Srbija i Igre: Hoće li i Kosovarka biti nagrađena za srebrnu medalju?

Svedoci smo još jednih maestralnih Olimpijskih igara, ovoga puta u Parizu. Sportisti iz celog sveta, oni najbolji u svojim disciplinama, okupili su se u gradu svetlosti koji se potrudio da ih ugosti na najbolji način.

Naravno da su Olimpijske igre i ogromna prilika za promociju država, ali i politika. Mnogima se nije svidela ceremonija otvaranja Igara, ali bez obzira na kritike, moramo priznati da je ono bilo fenomenalno i da su poruke koje su tom prilikom poslate u potpunom skladu sa onim najpoznatijim revolucionarnim pokličem iz Francuske 1789. godine – liberte, egalite, fraternite.

No, za trenutak, da ostavimo otvaranje Olimpijskih igara po strani.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali i predsednik bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska Milorad Dodik, iskoristili su i ovu priliku za prikazivanje sebe. Vučić se, uobičajeno hvalio svojim susretima sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom i drugim državnicima u Jelisejskoj palati. Sebe je predstavio, u najmanju ruku, kao da je Lebron Džejms i da su se svi tu sakupili kako bi njega videli. To se naročito primetilo prilikom defilea srpskih sportista rekom Senom.

Vučićeva pobjeda nad Amerikancima

Skrajnut negde pri kraju tribina, mahao je predsednik Srbije velikom ekranu ispred sebe, a onda i raširio šal Srbije. Sam samcijat, “sirak tužni bez nigđe nikoga”. Čak ni Dodik nije bio blizu njega, prema fotografijama koje su dostupne javnosti. Nadao se da će ga uhvatiti kamere koje su emitovale direktan prenos ceremonije, ali morao je da se zadovolji snimkom svojih saradnika sa telefona. Dok je navijao ispred video bima, ono nekoliko ljudi koji su ostali na tribinama, čudno su ga gledali.

Vučiću, verovatno nije bilo prijatno, kada je shvatio da je hrvatski olimpijski tim sam dobio ceo brodić za sebe, a Srbija je morala da podeli sa još nekoliko reprezentacija. Verovatno su organizatori hteli da spreče napredak Srbije i odlične finansijske, odnosno sportske rezultate, pa su Srbiji dodelile brod sa više ekipa. Šalu na stranu, njegov nastup u Parizu pomno su ispratili njegovi mediji, posebno tabloidi koji su iz minuta u minut pratili svaki predsednikov korak u Parizu.

Predsednik se brzo vratio u Srbiju, gde je pokušao da pomogne košarkaškoj reprezentaciji Srbije u meču protiv SAD-a, tako što je na kompjuteru odigrao igricu iz 1992. godine i tom prilikom NBA zvezdama zadao šokantan poraz. Bez obzira na činjenicu da pored predsedničkih i svih drugih obaveza koje za cilj imaju napredak i blagostanje Srbije, predsednik Srbije studira i za košarkaškog trenera. Njegova taktika iz te video igrice, međutim, nije pomogla selektoru Svetislavu Pešiću i prvoj zvezdi Srbije Nikoli Jokiću da pruže malo jači otpor Amerikancima.

Za razliku od Vučića, malo besposleniji predsednik Dodik ostao je nešto duže u Parizu i priuštio sebi da gleda pomenuti košarkaški meč. Društvo mu je pravila “najveća srpska majka” estradna zvezda Ceca, ali ni to nije dalo rezultat. Činjenica je da tek kada su i Vučić i Dodik napustili Pariz, Srbija je osvojila svoju prvu medalju, i to zlatnu. Dodik će ostati upamćen i po tome što je na defileu olimpijskih timova sa tribina u neposrednoj blizini Ajfelovog tornja, razvio visoku iznad glave šal sa natpisom “Republika Srpska”.

‘Satanizam i svetogrđe’

A, sada malo o konkretnim zamerkama. Jednoj od novinarki Javnog servisa u Beogradu, inače pravoj zvezdi prenosa evrovizijskog takmičenja, zasmetalo je što je među nosiocima baklje bio i Rafael Nadal, pored najvećeg sportiste današnjice – Novaka Đokovića. Njoj sigurno ne treba mnogo zameriti, jer teško da je upoznata sa činjenicom da je Nadal 14 puta osvojio Rolan Garos. Jedan narodni poslanik, i jedan od najbližih Vučićevih saradnika, Vladimir Đukanović nije mogao čudu da se načudi kada je u pitanju program koji je pratio otvaranje Igara. Za taj program je rekao da je “satanizam i svetogrđe”. Poručio je “neka se sa tim vrednostima nose u tri lepe, što dalje od nas”.

Zanimljivo je da Đukanoviću, na primer, ne smeta što je na čelu Vlade Srbije godinama bila njegova stranačka koleginica Ana Brnabić, koja je pripadnica LBGT+ populacije, iste one koja je dobila svojih pet minuta na otvaranju Igara. Đukanović ne samo da je sve ove godine u Skupštini Srbije glasao za Brnabić, već je podržao i njen izbor za predsednicu parlamenta.

Još jedna zanimljivost sa Olimpijske igre, kada je Srbija u pitanju. Svi znamo da je u Ustavu Srbije jasno i nedvosmisleno zapisano da je Kosovo sastavni i neotuđiv deo Srbije. Kako god to bilo u praksi, Kosovo je na Igrama u Parizu dva dana pre Srbije dobilo medalju, srebrnu u džudou. S obzirom da je Vučić najavio da će svi nosioci medalja na Olimpijskim igrama dobiti veliku novčanu nagradu od države, javnost u Srbije se, s pravom pita, da li pravo na tu nagradu ima i Distrija Krasnići sa Kosova, srebrna na Igrama u Parizu u džudou.

Malo će se ko sjećati Vučića i Dodika

Jasno je da sportska takmičenja u Parizu imaju i onu drugu stranu medalje i da su očekivanja svih zemalja velika. Bez obzira na sve probleme koje imamo, ljudski je i normalno poželeti svima sportistima iz regiona puno sreće i pregršt medalja. Prljava politika, koja je mnogo toga upropastila, pa i u sportu, na Olimpijskim igrama, i pored mnogobrojnih pokušaja, ne prolazi tako lako.

O tome, uostalom govori i situacija u kojoj su srpski strelci iz petnih žila navijali i pozdravili osvajanje olimpijske medalje svog kolege iz Hrvatske. Mnogo će vode proteći Senom u budućnosti, a Vučića i Dodika, njihovih šalova i pokliča, malo ko će se sećati. Sportista svakako hoće. To je, valjda, i najveći uspeh olimpijskih igara kroz decenije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.