Evropa u Trumpovom začaranom krugu

Istorijska poređenja proteklih dana neminovno vrcaju na sve strane, jer se svet nalazio u trenutku „stvaranja istorije“ u Saudijskoj Arabiji, gde su održani američko-ruski pregovori, ne samo o načinima rešavanja rata u Ukrajini, već i o obnavljanju američko-ruskih odnosa. Štaviše, sva je prilika da će Donald Trump i Vladimir Putin ispregovarati i stvaranje nove evropske bezbednosne strukture, a da je za pregovaračkim stolom bilo mesta za Saudijce, ali ne i za Ukrajinu, niti jednu jedinu državu članicu Evropske unije.

Ipak, fascinantan je broj evropskih analitičara, komentatora i političara koji odgovornost za to što se Evropa najednom našla u nezavidnoj poziciji svaljuju na pleća Trumpu, dok se evropsko višedecenijsko nečinjenje nekako zaboravlja i stavlja u stranu. Upravo to evropsko stavljanje u stranu očiglednih geopolitičkih i geoekonomskih izazova, uz bespogovorno oslanjanje na „velikog brata“ s druge strane Atlantika, dovelo je Stari kontinent u situaciju da mu naprasno preti uklanjanje američke zaštite nuklearnim kišobranom, povlačenje američkih snaga sa istočnih granica NATO-a i insistiranje Vašingtona da EU sama plaća sveukupni ceh mira u Ukrajini.

A taj ceh, koji podrazumeva jačanje evropskih vojski, obnovu Ukrajine i održanje mirovnih trupa u Ukrajini, prema procenama stručnjaka, u narednih deset godina podrazumeva da se najveće evropske zemlje dodatno zaduže ukupno gotovo 3.100 milijardi evra.

Dnevnik uvreda i šokova

Događaji minulih nedelju dana čine se kao svojevrsni dnevnik američkih uvreda i ponižavanja Evropljana, pri čemu svaka od njih liči na modernizovanu verziju istorijskih događaja pre i s kraja Drugog svetskog rata. Nakon što su saznali da je Trump telefonski razgovarao sa Putinom i dogovorio početak ukrajinskih mirovnih pregovora, a da se prethodno o tome nije konsultovao ni sa Ukrajinom niti sa evropskim saveznicima, Evropljane je šokiralo da je Trump sa pregovaračkog stola već izbacio ono što su oni mislili da bi mogli da budu aduti u pregovorima sa Rusijom.

To im je vrlo direktno preneo novi američki ministar odbrane Pete Hegseth kada im je saopštio da SAD ne veruje da je članstvo Ukrajine u NATO-u „realističan ishod“, potom da se mora priznati da je povratak ukrajinskim granicama pre 2014. „nerealan cilj“, kao i da bezbednosne garancije za mir u Ukrajini „mora da snosi EU, a ne SAD“.

Povrh svega, Hegseth je Evropljanima pljusnuo u lice i to da SAD više ne može da se brine o konvencionalnoj odbrani Evrope, premda nije dovodio u pitanje zaštitu koju Evropi daje američki nuklearni kišobran iznad Starog kontinenta.

Dok su Evropljani pokušali da se saberu, novi američki ministar finansija Scott Bessent je već bio u Kijevu i pokušavao da postavi temelje za američko-ukrajinski dogovor o eksploataciji minerala koji će, kako je rekao, omogućiti Ukrajini da ima posleratni „bezbednosni štit“. Time su Trumpovi ljudi pokušali da sprovedu njegovu ideju da dosadašnju američku podršku Ukrajini – „tešku“ gotovo 170 milijardi dolara – naplati tako što će SAD dobiti 500 milijardi dolara vredne retke minerale u Ukrajini.

Lekcija kao školarcima

Međutim, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji su usledili novi šokovi za Evropljane, pre svega u toku tradicionalnog govora potpredsednika SAD-a, na kojem su malo čuli o Trumpovoj viziji transatlantskih odnosa u oblasti odbrane, a više od tome na kojim „zajedničkim vrednostima“ insistira Trumpova administracija.

J. D. Vance im je kao školarcima održao „lekciju o demokratiji i slobodi govora”, kritikujući Evropu da u njoj vlada „sovjetski način razmišljanja“, u kojem se progone politički protivnici, a na društvenim mrežama vlada cenzura. Štaviše, Vance je otvoreno poručio Nemcima da „nema mesta za protivpožarne zidove“, što je u Nemačkoj odomaćen izraz za otklon mainstream političkih stranaka prema saradnji sa strankama koje imaju elemente desničarskog ekstremizma, trenutno prema Alternativi za Nemačku (AfD).

Kada se na to doda da je američki specijalni izaslanik za Ukrajinu, general Keith Kellogg otvoreno rekao da za Evropljane neće biti mesta za pregovaračkim stolom u ukrajinskim mirovnim pregovorima, spisak američkih poniženja evropske političke elite je potpun.

Mada, istini za volju, spisak je dopunjen time što se tek nakon razgovora u Rijadu saznalo da to što je Kellog na marginama Minhenske konferencije evropskim šefovima diplomatije pričao o američkom planu o kraju rata u Ukrajini zapravo „lažna vest“ koju je Trumpov čovek namenski širio među evropskim diplomatama. Štaviše, Kellog ih je uveravao i da Trump neće povući američke trupe sa istočnog krila NATO-a, pa Financial Times saznaje da stanar Bele kuće itekako to razmatra, naročito kada su u pitanju trupe u baltičkim zemljama.

Historijska poređenja

Telefonski razgovor Trumpa i Putina i potonji razgovori njihovih savetnika te šefova diplomatije dve sile neminovno su počeli ličiti na savremenu verziju konferencije u Jalti na kojoj su pre tačno 80 godina o posleratnoj reorganizaciji i granicama Nemačke i Evrope odlučivali Franklin Roosevelt, Winston Churchill i Josif Staljin. Doduše, nekima cela ta situacija više liči na Minhenski sporazum iz 1938. godine kada je tadašnji britanski premijer Neville Chamberlain odlučio da „u ime mira“ žrtvuje Čehoslovačku, prepuštajući je Hitlerovoj Nemačkoj.

U oba slučaja su velike sile odlučivale o sudbinama svih, a da ih ništa nisu pitale. U Jalti, na Krimu, su podelili sfere uticaja samo što se ovog puta čini da je SAD spreman da celu Evropu prepusti ruskoj sferi uticaja.

Ipak, istorijska poređenja tu ne prestaju. Govor potpredsednika SAD-a u Minhenu predstavljao je jasan američki kulturološko-politički ukor Evropljanima, ali i najavu svojevrsnog ideološkog rata u kojem Vašington namerava da se bori za duše Evropljana i to tako da oni glasaju za svojevrsnu desničarsku internacionalu u nastajanju, to jest desničarsko populističke i krajnje desničarske stranke širom EU. Taj govor, čini se, imao je isti efekat kao govor nekadašnjeg britanskog premijera Churchilla 5. marta 1946. godine, kada je prvi put upotrebio izraz „gvozdena zavesa“, rasplamsavajući hladni rat između Sovjetskog Saveza i Zapada.

Sada je posredi ideološki rat i to Trumpove Amerike protiv liberalne Evrope. Trump i njegovi najbliži saradnici, uključujući i Elona Muska, bez mnogo skrivanja govore da žele da Trumpov pokret MAGA (Učinimo Ameriku ponovo velikom) izvezu u Evropu i to pod nazivom MEGA (Učinimo Evropu ponovo velikom).

EU za ’dječijim stolom’

I dok istorijska poređenja neminovno idu i do čuvenog Putinovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine, kada je suštinski najavio rusko-zapadni sukob zbog širenja NATO-a, sasvim je jasno da se sada situacija preokrenula, a da se Evropa našla u nezavidnoj poziciji. I što je najgore: mnogi ugledni stručnjaci za geostrategiju, bezbednost i odbranu su to već dugo najavljivali, ukazujući evropskim liderima da moraju da ulože znatno više na odbranu. Uzalud.

Zbog toga je u pravu prvi čovek najvećeg nemačkog proizvođača oružja Armin Papperger kada kaže da su Evropljani sami za to krivi jer im je poslednjih 30 godina „bilo veoma zgodno“ da ne troše mnogo na odbranu, ali… „Ako ne ulažete, ako niste jaki, oni vas tretiraju kao decu“, rekao je.

Posledice te evropske politike, ističe on s pravom, jesu to što su Evropljani sada kao deca koja se nalaze za odvojenim stolom, dok SAD i Rusija – kao odrasli – učestvuju u raspravi o budućnosti Ukrajine za glavnim stolom.

A da paradoks bude veći, kadgod dođe do alarmantne situacije kao ove sada, evropski lideri proteklih godina krenu da jure sopstveni rep. Konkretno, sa Trumpom, sve se u Evropi vrti u začaranom krugu četiri stadijuma. Prvo Trump nešto uradi ili kaže. Potom u EU svi zaključe da je to wake up call (poziv za buđenje). Sledi potom ocena: “Ovo je vreme za Evropu”, da bi se došlo do četvrtog stadijuma gde se iznosi slavodobitni zaključak: “Neophodan nam je plan”.

Međutim, istog sekunda se sve vraća u začarani krug jer ponovo Trump opet nešto „skandalozno“ uradi što natera Evropljane da se vrte umesto da izađu sa konkretnim planom i počnu da ga primenjuju.

Gluhi na geopolitičke istine

Niko od evropskih lidera, naročito među zapadnoevropskim članicama, ne želi da čuje teške geopolitičke istine jer one podrazumevaju i teške političke odluke.

Tako će evropski lideri sa lakoćom zaključiti da uzroci za sveobuhvatni rat koji je Rusija pre tri godine pokrenula protiv Ukrajine leže u Putinovim imperijalnim ambicijama, a ne i da je to proračunat potez da se osigura vrhunska pozicija Rusije u sistemskom rivalstvu između SAD-a i Kine dok se istovremeno razbija evropski bezbednosni poredak.

Čak i kada je u pitanju takozvani nekinetički rat Rusije protiv Evrope – od korišćenja energenata i hrane kao oružja, preko sabotaža, upravljanje migracionim tokovima i na kraju nuklearnim ucenjivanjem – evropski lideri su protekle tri godine bezmalo prespavali.

Spisak propusta je poduži. Evropska unija je uvela ogromne sankcije Rusiji, ali je dozvolila Moskvi da ih zaobilazi preko posredničkih zemalja na Kavkazu. Nemačka je obećala „Zeitenwende” – preokret u svojoj spoljnoj i odbrambenoj politici, koji se zapravo nikad nije dogodio. Unija je dala više od 150 milijardi evra pomoći Ukrajini, ali pritom, za razliku od Rusije, nije ni pokušala da pokrene ratnu ekonomiju, propuštajući šansu da masovno proizvodi oružje i municiju, ne samo na svojoj teritoriji, već na primer i na Zapadnom Balkanu. Na kraju krajeva, Ukrajini je dopremala vojnu pomoć taman toliko da Ukrajinci potpuno ne pokleknu u borbama sa ruskom vojskom.

Možda i najslikovitiji prikaz evropskog žmurenja pred teškim odlukama se dogodio pre tačno tri godine kada je u danima pred početak ruske invazije tadašnja nemačka ministarka odbrane ubeđivala javnost kako će od presudne važnosti za bezbednost Ukrajine imati to što im Nemačka šalje – poljsku bolnicu i 5.000 šlemova.

Deluje kao vic, ali to je bila realnost. A realnost je i da evropski lideri zapravo nikad nisu zaista želeli tu „stratešku autonomiju“, već im je uvek bilo udobnije ispod američkog šinjela. Da paradoks bude veći, oni bi se osećali udobno u toj ulozi samo da ih je Trump bar retorički „ispoštovao“ i dao im bar malu stolicu za pregovaračkim stolom.

On to nije učinio, pa se sada sazivaju krizni mini samiti u Parizu, sa kojih opet ne dolaze konkretne odluke. Od svetske sile, EU ubrzano postaje geopolitičko dvorište čiju bezbednosnu strukturu prave Trump i Putin i to za svet u kojem će se voditi aktuelni hladni rat SAD-a i Kine.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere