Fatalistička Vučićeva ‘vizija’ o neizbježnom nasilju

Nastavljajući da svoju vlast gradi na zastrašivanju i podelama unutar sopstvenog naroda, za koji tvrdi da ga voli najviše na svetu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić obelodanio je na koji način će njegov režim reagovati na „nasilje koje je nemoguće izbeći“ 15. marta u Beogradu na mirnom protestu na koji su pozvali studenti. Uporedio je pritom svoje neistomišljenike sa „psima“ koji su jaki „u čoporu“.

Iako je i ranije tvrdio će na tom protestu biti „organizovano veliko nasilje“, Vučić je odlučio da na državnoj televiziji, u udarnom terminu, prestravi građane svoje navodno voljene zemlje izjavama da je 15. marta nasilje neizbežno i da će oni koji se drznu da učestvuju na skupu zapravo potencijalno napasti ustavno uređenje Srbije, za šta su moguće zatvorske kazne od tri do 15 godina.

Nije sasvim jasno ni odakle Vučiću „informacije“ da će nasilja biti, ali ni to da li se on eventualnog nasilja, koje toliko pominje da ga praktično priziva – plaši, kao što bi se svaki dobronamerni predsednik neke države plašio nasilja u svojoj zemlji ili namerava da ga zloupotrebi u svrhu održavanja režima i ostanka na vlasti.

Kao da ima podatke

Naizgled, zbog samouverenog nastupa koji mu je svojstven svaki put kada upadne u svoj manipulatorski mod, Vučić deluje kao da ima obaveštajne podatke da će biti nasilja na protestu 15. marta. On je, u svom prepoznatljivom maniru mudrog i nedodirljivog, ali milosrdnog Vođe istakao da je najavljeni skup „protivzakonit“, jer nije prijavljen, ali da će državni organi ipak postupati po zakonu, „iako nisu u obavezi“ da tako čine. Istovremeno, pun samopouzdanja tvrdi da zna kako će izgledati svaki korak njegovih neistomišljenika.

„Već je dogovoreno koje osobe i gde će krenuti sa bakljama, jajima i kamenicama. Pokušaćemo da osobe koje planiraju nasilje budu privedene pre skupa. Procenjujem da će iz cele Srbije doći između 60.000 i 80.000 ljudi, možda i manje. To je veliki broj, a u čoporu su svi psi jaki. Nisu to samo studenti koji ne žele nasilje“, naveo je Vučić.

Iza na takav način predstavljenih podataka i još pred velikim televizijskim auditorijumom koji delom zaista veruje državnoj televiziji, a delom nema druge izvore informisanja zbog monopolističke situacije sa kablovskim operaterima u Srbiji, zaista deluje da Vučić zna šta govori. Međutim, Vučićev je stil da samouvereno sipa „informacije“, „podatke“ i „saznanja“ upravo kada je situacija potpuno suprotna, kada u svom političkom diletantizmu samo nagađa ili čak namerno obmanjuje javnost. Ovo posebno važi za mirno protestno okupljanje na koje su pozvali studenti 15. marta, jer su svi dosadašnji skupovi u njihovoj organizaciji, a bilo ih je nekoliko veoma masovnih, prošli bez ijednog incidenta, osim onih koje su izazvali zakonu i dalje nedostupni, a srpskoj javnosti i dalje nepoznati ljudi u crnim kapuljačama i sa maskama na licima, za koje nema dokaza ko ih angažuje za „huliganske radove“, ali oko čega zapravo i nema nedoumica.

Upravo ti ljudi koji su pokušali da delegitimišu prvi veliki građanski skup nakon pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, održan samo četiri dana nakon tragedije, tako što su nepozvani pojavili na skupu i pored molbi građana počeli da uništavaju zgradu novosadske Gradske kuće, mogli bi da se pojave i na mirnom skupu na koji su studenti pozvali 15. marta i da učine isto. Samo, ako se to dogodi, ako zaista bude nasilja u Beogradu, onda to znači da je Vučić ipak omanuo u svojoj nameri da privede „osobe koje planiraju nasilje“, kao što je najavio, što dalje sugeriše da on ili nema dobre podatke o tome ko su potencijalni izgrednici, pa će uhapsiti pogrešne ljude, ili da nekim ljudima dopušta „huliganske radove“, što je jednako tome kao da ih je on lično angažovao.

Kakva je uloga ljudi koji sebe nazivaju ‘Studenti 2.0’

Stiče se utisak da Vučić fatalističkom izjavom da je nasilje nemoguće izbeći zapravo poziva svoje sledbenike da stvore situacije u kojima bi nasilje zaista moglo da se dogodi, a tome u prilog ide i jedan njegov vrlo bizaran potez.

Kada je svima u Srbiji postalo jasno da studenti neće deblokirati univerzitete sve dok ne budu ispunjeni njihovi zahtevi, pojavila se grupa mladih ljudi koji sebe nazivaju „Studenti 2.0“, a čija je osnovna teza da su studentski zahtevi ispunjeni i da je zbog toga vreme da se fakulteti deblokiraju, a akademska godina nastavi. Mnogi osporavaju taj zahtev uz navode da članovi te grupe „studenata koji žele da studiraju“ zapravo delom i nisu studenti već aktivisti Vučićeve partije, ali to nije toliko značajno koliko zloupotreba kojoj su oni izloženi samo da bi predsedniku Srbije poslužili kao živi štit, ali i izgovor za eventualnu reakciju policije protiv građana na protestu 15. marta.

Pošto u svojoj radikalskoj suštini nikada zaista nije mario za bilo čiju, osim za sopstvenu bezbednost, Vučić je, kada je saznao za protest 15. marta, utaborio „Studente 2.0“ tačno ispred svog kabineta. Iako se potrudio da sve izgleda spontano i na inicijativu samih „studenata koji žele da uče“, već prva medijska izveštavanja pokazala su da je podizanje tog kampa sa izletničkim šatorima u kojima ti studenti navodno danonoćno borave zapravo propagandni projekat Vučićeve partije. Ni to, međutim, ne bi bio problem, i sve bi se završilo samo na ismevanju ideje o studentima „kontramitingašima“, da se njihov kamp ne nalazi baš na prostoru na kome je planirano održavanje protesta 15. marta.

Pojavile se i ‘Crvene beretke’

Već su prvi medijski izveštaji o kampu iznedrili čarke i reakciju policije, a šta bi tek moglo da se dogodi kada se nekoliko desetina hiljada ljudi koji podržavaju studentske proteste nađe oči u oči sa „Studentima 2.0“ nije, nažalost, teško zamisliti. Čak i da svi koji podržavaju studentske proteste budu dobronamerni, od Vučićevih pulena uvek se mogu očekivati provokacije. To što ih je on, kao mamac svojim neistomišljenicima, bacio ispred prostorija u kojima stoluje moglo bi da znači da se nada, da priželjkuje da do nasilja dođe.

Da se Vučić nada da bi baš taj kamp mogao da bude izvor nasilja, kojim bi on onda opravdao upotrebu sile nad građanima, govori i to što su se među „Studentima 2.0“, uz obrazloženje da su došli da „podrže njihovu želju da uče“, pojavili i nekadašnji pripadnici, odnosno veterani zloglasne Jedinice za specijalne operacije službe Državne bezbednosti, poznate i kao „Crvene beretke“. Njihova pojava na mestu na kome je planiran miran građanski protest posebno je zlokobna, jer su neki pripadnici te jedinice ljudi sa kriminalnim dosijeima, koji su tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije bili umešani u ratne zločine, kriminal i ratno profiterstvo.

Jedinica za specijalne operacije pokušala je krajem 2001. godine da sruši demokratsku vladu Zorana Đinđića zbog toga što je ta vlada uspostavila saradnju sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Pripadnici te jedinice su 12. marta 2003. godine i ubili Zorana Đinđića, nakon čega je država Srbija rasformirala jedinicu, a mnogi njeni članovi su nakon atentata optuženi i osuđeni za najteža kriminalna dela.

Deo javnosti smatra da je posebno cinično što su pripadnici Jedinice za specijalne operacije došli da podrže „Studente 2.0“ baš uoči godišnjice atentata na Đinđića, a može se čuti i mišljenje da je njihovo pojavljivanje u kampu ispred kabineta u kome boravi Aleksandar Vučić zapravo odgovor na jedno od najintrigantnijih pitanja u srpskoj javnosti – šta je istinska politička pozadina tog atentata.

Nekontrolisano ponašanje je ono čemu se režim nada

Izvor nasilja bi mogli da budu i oni ljudi koje ne kontroliše ni Vučić, a koji nisu spremni ni da se povinuju studentskom pozivu na miran protest. Režim Aleksandra Vučića svojim nehumanim principima potiranja ljudskih prava, sloboda i dostojanstva stvorio je mnogobrojne ogorčene ljude koji bi skup 15. marta mogli da iskoriste da iskale svoj bes, ali ostaje nada da će shvatiti da je upravo takvo nekontrolisano ponašanje ono čemu se režim nada ne bi li dobio argumente za uvođenje represivnih mera čitavom društvu u Srbiji.

Najizglednije je ipak, a to bi i za Srbiju bilo najbolje, da Vučić u svojoj antidemokratskoj agitaciji insistiranjem na tome da nasilje neće moći da bude izbegnuto 15. marta zapravo samo želi da obeshrabri građane Srbije da iskoriste svoje Ustavom zagarantovano pravo na okupljanje i ljudsko pravo na otpor autokratskom šamanu koji ih koktelom laži, cinizma, patetike i samozaljubljenosti godinama ponižava. On računa na to da će ljudi jednostavno odustati od dolaska na protest ukoliko se posredstvom marketinških trikova taj skup unapred izreklamira kao mesto izvesnog belaja.

Poseban problem za Vučića je to što, ako zaista dođe do nasilja, on nije sasvim siguran da li u takvim okolnostima u potpunosti može da računa na bespogovornu poslušnost i podršku vojske, pa čak ni policije, što znači da bi, ukoliko zaista želi da iskoristi nasilje za političku zloupotrebu i opstanak na vlasti, upravo to moglo da mu se olupa o glavu, jer bi ljudi koji su pod jurisdikcijom takozvanih „ministarstava sile“ mogli da se pridruže građanima u protestu.

Zbog toga, nasilje bi ne samo za Srbiju nego i za Vučića bilo najgora moguća opcija, a on bi – iako je nebrojeno puta dokazao da su mu podele i razmirice u srpskom društvu, pa čak i otvorena mržnja neistomišljenika, ne samo mehanizmi vladanja nego i iščašena duhovna potreba – trebalo da učini sve da do nasilja ne dođe ne samo 15. marta, nego nikada više.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.