Kako je apsolutni vođa postao ‘Nenadležnik’

Samozaljubljenost sa pompeznim izletima u bogolikost kojom je predsednik Srbije Aleksandar Vučić samog sebe bodrio godinama unazad, istovremeno ponižavajući sve oko sebe kao da su nedostojni da dišu isti vazduh s njim, olupala mu se o glavu svom silinom zahvaljujući novonastaloj i u potlačenoj srpskoj javnosti toplo prihvaćenoj studentskoj mantri: “Nisi nadležan”.

Te dve reči, tako nenasilne, a snažne, odmerene, ali ne i snishodljive, a pre svega otrežnjujuće istinite, za tren oka postale su simbol opšte pobune svih onih kojima je preko glave Vučićeve nadmenosti i šupljih pridika kojima je dugo uspevao da se srpskoj javnosti nametne kao apsolutni i nesporni autoritet.

Sav užas toga da za nešto nije nadležan, iako je sebe i sve druge vrlo agresivno i radikalski bezobrazno ubeđivao u svoju “bogomdanost”, dočekao je Vučića potpuno nespremnog onog trenutka kada je pred javnost istupio sa navodno kompletnom dokumentacijom o rekonstrukciji nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

Do tada u potpunosti umrtvljena javnost Srbije možda bi i prihvatila te Vučićeve “dokaze” o tome da ni on, ni njegov neizlečivo korumpirani režim nisu odgovorni za užasnu smrt ljudi pod nadstrešnicom, ali su mu studenti vrlo pristojno odgovorili da jednostavno nije nadležan za iznošenje bilo kakve dokumentacije u vezi sa nesrećom, već da bi time trebalo da se bave za to nadležne institucije, odnosno tužilaštvo.

Ova poruka, iako se možda nekima na trenutak učinila kao odsustvo poštovanja predsednika Republike, vrlo brzo kao da je skinula koprenu s očiju srpske javnosti koja je zahvaljujući iznenada otkrivenoj samosvesti odjednom shvatila da od 2012. godine pokušava da razgovara sa čovekom koji ne samo da je u istorijskim razmerama neopevano drzak i nespreman za dijalog, nego nema nikakvih ingerencija da uopšte bude sagovornik.

On jednostavno nije nadležan

Zašto su građani Srbije tako dugo, na svoju štetu, verovali da je čovek koji po Ustavu ima tek skromna ceremonijalna ovlašćenja Bog i Batina, to za sada ostaje predmet nekih budućih psiholoških i socioloških, a možda i psihijatrijskih analiza. Možda zato što su u Vučiću zaista tražili Boga i batinu.

Međutim, svojim prestrašenim roditeljima, sanjivim bakama i dekama, i čitavoj bulumenti nezainteresovanih ili samoživo oportunih rođaka, kumova i komšija koji godinama svakodnevno trpe Vučićeva verbalna zlostavljanja, studenti su kratko, jasno i s punom akademskom izuzetnošću jednostavno ukazali na nespornu činjenicu – da on jednostavno “nije nadležan”.

Poruka je svojom dramatičnom jednostavnošću pokrenula čitav niz procesa u glavama građana kojima je odjednom postalo jasno da, kao što zbog karijesa odlaze stomatologu, tako i po pravdu treba da idu u tužilaštvo i sud, da se obrate zakonima i Ustavu, a ne nekom neostvarenom i samoproglašenom Vođi.

Znate i sami kakva je istina, kao virus širi se u svim pravcima i eksponencijalno. Svaki put kada je Vučić pokušao da ih odobrovolji ili potkupi, ili im zapreti ili održi neku blesavu svetootačku lekciju, studenti su kulturno odgovorili: “Nisi nadležan”. Virus istine nezaustavljivo je pratilo i oslobađanje od straha. O tome da Vučić nije nadležan počeli su otvoreno da govore i najuzdržaniji, pa je postolje lažnog idola počelo da puca i ljulja se u tolikoj meri da su i oni tradicionalno bogobojažljivi počeli da se pitaju da li je možda došlo vreme da kumir odeven u izanđale i izbledele radikalske krpe zaista i padne.

Maštovitost od straha oslobođenih ljudi i akrobatika koju dozvoljava jezik ubrzo su od sintagme nisi nadležan i prideva nenadležan stvorili i novu imenicu – nenadležnik, koja je u javnom prostoru ekspresno počela da se koristi kao novi Vučićev nadimak. Čovek koji se u Srbiji pita za sve, meša se u sve, a većini građana i zgadi sve, tako je preko noći od Apsoluta postao Nenadležnik.

Nekada majstor manipulacije (ili u Srbiji samo nije bilo želje da se njegove manipulacije javno razobliče) Vučić je bezuspešno pokušao da unese razdor u akademsku zajednicu. Kada je shvatio da studenti stvarno ne žele da razgovaraju s njim, već da odgovore očekuju od onih koji su zaista nadležni, Vučić je na dijalog pozvao Rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu.

Vučićeva ujdurma

Ujdurma koju je Vučić spremao trebalo je da postigne dvostruki efekat. Ako bi Rektorski kolegijum prihvatio ponudu to bi značilo da profesori sklanjaju studente sa strane, jer smatraju da su nebitni i da mimo njihove volje razgovaraju o njihovim zahtevima. Pored toga, poziv na razgovor je upućen samo Rektorskom kolegijumu Univerziteta u Beogradu, što znači da je Vučić automatski otpisao sve ostale univerzitete u Srbiji i da je računao da će profesori iz Beograda prihvatanjem dijaloga na isti način otpisati svoje kolege iz Novog Sada, Niša i Kragujevca.

Ne mogavši da zauzda svoj ego, uvređen time što su studenti svima vrlo efektno objasnili da on nije nadležen, Vučić se u pozivu Rektorskom kolegijumu pozvao na 111. član Ustava Srbije i istakao da je predsednik Republike nadležan u pomenutoj situaciji jer se ta institucija “brine o jedinstvu u državi”.

U pomenutom članu Ustav Srbije zaista kaže da predsednik države izražava državno jedinstvo, ali se time samo definiše položaj predsednika, jer to da predsednik Republike izraža državno jedinstvo nije nadležnost. Vučić, rezigniran time što ga studenti ne tretiraju onako kako je on umislio da bi trebalo, jednostavno je tumačio Ustav Srbije onako kako mu je odgovaralo.

Vispreni studenti Pravnog fakulteta zato su uputili apel Rektorskom kolegijumu Univerziteta u Beogradu da odbije Vučićev poziv na dijalog, u kome su lansirali još jednu ništa manje efektnu sintagmu koja bi trebalo da na drugačiji način Vučiću sugeriše ono što je već svima jasno – da je Nenadležnik.

U tom pozivu studenti su Vučića umesto imenom i prezimenom nazvali “institucijom sa ograničenim brojem, mahom ceremonijalnih nadležnosti”, što po Ustavu i jesu nadležnosti predsednika Republike. Time su mu, iako se Vučić hvali da je najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu, održali lekciju iz pravnih nauka bez presedana – i sve to civilizovano i odmereno.

“U vezi sa pozivanjem na član 111. Ustava, smatramo da pomenuta institucija od početka studentskih blokada radi na svemu osim postizanju državnog jedinstva i ne vidimo nikakvu naznaku da će se nešto u tom pogledu promeniti. Osim toga, zahteve su ispostavili studenti, a ne uprava Univerziteta, te je na nama i da se izjasnimo da li su oni ispunjeni”, naveli su studenti.

Odgovor Rektorskog kolegijuma

Odgovor Rektorskog kolegijuma koji je usledio i kojim je odbijen Vučićev poziv na dijalog samo mu je dodatno stavio do znanja da je on upravo ono što su mu i studenti poručili: “institucija sa ograničenim brojem, mahom ceremonijalnih nadležnosti”, da nije nadležan, da nema mandat za pregovore koje tako uporno želi da vodi sa onima koji ne žele ni njegovo mišljenje, ni njegove govorancije već kratko i jasno – da institucije počnu da rade svoj posao.

“Niz nedoslednosti u javnim istupanjima predstavnika državnih organa ne uverava da je dijalog koji vodi ispunjenju studentskih zahteva moguć, a ni delotvoran, ako se organizuje između dve strane koje nemaju mandat da o zahtevima raspravljaju i kojima zahtevi nisu ni upućeni”, saopštio je Rektorski kolegijum.

Bez obzira da li će Aleksandar Vučić, i pored ogromne umišljenosti i samozavaravanja o sopstvenom istorijskom značaju ostati upamćen tek kao neko ko nije bio nadležan ili kao “institucija sa ograničenim brojem, mahom ceremonijalnih nadležnosti”, značaj poruke koju su mu studenti poslali ima neprocenjiv, gotovo revolucionarni značaj za društvo u Srbiji.

Strah od samozvanih autoriteta koji su studenti time razvejali mogao bi zauvek da nestane iz srca građana Srbije, ali i da bude poruka budućim generacijama, jer:

“Davno, davno, u jednoj lepoj zemlji vladao je kralj koji je besomučno i sladostrasno ponižavao svoje podanike, sve dok pred njega nisu stali studenti. Zvali su ga Nenadležnik.”

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.