tirane.

Međutim, to ne znači da neće nastaviti sa retorikom „podrške evropskom putu“ Zapadnog Balkana, ali sasvim sigurno „brze trake“ za članstvo u EU neće biti. U najboljem slučaju, region može da očekuje neku vrstu faznog pristupanja, to jest ostvarenje ideje o EU u više brzina, kao neku vrstu rešenja u odsustvu reforme načina glasanja u Evropskom savetu.

S druge strane, od nove nemačke vlade se može očekivati „brza traka“ u rešavanju tema koje su njima od izuzetnog značaja – od pritisaka da dođe do pomaka u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine, preko funkcionisanja Bosne i Hercegovine, do iskopavanja litijuma u Srbiji i možda BiH.

Zbog toga ne bi trebalo čuditi da eventualno nemačko „gledanje kroz prste“ vlastima balkanskih zemalja bude poprilično oblikovano mogućnostima da nemačka automobilska industrija sa Balkana dobije litijum za električne automobile. Ipak, ne bi trebalo ni značaj litijuma preuveličavati, jer je akumulator balkanskih problema znatno veći.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.