Evropa i posljednji transatlantski predsjednik SAD-a

Nakon nekoliko meseci neizvesnosti i manjka hrabrosti američkog i evropskog političkog mainstreama da jasno sebi i javnosti prizna da je „američki car go“, situacija je napokon jasna. Zahvaljujući odluci Josepha Bidena da se povuče iz predsedničke trke i tek završene konvencije Demokratske stranke na kojoj je praktično bačena u smeće čitava procedura unutarstranačkih izbora, svetu je napokon jasno da će se u novembru na američkim predsedničkim birati između aktuelne potpredsednice Kamale Harris i bivšeg predsednika Donalda Trumpa.

I dok evropski mainstream političari i mediji uveliko javno i pristrasno priželjkuju da se u Ovalni kabinet prvi put useli žena, u evropskim političkim, bezbednosnim i akademskim krugovima upadljivo izostaje priznanje nečeg što se čini očiglednim. A to je da je Joseph Biden najverovatnije poslednji transatlantski predsednik SAD za poprilično dug naredni period vremena. Bar onakav transatlantski predsednik na kakvog je Evropa navikla već decenijama.

Drugim rečima, bez obzira da li za američkog predsednika bude izabrana Harris ili to bude Trump, Evropljani mogu da se oproste od vremena transatlantskog jedinstva i američkog tetošenja Evrope, iz vremena Bidenove vlasti i mnogo decenija pre ulaska Trumpa u Belu kuću.

Biden i kraj jedne ere za EU

Baš kao što je to bila njegova prva inostrana destinacija kada je postao predsednik, u 2024. godini prva Bidenova državna poseta bila je Francuska i to petodnevna poseta u toku koje je obeležena 80. godišnjica savezničkog iskrcavanja u Normandiju, odata počast američkim veteranima ali i usaglašeni zapadni stavovi po brojnim međunarodim krizama.

Koliko je i francuskom predsedniku Emmanuelu Macronu bilo stalo da poseta prođe što najbolje možda se najbolje videlo na snimku na kojem se vidi kako su i on i njegova supruga se okrenuli leđa bini na kojem je trajao zvanični program, jer se u tom trenutku Biden okrenuo da gleda na drugu stranu pa očigledno nisu želeli da ispadne da američki predsednik nije u potpunosti svestan situacije oko sebe.

A daleko od toga da su Macron i Biden istih stavova o brojnim geopolitičkim izazovima. Naprotiv, nije tajna da se spore po pitanjima protekcionizma, zaštite zelene industrije, naročito kroz subvencionisanje proizvodnje električnih automobila, potom oko ekonomskog hladnog rata SAD i Kine, ali i o tome kako bi trebalo da se zavši rat u Ukrajini kao i višedecenijski bliskoistočni konflikt.

Ono zbog čega su Macron, ali i ubedljiva većina ostalih lidera EU i NATO-a zahvalni Bidenu jeste to što Evropu nije prepustio svojoj vojnoj nespremnosti i ambicijama Vladimira Putina, već je bio posvećeni atlantista, koji kao u vreme Hladnog rata i neposredno posle njega veruje u da je Evropi potrebna američka zaštita i moći, kao i da je neophodno da SAD ulažu u saveznike i partnerstva.

Iako su pojedini Bidenovi zvaničnici zaduženi za evropska pitanja bili ti koji su svojevremeno poprilično zakuvali aktuelni rat u Ukrajini, Bidenovo povlačenje je među evropskim liderima izazvalo mešavinu olakšanja i žaljenja.

Olakšanje se odnosi zbog straha da bi njegove javno iskazane kognitivne poteškoće mogle da osiguraju Trumpovu pobedu. Ali, mu oni sve lapsuse, poput onog nedavnog kada je na samitu NATO-a u Vašingtonu ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog nazvao „predsednik Putin“, zaboravljaju zbog njegovih atlantističkih poteza.

Biden je povećao američke snage u Evropi, podržao proširenje NATO-a na Finsku i Švedsku, preusmerio 107 milijardi dolara američkog novca za oružje i pomoć Ukrajini, a na kraju ne samo odobrio da NATO u Nemačkoj otvori bazu zaduženu za Ukrajinu, već i da za dve godine u Nemačkoj budu raspoređene američke rakete dugog dometa, uključujući rakete Tomahawk i hipersonično oružje sa širim spektrom delovanja.

Ovaj poslednji potez, ne samo što predstavlja najznačajnije američko vojno-tehničko raspoređivanje na evropskom kontinentu od Hladnog rata, već predstavlja jasnu poruku Rusiji poslatu u hladnoratovskom stilu. Poruku da će Amerika štititi suverenitet i teritorijalni integritet evropskih saveznika.

Ali, dobro upućenima je sasvim jasno da je Biden verovatno poslednji takav atlantista u Beloj kući kojem je, kako piše nekadašnji portparol i zamenik pomoćnika generalnog sekretera alijanse Jamie Shea, NATO deo njegovog političkog DNK. Više od pola veka njegove političke karijere zasnovano je, između ostalog, na transantlatističkim idejama i okupljanjima, što se ne može reći ne samo za Trumpa već i za Harris. Zbog toga je ovo kraj jedne transatlantske ere.

Orijentacija prema Aziji

Strah od Trumpovog povratka u Belu kuću je evidentan, premda je svima jasno da Trump teško da će moći da povuče SAD iz NATO-a i time rasturi alijansu. Ipak, njegova pretnja da ne bi branio evropske saveznike već da bi čak podstakao Putina da ih napadne, ukoliko ne plate dovoljno za svoju odbranu, zaprepastila je mnoge širom Evrope. Štaviše, najava da će završiti rat u Ukrajini „za 24 časa“, uliva strah Evropljanima da će odbranu Ukrajine prepustiti Evropi i njenim finansijskim i skromnim vojnim resursima.

Naprosto, eventualni drugi Trumpov mandat bi EU izložio prevelikom pritisku, a od toga trenutno najviše strahuju u Nemačkoj. Unutar nemačke vlade je između nekoliko resora čak formirana svojevrsna neformalna krizna grupa za raspravu o tome kako bi Trumpova pobeda uticala na Nemačku i kako bi trebao Berlin da reaguje. Zabrinutost je samo pojačana kada je Trump za svog eventualnog potpredsednika izabrao Jamesa Davida Vancea, koji je iskazivao krajnje nepoverenje prema NATO-u, Ukrajini ali i globalizaciji.

Dok nemačke vladajuće socijaldemokrate ne kriju da smatraju da je Vance „ima isti prezir prema Nemačkoj i EU kao i Trump, ali je još veći izolacionista i radikalniji je“, opozicioni demohrišćani koji se pripremaju da za godinu dana se vrate na vlast na saveznom nivou u Nemačkoj uveliko se trude da izgrade dobre veze za vodećim Trumpovim republikancima.

Nekadašnji ministar zdravlja u vladi Angele Merkel, Jens Spahn, prisustvovao je Trumpovoj konvenciji, ističući pritom da se većina nemačkih stranaka centra slaže sa Trumpom o potrebi obuzdavanja Kine i sprečavanja Irana da dobije nuklearnu bombu, kao i o važnosti odbrane Izraela i ograničenja nelegalne imigracije. Spahn je čak kritikovao socijaldemokratskog kancelara Olafa Scholza što je podržavao Bidena do kraja i što nije nazvao Trumpa nakon nedavnog atentata, kao što su to učinili kanadski i britanski premijeri.

Međutim, brojnim evropskim liderima je Trump toliko neprihvatljiv da priželjkuju pobedu Harris, jer je predvidljivija od Trumpa i veća je verovatnoća da će se držati liberalnog internacionalističkog kursa. Međutim, Kamala Harris će biti mnogo više orijentisana na Aziju, jer je ona nova generacija u američkoj Demokratskoj stranci koja ima sasvim drugačije spoljnopolitičke prioritete. Još Barack Obama je započeo američki spoljnopolitički i bezbednosni preokret sa Evrope na Aziju, a Harris će tu politiku samo intenzivirati što će joj onemogućiti da se toliko posveti Evropi. Drugim rečima, Evropljani će teško u potencijalnim predsednikovanju Harris dobiti svojevrsni „bonus kontinuitet“ Bidenove politike prema Evropi i njenim liderima.

Doduše, Evropljani se dobrim delom nadaju da će od eventualne predsednice Harris čuti ono što su od nje čuli prošlog februara na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji da je posvećenost Vašingtona svojim NATO saveznicima „gvozdeno“. Nije nemoguće da to i čuju, ali teško da će osetiti razmere tih atlantističkih poteza iz vremena Bidenovog mandata.

Kako sada izgleda situacija, mnoge evropske zemlje pokušavaju da „kupe osiguranje“ tako što najednom kupuju skupe američke vojne sisteme i borbene avione. To rade, kako Litvanija i Češka, tako i Nemačka i Poljska.

Šansa za autonomiju Evrope

Raspoloženje vladajućih evropskih političara je verovatno najbolje sumirala nemačka šefica diplomatije Annalena Baerbock kada je rekla da je iz nedavnih političkih dešavanja u SAD lekcija za Evropu to da će Evropa morati da se manje oslanja na SAD i da pojača sopstvenu saradnju u oblasti odbrane, što je proces koji je znatno ubrzan od Putinove invazije na Ukrajinu.

Tu je po ko zna koji put u poslednjih osam godina vaskrsla ideja o evropskoj strateškoj autonomiji, što je nezaobilazna tema kadgod se poslednjih godina pojavi situacija u kojoj Evropska unija shvati da ne može da se osloni na svoje saveznike i partnere, kako na globalnom tržištu, tako i u sferi politike i bezbednosti.

Ideju strateške autonomije najviše zagovara Macron, koji je u svojim nedavnim govorima i intervjuima apokaliptično upozoravao na ranjivost Evrope u smislu njenih vrednosti, demokratije i Evrope kao ideje, poručivši da Evropa mora da se brani od unutrašnjih i spoljašnjih pretnji, kao i od političkih partija koje žele da osporavaju suštinsku arhitekturu EU. Nešto manje je pominjao evropsku autonomiju od američke vojne zaštite, ali on nju već duže vreme zagovara, čemu se godinama protive nemački kancelari.

Zapravo mnogima u Evropi, a naročito nemačkom kancelaru, je teško da prihvate nekoliko činjenica. Da je posleratnim multilateralnim institucijama, kao što su UN, NATO, MMF i Svetska banka neophodna modernizacija te da se mora preispitati uverenost Zapada da je padom Berlinskog zida pobedila i zapadna vizija sveta.

SAD nisu spremne za to, jer se okreću Aziji i hladnom ratu sa Kinom. Evropa ni ne pomišlja na tu vrstu modernizacije, jer se plaši da bi je to finansijski urušilo. Tu se dolazi do paradoksa da je Evropa u jedinstvenoj prilici da se izbori za stratešku autonomiju jer je Amerika malo zainteresovana za nju, ali da to ne sme i nema jedinstven stav.

To što reizabrana predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen želi da u novoj Komisiji ima komesara za odbranu i politiku kolektivne potrošnje za odbranu, čini se ka korak ka evropskoj kolektivnoj odbrani i strateškoj autonomiji. Ali, daleko od toga da je taj korak izvestan jer mnoge države članice EU to ne žele, smatrajući da je odbrana nacionalno i suvereno pitanje a ne pitanje odluke nekog briselskog birokrate.

Evropa ima šansu da ojača, ali oslabljeni lideri, poput Macrona i Scholza, realno nemaju hrabrosti ali ni moći da to građanima objasne i povuku i nepopularne poteze. Nasuprot tome, oni će sa nestrpljenjem čekati rezultate izbora 5. novembra i nadati se najboljem.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.