Vojska ima samo da kaže – razumem!

Čudna je neka veza između predsednika Srbije Aleksandra vučića i Vojske Srbije. Kada je Tomislav Nikolić pobedio na predsedničkim izborima 2012. godine i kada su socijalisti odlučili da se zahvale na saradnji demokratama Borisa Tadića i podržali naprednjake, Vučić je počeo sa realizacijom svog ličnog plana okupacije Srbije.

Prva stepenica na tom putu bila je vojska čiji je ministar postao u prvoj naprednjačkoj vladi.

Od tada do današnjih dana traje neraskidiva veza između njega i VS. Znao je Vučić odakle da krene u svoj pir. Vojska je jedna od institucija koja je uvek imala visoki stepen poverenja u narodu. Njemu nije bilo teško da se nametne kao bitan i važan, kada je vojska u pitanju, a u narednim godinama je na čelne pozicije stavljao sebi najbliže i najodanije ljude.

Vojska odanija nego policija

Utisak je da je VS mnogo bliža, u svakom smislu, pa i kada se radi o odanosti, predsedniku Srbije, nego policija. Vučić svakako računa na VS u budućnosti i zloupotrebljava je kada god da mu je to potrebno. Nema krizne situacije ili neke turbulencije u društvu u koju nije uvukao VS. Kada je god neka frka, eto njega u poseti vojsci. Bio to makar i neki bizaran povod, poput početka radova na izgradnji novog centra za Kobre koje su zadužene upravo za njegovu i bezbednost njemu najbližih ljudi. Upravo je tu posetu iskoristio da pošalje važne poruke narodu koje se tiču kopanja litijuma u Srbiji. I to nije prvi put. Kao da kaže – Vojska je uz mene, nemojte da vam je nešto palo na pamet.

Za to vreme, najviši vojni funkcioneri, odnosno oficiri, mirno stoje pored svog pretpostavljenog i salutiraju mu. Ono što strašno upada u oči i što mnogi smatraju apsolutnim nepoštovanjem VS je činjenica da to nije prvi put da Vučić u smotru vojnika dolazi više nego neadekvatno obučen. I ovoga puta, stao je pred vojsku u lanenoj košulji, sa podvrnutim rukavima, farmerkama i patikama, naravno onim preskupim. Ništa odelo, ništa kravata. Ako je nešto ne poštovanje vojske, onda je to upravo stajling predsednika Srbije. I niko reč da mu kaže.

Svi mi koji smo služili nekada Jugoslovensku narodnu armiju, znamo kako su oficiri bili strogi kada bismo u stroj stali neuredni, ili neobrijani. Vučiću je, međutim, sve dozvoljeno. Pitanje je kako mu neki od generala nije skrenuo pažnju da se tako ne obavlja smotra vojske niti funkcija vrhovnog komandanta.

Tačno je da je leto, da su velike vrućine, ali neki standard i protokol mora da postoji kada je reč o bitnim državnim institucijama. Vučić sve što radi i kako radi, čini to da bi poslao neku poruku. Na ovaj način on šalje VS poruku da ima da ga slušaju i da im ne padne na pamet da drugačije misle. Pokazuje im do znanja da su mnogo ispod njega i da je jedini njihov posao da kažu – Razumem.

S druge strane, Vučić se svojski trudi da VS učini snažnijom i jačom. Ona to svakako jeste od kada je uzde u svoje ruke preuzeo Vučić, ali sve su to jalove pobede koje Srbiju čine mnogo siromašnijom nego što bi trebalo da bude. Skoro tri milijardi evra je Vučić odlučio da plati francuske avione “rafale”. Kada bi te tri milijarde odlučio da uloži u poljoprivredu, Srbija bi doživela mnogi veći preporod nego što će imati vajde od “rafala”. Bolnice u srpskim gradovima liče na građevine iz horor filmova, ali važnije je kupiti naoružanje, nego lečiti sopstveni narod.

Srbija nema s kim da ratuje

Vučić, kao neko ko priznaje da nije najbolje razumeo rušenje Berlinskog zida, i dalje živi život nekoga ko je suočen sa podelom sveta na mrski Zapad i voljeni Istok. Toga više nema, i trka u naoružavanju kakva je bila do kraja osamdesetih godina, više nije aktuelna. Nema više te podele sveta. Sada imamo situaciju da imamo kompletnu Evropu na jednoj strani, i Rusiju i Belorusiju na drugoj strani. Srbija i da hoće, nema sa kime da ratuje, sem protiv NATO-a, jer je kompletno okružena državama članicama NATO. To je toliko neravnopravan odnos da niko normalan, ni po koju cenu, ne bi mogao ni da zamisli takav sukob. To što će Francuska sutra da proda Srbiji “rafale” ne znači da će biti n strani Srbije u nekom eventualnom sukobu sa NATO, a Vučić na tako nešto računa, zato što je, kako bi on to rekao, pametan.

Na sve to, Vučić ima želju da po svaku cenu vrati obavezno služenje vojnog roka. Bila je to još jedna u nisu njegovih spin-priča, ali ovoga puta možda ta ideja stvarno zaživi s obzirom da je Hrvatska donela odluku da vrati tu obavezu u svoje društvo. Poznata je njegova iskompleksiranost kad je Hrvatska u pitanju i patološki odnos prema njoj, tako da nema šanse da odustane od te ideje, bez obzira na to koliko će to da košta, da li to Srbija ima snage da iznese i koliko joj je to potrebno. Dovoljan je razlog da se ponovo uvede vojni rok činjenica da su to uradili Hrvati.

Vlast u Srbije će, bez obzira na sve, nastaviti da zloupotrebljava VS koliko god da je to njoj potrebno, a vojska će i dalje da bude zarobljena u ideologiji srpskog nacionalizma čiji su najvredniji i najuspešniji predstavnici stasali u radikalskom, a ne vojnom šinjelu. To je mnogo veći problem nego što možemo i da zamislimo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.