Napredak ‘ekonomskog tigra’ od parizera do paštete

Nije prošlo ni godinu dana od kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić sa ogromnim oduševljenjem i srećnim izrazom na licu najavio pojeftinjenje nekoliko desetina proizvoda pod nazivom – Bolja cena. Simbol te akcije bio je čuveni – parizer.

Akcija je toliko bila jadna i bedna da je predsednik Srbije morao da narod ubeđuje da je parizer super stvar i sa svojim ministrima, u svom kabinetu, napravio je sendvič. Kamere su zabeležile trenutak pravljenja sendviča, ali izgleda da je i predsedniku Srbije bilo mnogo da ga kamere snimaju kako tamani sendvič sa parizerom dok mu majonez curi niz usta. Tako je ostala večna dilema da li je uopšte pojeo taj sendvič ili je poput rekvizita završio u fundusu u zgradi Predsedništva Srbije.

Ta akcija nije dugo potrajala, a građani su ubrzo i zaboravili ovu neuspešnu parizer epizodu. Ovih dana je, međutim, priča o jeftinom parizeru dobila novu verziju, takozvanu Parizer 2.0, apdejtovanu varijantu. Preživeo je parizer sve izazove, i ponovo je u igri. Nije, doduše, više glavna atrakcija koja je dodeljena jednoj pašteti. Tako je najveći svetski ekonomski tigar, za manje od godinu dana napredovao od parizera, do paštete.

Mala je razlika što Vučić nije bio direktan promoter Parizer 2.0 akcije, već je tu ulogu prepustio svom stranačkom šefu i premijeru Srbije Milošu Vučeviću. On je samo najavio ovu kampanju i obradovao narod informacijom da će pomenuta pašteta da košta 37 dinara, odnosno 0,32 evrocenta.

Vučić ponovo poslao ministre u prodavnicu

Naravno da Vučić i ovoga puta nije računao da pamet svojih podanika i da će svi bespogovorno da se obraduju raznoraznim đakonijama. Mali je problem što su gotovo svi proizvodi iz akcije koja je ovoga puta nazvana “Najbolja cena”, skuplji od dvadesetak do 40 odsto u odnosu na one “Bolje cene” iz akcije od pre godinu dana. To je podatak koji jasno govori o inflaciji koju građani Srbije najviše osećaju upravo kroz cene životnih namirnica. Ono što niko neće da kaže napaćenom narodu, koga godinama ubeđuju da živi nikada bolje, jeste kada će na red doći nešto kvalitetnija hrana od parizera i paštete.

To će teško da se desi, jer Vučić ima uvek spremne igrače koji će da ubeđuju građane da ne postoji na celom svetu ništa ukusnije i kvalitetnije od tog parizera i paštete. Ponovo je u prodavnicu poslao svog ministra trgovine Tomislava Momirovića, istog onog koji je morao da jede pomenuti sendvič sa njim pre godinu dana. Momirović, koji za sebe priznaje da se rodio sa zlatnom kašikom, jer njegova porodica decenijama poseduje modni brend “Mona” i pod istim imenom je i u hotelskom biznisu, ovoga puta nije kupio ni parizer, ni paštetu, već sladoled za koji je morao da izdvoji 500 dinara, odnosno nešto više od četiri evra.

Značaj pojavljivanja ministra Momirovića je ogroman. On je konačno skupio hrabrost i rekao zašto je, primera radi, meso u Srbiji skuplje nego u regionu. Ministar tvrdi da je to zbog toga što je u Srbiju, zahvaljujući Vučiću, uloženo najviše stranih investicija u Evropi, i ljudi sa sela, umesto da gaje stoku, odlaze da rade u fabrike i tako je Srbija ostala bez jeftinijeg mesa.

Teletina u BiH jeftinija od junetine u Srbiji

Vučićev ministar ide i korak dalje i kaže da je ovakva akcija, u kojoj građani mogu da uštede od 70 do gotovo 200 evra tokom njenog jednomesečnog trajanja, moguća upravo zahvaljujući mudroj politici predsednika Srbije, jer je on uspeo da u Srbiju dovede i Si Đi Pinga, i Olafa Šolca, i Emanuela Makrona. Na pitanje kakve to ima veze sa jeftinom paštetom ili parizerom, ministar je odgovorio da je bitan ambijent u kojem se sprovodi uspešna politika.

Zanimljivo je da ne zna zašto su prehrambeni proizvodi iz Srbije jeftiniji u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini, što nema nikakve logike, ali tako jeste u prodavnicama. Nema turiste iz Srbije koji se ove godine nije vratio sa letovanja u pomenutoj Crnoj Gori, Hrvatskoj, Sloveniji, Grčkoj, pa i na Kipru, a da nije primetio da je hrana značajno jeftinija od one u Srbiji.

Možda ekonomski razvoj na razini ekonomskog tigra, podrazumeva i malo jače cene od onih koji mogu samo da maštaju o tom nivou napretka, ali nije realno da razlika bude baš tolika. Primera radi, i iz prve ruke, cena teletine u pojedinim objektima u BIH su jeftniji od junetine u Srbiji i to gotovo pa dvostruko. Da ne govorimo o ceni goriva zbog koje je Srbija lider po visini u regionu. Na benzinskim pumpama u okolini Bijeljine, litar dizela je jeftini čak i do 60 dinara.

Koliko god da je ekonomski tigar u naprednoj fazi, to se teško može razumeti i zdravom logikom objasniti.

Vučiću je Parizer 2.0 bio potreban da malo stavi pod tepih dve goruće teme, a to su litijum i Kosovo. Nešto što se u normalnim državama dešava gotovo svakodnevno, akcije u trgovinskim radnjama koje podrazumevaju velika sniženja, u Srbiji se osmišljaju, kreiraju i sprovode iz kabineta predsednika države kako bi se zamaskirala šteta koja nastaje vođenjem pogrešne politike. Neko bi predsedniku Vučiću, ipak, trebalo da objasni da nema tog parizera ili paštete koji mogu u bilo kojoj zemlji, bila ona makar ekonomski tigar, da pokriju ono što se pokriti ne može.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.