Srbija u rovovima: Neredi poput huliganskih u Skupštini

Skupština Srbije tamo gde je stala u novembru prošle godine nastavila je ovog marta i to još u brutalnijem izdanju. I dok su pre gotovo četiri meseca sukob obeležili guranje, polivanje i tek možda poneki udarac, ovoga puta su scene iz Parlamenta Srbije ozbiljno ličile na sukobe huligana.

Ko zna kako, ali poslanici srpskih opozicionih stranaka su nekako uspeli da u salu za sednice unesu pozamašan broj pirotehničkog materijala, a neki od njih su imali i biber sprejeve. Početak zasedanja nije obećavao haos. Vlast je imala ideju da 60 i kusur tačaka dnevnog reda objedini u jednu raspravu i tako opoziciji drastično smanji vreme za govor u parlamentu. I to nije bio jedini razlog, već i činjenica da je premijer Srbije Miloš Vučević još 28. januara podneo ostavku, a ona se tek ovih dana našla pred poslanicima. Iz nekog razloga, ta tačka dnevnog reda je postavljena za poslednju na dnevnom redu, umesto da odmah na početku bude samo konstatovana. Problem je nastao zbog toga što vlada u tehničkom mandatu nema pravo da predlaže zakonska rešenja, a ova Vučevićeva je upravo to uradila.

Kada primedbe opozicije nisu prošle, onda je krenula kanonada sa dimnim bombama, biber sprejevima i, slobodno možemo da kažemo, poštenim batinama. Nije bilo tu samo koškanje. Sa jedne strane parlamenta, u kojem je smeštena opozicija, put drugog, poletele su i mnoge druge stvari, ali ni onaj deo gde su smešteni poslanici vladajuće koalicije nisu sedeli skrštenih ruku. Tako je jedna od „žrtava“ obračuna pod skupštinskim svodom bila i poslanica vladajuće koalicije koju je punom flašicom za vodu pogodio njen kolega naprednjak. Kulminacija svega je bila upotreba protivpožarnog aparata u pravcu predsednice Skupštine Ane Brnabić i ministara u ostavci.

Opozicija u velikom problemu

Potom je usledila rasprava da li je opozicija trebalo ili ne tako nešto da priredi. Opozicija u Srbiji je u velikom problemu. Vlast je uradila sve što može da bi joj uskratila pravo da govori. Nijedan njen predlog nikako da se probije do dnevnog reda. Rasprave o desetinama različitih tačaka dnevnog reda se objedinjuju u jednu. Ovo je inače praksa na koju su zamerke imale i međunarodne institucije.

Druga strana problema je u tome što je ta ista vlast učinila sve što je mogla ne bili narodu, putem svojih medija, građanima ogadila opoziciju najcrnjim uvredama i optužbama.

Opozicija je, doduše, i sama kriva što nije konzistentna, što je nejedinstvena, poprilično neodlučna. Možda je njena najveća greška što robuje mišljenjem sa društvenih mreža. Mnogi bi rekli i da je potkupljiva i u dosluhu sa vlašću, ali za takvu tvrdnju je potrebno imati i dokaze. Dakle, šta god opozicija da uradi, uvek će neko biti nezadovoljan. Ako su opozicioni poslanici došli na sednicu – zašto su došli, ako nisu – zašto nisu. Problem je kada nešto urade, a još veći kada nešto ne urade. I tako u krug.

Gol ili autogol opozicije

Pitanje je da li je svojim delovanjem na sednici parlamenta postignut gol ili autogol. U ovom konkretnom slučaju, odgovor zavisi od ugla posmatranja.

Dobar deo opozicione javnosti tvrdi da je dobro što je opozicija pokazala malo strasti i da je živa, dok drugi deo veruje da je ovo promašena akcija.

Vlast je sve ovo dočekala kao dar sa neba, ali njeno spinovanje nije postiglo željeni efekat. Priču o tome da je jedna narodna poslanica doživela moždani udar i da je životno ugrožena, moramo da uzmemo sa rezervom, jer znamo sa kime imamo posla. Sve i da je istina, kako je moguće da na intenzivnu negu, gde se pacijent bori za život, predsednik Aleksandar Vučić dolazi u posetu bez maske, zaštitnog odela i medicinskih rukavica. Ono što raduje jeste informacija da je trudnica i njena beba dobro. I na sve to, predsednik države lično najavljuje krivično gonjenje izgrednika.

Kada smo već kod njega, moramo da primetimo da mu je reakcija bila prilično mlaka u odnosu na ono na šta smo navikli. U nekoliko navrata je iskoristio reč „bednici“ za svoje političke protivnike i na tome se sve završilo.

Ni prvi, ni posljednji

Da se razumemo, niko ne može ni ne sme da podrži nasilje, čak ni u parlamentu. Skupština Srbije nije, međutim, ni prva, ni poslednja gde se dešavaju nepoželjne scene. Mnogo toga se desi i u parlamentima razvijenijih država od Srbije. U zemlji u kojoj demokratije nema ni u naznakama u parlamentu, ovakve situacije nisu neočekivane. Da li one donose poene – verovatno ne, ali i ti poslanici su od krvi i mesa.

Srećom niko nije ozbiljnije stradao. Sve ovo dodatno produbljuje rovove u kojima se Srbija nalazi. Vlast odbija da prizna da postoji kriza i poput papagaja ponavlja da će Srbija da pobedi i da će da nastavi da se razvija. Jaz među građanima je sve veći. Fakulteti, srednje i osnovne škole ne rade ili rade u smanjenom obimu. Vlast se krije iza svog najvećeg autoriteta, predsednika Srbije, i spinovima i neistinama pokušava da napravi privid da sistem funkcioniše. Predsednik tvrdi da su u Srbiji najomraženiji postali profesori i nastavnici.

Trenutak je za ozbiljno resetovanje situacije u zemlji, a to je teško moguće sa onima koji bejzbol palicama dislociraju vilice studentima. Poneko jaje u glavu državnog funkcionera ili pokoja dimna zavesa sigurno neće oštetiti državu. Ne može čak ni u velikoj meri da poremeti studente kojima se ogroman broj ljudi divi na istrajnoj i strpljivoj borbi za pravdu.

Političari su drugi pol i oni vode svoje političke borbe kako znaju i umeju. Slike iz Beograda, koje su još jednom poslane u svet, ne služe na ponos, ali govore o tome da u srcu Evrope i dalje postoji jedna država koja nema slobodne i demokratske institucije, a o medijima da i ne govorimo. Sve to skupa govori o tome da izlazak iz ove krize neće bili lak i bezbolan.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.