Novi REM, isti problem: Srbiji su potrebni drugačiji mediji

Od skrupula oslobođeni mediji u Srbiji verovatno su najznačajnija podrška sve autoritarnijoj vlasti Aleksandra Vučića. Osim nesumnjivih, za „obične“ novinare basnoslovnih novčanih beneficija koje uživaju vlasnici i urednici tih medija, mnogi medijski radnici u tim propagandnim glasilima zaista veruju u viziju premudrog vođe, pa u bitke protiv činjenica, a često i zdravog razuma ulaze zaogrnuti izmaštanim plaštevima superheroja, samoproglašenih boraca za pravdu i istinu.

Njihov fanatizam začinjen iščašenim shvatanjem navodnog patriotizma proizvodi osećaj dužnosti da svakog ko slepo ne sledi Vučića proglase izdajnikom i neprijateljem države. Na svojoj koži to su najbolje osetili studenti, intelektualna elita u nastajanju koja se pobunila protiv nakaradnog sistema u Srbiji, a zbog kojih je vokabular brojnih uvreda koje besomučno sipaju mediji pod kontrolom vlasti proširen novom etiketom – teroristi. Radio-televizija Srbije (RTS), javni medijski servis, vlasništvo svih građana, otišla je i korak dalje, pa je studente uporedila sa nacistima.

Zbog toga, iako su Srbiji neophodni potpuno drugačiji mediji da bi postala moderna država u pravom smislu te reči, za sada nema mnogo nade da bi situacija mogla da se popravi. Oni koje često nazivaju „udarnim medijskim pesnicama režima“, jednostavno ne žele da Srbija bude društvo jednakih mogućnosti za sve koji u njoj žive, sa punim i neporecivim ljudskim pravima i građanskim slobodama. Razloga za to je nekoliko, ali se često pogrešno smatra da takve novinare najviše motiviše novac. Sasvim je jasno da su njihovi porivi zapravo dogmatskog karaktera: oni ne veruju u dijalog i nipodaštavaju, često s gađenjem, drugačije mišljenje. Za takve stavove od presudnog značaja je opšti društveni narativ u Srbiji – o kolektivnoj nacionalnoj izuzetnosti koja se po potrebi automatski spušta na lični nivo, zbog čega se neistomišljenici, iako su pripadnici istog etničkog korpusa, tretiraju ili kao tuđini, ili kao izdajnici i strani plaćenici.

Svesni toga da su oslobađanje i profesionalizacija medija u Srbiji preduslov za konačno održavanje slobodnih i poštenih izbora, a time i njihov odlazak sa vlasti, Vučić i njegovi saradnici beskrupulozno se bore da takvo stanje ostane nepromenjeno, s tendencijom pogoršanja, odnosno pokoravanja svih medija i preostalih profesionalnih novinarki i novinara.

Od ‘otvorenih pisama’ do besmislenih emisija

Pet televizija s nacionalnom frekvencijom, kao i dalje najuticajniji izvori informacija u Srbiji, posebno se ističu propagandnim delovanjem i nemilosrdnim razračunavanjem sa svakim ko kritikuje vlast. Četiri od tih pet su privatne televizije koje faktički uređuje Vučić lično, a u njihovim informativnim emisijama i političkim pričaonicama svi koji nisu oduševljeni Vučićem etiketirani su bez zadrške.

Vlasnik jedne od tih televizija kao deo regularnog informativnog programa, u centralnoj informativnoj emisiji, objavljuje „otvorena pisma“ krcata potpuno prizemnim uvredama i bljutavim seksualnim insinuacijama na račun pojedinaca koji nisu po Vučićevoj volji. Ta „pisma“, ulažući sve svoje znanje dikcije, voditelji čitaju potpuno ozbiljno, kao da su u pitanju izveštaji o stanju na berzi ili obrazloženje neke prestižne naučne ili umetničke nagrade.

Pošto je za Vučićev opstanak na vlasti veoma značajno da se umili ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i armiji njegovih obožavalaca u Srbiji, a Vučićevih glasača, na drugoj privatnoj televiziji svakodnevno se emituje višečasovni program koji otvoreno podržava rusku agresiju na Ukrajinu i koji se, uz nevešto maskirane kvalifikacije, izruguje ukrajinskim žrtvama, iako Vučić ne propušta priliku da naglasi kako Srbija poštuje međunarodno pravo, suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine.

Osim toga, četiri privatne televizije s nacionalnom frekvencijom godinama svesno sprovode kampanju moronizacije srpskog društva emitovanjem reality programa koji se svodi na psovke, pretnje i povremene fizičke obračune, ali i besmislenih političkih talk show emisija u kojima se protežira ksenofobija, šovinizam, cinizam i snaga nečijeg urlanja, a ne snaga argumenata.

Diskreditacija i omalovažavanje studenata

Peta televizija s nacionalnom frekvencijom je javni medijski servis, Radio-televizija Srbije (RTS), koja svoju propagandnu ulogu u kreiranju Vučićevog kulta ličnosti igra s više stila, čemu je razlog očigledno samo to što su ljudi koji rade na RTS-u obrazovaniji, sofisticiraniji i elokventniji, a zlonamerni bi rekli da su time i perfidniji.

Na RTS-u mogu se videti svi pomenuti formati osim realityja, ali su tu kao zamena kvizovi koji, osim nepotrebnog enciklopedijskog znanja i vašarske zabave, gledaocima ne nude ništa. Trademark RTS-a je i besomučno repriziranje nekoliko televizijskih serija koje su upravo zbog tog repriziranja prešle put od potencijalnih klasika do predmeta sprdnje među građanima.

Svim televizijama s nacionalnom frekvencijom zajedničko je da Vučić na njih dolazi kad mu padne na pamet, gostuje koliko želi i govori šta želi, dok mu voditelji, često potpuno ulizivački i neinteligentno nabacuju, po svemu sudeći, naručena pitanja na koja predsednik Srbije odgovara paternalističkim tiradama.

Shodno tome, kada je počela studentska pobuna, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom reagovale su isto – pravile su se da se ništa ne dešava. Kada se bunt proširio, i odgovor tih televizija bio je primeren Vučićevim poslušnicima: počela je besprizorna diskreditacija i omalovažavanje studenata i čitave akademske zajednice koja je stala uz njih. Studenti su shvatili da će tako ostati sve dok sami nešto ne učine, pa su organizovali nekoliko kraćih, a zatim i dugu blokadu RTS-a, kojom je zatraženo da se raspiše novi konkurs za članove Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

Mandat istekao prije pola godine

Evropska komisija, takođe, od Srbije traži izbor novih članova Saveta REM-a pošto je prethodnom sazivu mandat istekao pre pola godine.

Kada je shvatila da studenti zaista neće prekinuti blokadu RTS-a dok im zahtev ne bude ispunjen, vlast je odlučila da zakaže sednicu skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje, na kojoj će se razgovarati i o izboru novog sastava REM-a.

Da nema otvorenih političkih pritisaka, delovanje REM-a bilo bi izuzetno važno jer to, za sada samo po definiciji, nezavisno telo dodeljuje dozvole za emitovanje programa. Osim toga, REM bi trebalo i da sankcioniše sve medije koji ne poštujući Zakon o elektronskim medijima i izigravaju ono što su obećali u programskim elaboratima na osnovu kojih su dobili dozvole. Savet REM-a bi trebalo da sankcioniše govor mržnje, širenje dezinformacija i politički i svaki drugi progon, odnosno da bude brana protiv tabloidnog rata koji vlast vodi protiv javnog interesa i građana Srbije.

Savet REM-a bira i upravne odbore javnih medijskih servisa, koji potom biraju programske savete te imenuju i razrešavaju generalne direktore Radio-televizije Srbije, glavne i odgovorne urednike i direktore programa.

Zbog svega toga Savet REM-a, ali opet samo po definiciji, ima vrlo veliku moć i jedino to telo može da utiče na džumbus u kome se nalaze elektronski mediji u Srbiji. Ipak, Savet REM-a do sada nije koristio ta ovlašćenja, već suprotno – ostao je nem na bezbrojne prekršaje i abolirao one koji su od elektronskih medija napravili izvorišta nasilja, mržnje, progona, dezinformacija i raznoraznog prostakluka.

Isti će se opet javiti na konkurs

Raspisivanje novog konkursa za članove Saveta REM-a možda će prekinuti studentsku blokadu RTS-a, ali gotovo sasvim sigurno neće poboljšati stanje elektronskim medijima u Srbiji – posebno ne na pomenutih pet televizija s nacionalnom frekvencijom.

Po svemu sudeći, na novi konkurs će se javiti isti oni koji su se već javljali, a to su ili organizacije koje nemaju pravo da nominuju kandidate ili organizacije koje su raznim „dovijanjima“ to pravo pribavile, iako ga nemaju. Stvarni eksperti, nezavisni od političkih pritisaka, verovatno se neće prijavljivati jer su na prethodnom konkursu, u januaru, već povukli kandidature zbog neregularnosti procesa izbora.

Srbiji su zato zaista potrebne potpuno nove, drugačije televizije sa nacionalnom frekvencijom ili novi ljudi koji će raditi u televizijama koje sada imaju nacionalnu frekvenciju. To je ne samo preduslov za nepristrano i blagovremeno informisanje građana nego i temelj demokratskog društva kakvo Srbija, za sada samo nominalno, želi da postane.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.