Zašto na protestima u Srbiji nema zastava EU i Ukrajine?

Studentski protest 2024/25. obeležiće zastave koje su na skupovima, pešačenjima i biciklističkim vožnjama glavni nosioci političkih poruka. Još od samog početka protesta, nakon pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, vodi se rasprava o „prihvatljivim“ zastavama na demonstracijama. Iako studenti svim silama pokušavaju da se distanciraju od politike, u nedostatku informacija sa plenuma, zastave na protestima postale su glavno vizualno sredstvo promocije ideološke orijentacije protesta.

Incidenti na protestima zbog nošenja zastava EU i Ukrajine počeli su još pre nego što su studenti preuzeli i omasovili protest. U Novom Sadu i Beogradu organizatori su tražili da se zastave EU uklone, smatrajući da „dele“ demonstrante.

Od opozicije studenti su tražili da proteste ne koriste za svoj politički marketing, a sve osim srpskih zastava tretirali su kao „politiku“, koja je za njih iskompromitovana i prljava. U ovom nepoželjnom košu našle su se i zastave EU, Ukrajine i Gruzije. Postalo je to idealno polje da na njemu nikne 50 nijansi srpskog nacional patriotizma, uz večito prisustvo duboke države.

Mladost je već uradila svoje

Nesumnjivo da je EU pre svega sama kriva što su studenti odbacili njene simbole, smatrajući je pasivnom i nekredibilnom. A studenti su već u svojih početnih četiri zahteva pobune tražili sve ono što i EU traži od Srbije na putu za članstvo.

Dok je Brisel svesrdno podržavao proteste u Gruziji još od prošle godine, na studentske proteste u Srbiji širom je zatvorio oči. Vučić je ostao stabilokratski partner briselske birokratije, a Srbija kolonija bogatih država članica EU.

Tako su otvorena vrata za delovanje cele palete srpskih nacionalističkih stranaka i organizacija, pravoslavne crkve i ruske agenture. U prvom planu na protestu se pojavila sakralna ikonografija, kokarde i varijacije na temu desnog patriotizma.

Odjednom su prestale da budu „političke“ zastave takozvanih „nedavača Kosova“, sa natpisom – „nema predaje“, koje su sveprisutne, najveće i najneumornije. Kao da je mahanje tim zastavama dobro plaćeno dežurstvo, odmah čim krene prenos centralnih informativnih emisija.

Zastava koju ruski plaćenici koriste i u svom svetom ratu u Ukrajini sve češće se crveni na protestima, a bila je prisutna na dočeku studenata biciklista u vožnji do Strazbura.

Međutim, neprimerena je kritika studentskih protesta zbog zastava, dok ispred RTS-a fantastično cede Vučićev režim. Mladost je uradila svoje i ne treba od studenata i srednjoškolaca više očekivati. Dalje stvar treba da preuzme srpska opozicija, intelektualci, biznismeni, nevladine organizacije, pa i jaki momci poljoprivrednici, bajkeri i ratni veterani koji mogu da se suprotstave pretorijancima Aleksandra Vučića.

Tu dolazimo do glavnog problema četri decenije neuspele srpske tranzicije. Nacionalistička scenografija na protestima samo je posledica nacionalističke ideologije koja je u Srbiji dominantna i bezalternativna od uvođenja višestranačja. Stranke u Srbiji koje žele da barem pređu cenzus moraju da proklamuju narativ u kome je NATO neprijatelj zbog ničim izazvane agresije. Srbija nije vodila osvajačke ratove, već je bila žrtva zlog okruženja, a Kosovo je Srbima oteto samo tako, po želji velikih sila.

U BiH se nije dogodio genocid, a Rusija čuva Srbe da ih ne proglase genocidnim. Zapad je dežurni policajac na Balkanu koji sprečava ujedinjenje „srpskog sveta“, nikad prežaljene „velike Srbije“.

Ovo su neki od devet krugova radikalskog pakla koje nije uspela da kod birača prođe ni jedna demokratska, prozapadan, proevropska, građanska, liberalna stranka u Srbiji. Najverovatnije neće ni studenti.

Čekajući neko novo proljeće

U kulturi sećanja koju su u Srbiji kreirali bivši radikali i operativci Kremlja, nenasilno rušenje Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine državni je udar, izveden uz pomoć zapadnih tajnih službi. U takvoj tranzicionoj pravdi, ratni zločinci su heroji, a Otporaši strani plaćenici, izdajnici i „janičari globalizma“.

Zbog toga su studenti od samog početka protesta primorani da se pravdaju i da ponavljaju da ne žele „obojenu revoluciju“, niti da ruše Vučića. Da nisu plaćenici Zapada.

Srbija zna da je Ukrajina i revolucija na Majdanu u stvari njeno ogledalo koje ne želi da prihvati. Kao i Ukrajina, Srbija zarad prosperiteta nema drugog izlaza osim da odbaci Vučićevu autokratsku izolaciju i razna klackanja između EU s jedne strane i Rusije i Kine s druge i da se okrene integracijama sa Zapadom. To znači u ovim teškim geopolitičkim vremenima odabrati stranu, za šta ne postoji dovoljno hrabrosti, niti snage. Zato nema ukrajinske zastave na protestima u Srbiji 2024/25.

Ceo državni vrh Srbije svakodnevno ponavlja o protestima kao o „obojenoj revoluciji“, zajedno sa patrijarhom Porfirijem koji je iste te studente, nove patriote, u Moskvi direktno pred Putinom nazvao slugama Zapada. I tu je ključna tačka zapleta, tradicionalističku omladinu koja protestuje odbacili su njihovi duhovni oci.

Srpski patrijarh i krvnik iz Kremlja na istom su zadatku, da spasu vidno politički uzdrmanog srpskog predsednika, ali i da Srbiju drže u oboru „ruskog sveta“. Vučić pokušava da igra na ideološkoj pobedu svojih zastava na studentskim protestima. Takve njemu i drugim nacionalističkim strankama obezbeđuju politički kontinuitet.

Ne treba previše očekivati od ove faze srpske tranzicije, čak i ako se ubrzo desi smena Vučićeve vlasti. Temeljne promene biće spore, teške, generacijske. Tek nakon vožnje biciklima do Strazbura, na protestima kao vesnik nekog novog proleća provirila je i pokoja zastava EU.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.