Orbanovo mačevanje sa Briselom

Samo devet dana je bilo dovoljno da Viktor Orban poništi i ono malo nade briselske administracije, ali i dobrog dela evropskih prestonica da mađarsko predsedavanje Evropskoj uniji može da prođe bez većih skandala. Već objavljivanje zvaničnog slogana mađarskog predsedavanja – Učinimo Evropu ponovo velikom – desetak dana pre početka šestomesečnog rotirajućeg predsedavanja EU predstavljalo je svojevrsno Orbanovo trolovanje evropske političke elite na visokom nivou, znajući njihove strahove od povratka Donalda Trumpa u Belu kuće.

Ni Orbanova poseta Kijevu i susret sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim nije umanjila ljutnju evropskih diplomata, pre svega zbog potonjih susreta u Moskvi, Pekingu, Ankari i u Sjedinjenim Američkim Država kojima je, kako kaže, pokrenuo mirovnu inicijativu za prekid rata u Ukrajini. Kada se na to doda Orbanovo okupljanje nekoliko moćnih evropskih desničarskih stranaka u novoosnovanu grupaciju Patriote za Evropu u Evropskom parlamentu, razjarenost evropskih diplomata i političara iz stranaka ideološkog centra došla je do vrhunca i dosad nezamislivih reakcija.

Nekad je mogućnost da se nekoj državi članici suspenduje rotirajuće predsedavanje Savetom Evropske unije razmatrano samo kao svojevrsna teorijska gimnastika profesora i proučavalaca prava EU i evropske politike. Međutim, akademske ideje su najednom ušle u „realan“ svet, a EU učinile još konfuznijom iako već hronično boluje od manjka jedinstva i viška geopolitičkih i geoekonomskih izazova.

Optužbe za prorusko djelovanje

Svojevrsno Orbanovo mačevanje sa Briselom eksplodiralo je kada je mađarski premijer najednom 5. jula osvanuo u Moskvi u poseti ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, pri čemu je pripremu tog sastanka držao u najvećoj tajnosti. U okviru svoje, kako je istakao, mirovne inicijative, Orban je posle Moskve otišao u Peking radi susreta sa predsednikom Kine Xi Jinpingom da bi potom u SAD-u bio na samitu lidera NATO-a, koji je nešto ranije napustio da bi otišao do Floride kako bi razgovarao sa bivšim, a moguće i budućim američkim predsednikom Donaldom Trumpom.

Iako je Orban priznao da nije imao mandat za pregovore u ime EU-a, širom Evrope su ga optužili da je želeo da ostavi utisak da je evropski medijator. Čak ga je i sam Putin na neki način predstavio kao evropskog posrednika. I zaista, Orban se potrudio da izgleda kao medijator koji želi da zaustavi krvavi rat, ističući da je “Evropi potreban mir” te da na tome moraju da rade obe strane jer “ne možemo da sedimo skrštenih ruku i da čekamo da se rat nekim čudom završi”.

To što je Orban dodao da će “poslužiti kao važan alat u pravljenju prvih koraka ka miru” samo je podstaklo zvaničnike EU, poput odlazećeg predsednika Evropskog saveta Charlesa Michela, da istaknu da Orban nema mandat EU. Nominovana visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kallas optužila ga je da “iskorišćava” mađarsko predsedavanje Savetu i pokušava da “poseje zbrku” kada je reč o politici EU prema Ukrajini.

Iako se čini očiglednim da mađarski premijer nije imao konkretnu mirovnu inicijativu, niti da je ona diplomatski dobro pripremljena, on je nakon putovanja poslao svojevrsni izveštaj predsedniku Evropskog saveta i šefovima država i vlada država članica EU u kojem je naveo da je neophodno da EU obnovi direktne diplomatske odnose sa Rusijom, da se Kina i Turska značajnije uključe u mirovni proces, kao i da Trump ima “detaljne i dobro utemeljene planove” za mirovnu inicijativu, te da “ubrzo posle izborne pobede, on neće čekati na inauguraciju već će biti spreman da odmah postupa kao mirovni posrednik”.

Iako je Orban u izveštaju tačno prognozirao da će u slučaju Trumpove pobede “finansijski teret” podrške Ukrajini pasti mnogo više na leđa EU, mnogima u EU se nije dopalo što je naveo da je “naša evropska strategija u ime transatlantskog jedinstva iskopirala proratnu politiku SAD”. Samo su se nizale optužbe da Orban svojim postupcima zapravo vodi prorusku politiku te da njegove akcije ne služe EU ili miru, već “igraju na ruku Putinu i njegovom ratnom projektu”.

Bojkot bez presedana

I dok Orban na ove kritike uverava da oni u Budimpešti vrlo dobro znaju kakvi su Rusi – očigledno aludirajući na sovjetsko gušenje u krvi Mađarske revolucije 1956. godine – obračun ostatka EU sa Orbanovim potezima je doveo do bojkota bez presedana.

Do neslućenih razmera je narastao bes ostalih država članica i briselske administracije zbog toga što je Budimpešta pokušala da preuzme spoljnopolitičko kormilo umesto samo da kao predsedavajuća radi na uspostavljanju agende na unutrašnjem planu EU. Kao odgovor na to usledile su najave šefova država ostalih zemalja EU, pa čak i funkcionera Evropske komisije da planiraju da bojkotuju neformalni samit EU, koji Mađarska kao predsedavajuća EU organizuje sredinom avgusta u Budimpešti.

Štaviše, visoki predstavnik Josep Birell je ukinuo pravo Mađarskoj da bude domaćin narednog sastanka ministara odbrane i šefova diplomatije “dvadesetsedmorice”, iako je uobičajeno da se ova vrsta sastanka na kojem se diskutuju najveći globalni izazovi sa kojim se suočava EU održi u zemlji koja predsedava. Ovaj trodnevni set sastanaka je trebalo da bude održan od 28. do 30. avgusta u Budimpešti, ali će sada biti održan u Briselu.

Kako kaže Borell, ovim se želi “poslati signal, makar i simbolični signal” da Mađarska snosi posledice za svoje poteze, među kojima je i tvrdnja da EU ima “proratnu politiku”.

Budimpešta odgovara da su takve odluke “detinjaste” i u tome zasad ima podršku samo Slovačke. Doduše, i šef diplomatije Luksemburga Xavier Bettel je naveo da bi on išao u Budimpeštu, smatrajući da bi bojkot bio “glupost” te da je bolje reći Mađarima da nismo srećni sa njihovim potezima jer bi “ignorisanje ili izbegavanje dijaloga bila greška”. Nasuprot tome, poljski šef diplomatije Radoslaw Sikorski je smatrao da bi sastanak trebalo održati u zapadnoj Ukrajini, ali je takvu ideju blokirala Budimpešta.

U jeku prepucavanja predsednice Evropske komisije Ursule von der Leyen sa zvaničnom Budimpeštom uključile su se i pojedini poslanici i poslaničke grupe Evropskog parlamenta. Tako je šefica liberalne grupe Renew Europe, koja je iz stranke francuskog predsednika Emmanuela Macrona, pozvala Evropski savet da učini sve kako bi prekinuo tekuće predsedavanje Mađarske Savetom EU, pod obrazloženjem da “mađarski premijer podriva stavove koje je usvojila EU i deluje suprotno interesima zajednice” te da Orbanova “lažna mirovna misija predstavlja bezbednosnu pretnju”.

S druge strane, državni sekretar u mađarskom ministarstvu za evropske poslove je kritičare svrstao u levičarsko-liberalnu “proratnu koaliciju” koja želi da se osveti Orbanovoj mirovnoj politici.

Diplomatski prazan prostor

To što su akademske rasprave o načinima odlaganja ili ukidanja prava neke zemlje da šest meseci preuzme predsedavanje Savetom EU ušle u stvarne dnevnopolitičke aktuelnosti možda najbolje pokazuje koliko EU opterećuju unutrašnja trvenja. S druge strane, Orbanova zloupotreba mađarskog predsedavanja EU dolazi u trenutku kada zajednička spoljna politika EU bukvalno ne postoji, što se ne vidi toliko u odnosu prema ratu u Ukrajini, koliko u odnosu prema Izraelu i ratu u Gazi.

Paradoksa li, predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen optužuje Orbana da je bez mandata EU otputovao u Moskvu, a upravo je proteklih godina poznata po tome da je u više navrata izazivala žestoke kritike iz pojedinih država članica EU, koje su je krivile da prekoračuje svoja ovlašćenja. Od toga da je bez konsultacija sa državama članicama potpisala sporazum o migracijama između EU i Tunisa, preko toga da se više trudi da brani interese Vašingtona nego evropskih prestonica, do toga da se neovlašćeno meša u evropsku spoljnu politiku.

Ovo potonje je bilo očigledno kada se Von der Leyen suočila s kritikama što je otputovala u Izrael nedugo nakon Hamasovog napada 7. oktobra prošle godine, rekavši pritom da “Izrael ima pravo da se brani” te da ona “zna da to kako će Izrael odgovoriti da će pokazati da je on demokratija”. Ovakav stav, koji praktično izraelskoj vladi daje odrešene ruke, zasmetao je mnogim evropskim prestonicama jer takav stav nije i zasigurno ne bi bio usaglašen među državama članicama EU.

Suštinski, ona je uvek iskorišćavala prazan diplomatski prostor koji od protekle tri godine ostavlja često nesaglasje između Berlina i Pariza. To je sada učinio i Orban, samo što je mnogima u EU to zasmetalo jer dolazi u trenutku oslabljenih pozicija francuskog predsednika i nemačkog kancelara, potom za Kijev loših vesti sa fronta, kao i neizvesnih američkih izbora u kojem Trump ima veliku šansu za reizbor.

Desničarski trijumf

Orbanova borba protiv briselske demokratije i levo-liberalnih političkih elita, čini se, doživela je svojevrsni trijumf i u Evropskom parlamentu (EP). Naime, Orbanu je uspelo ono što se očekivalo od italijanske premijerka Giorgie Meloni ili Marine Le Pen iz francuskog Nacionalnog okupljanja, koje su važile za ključne osobe koje će na nivou EU okupiti tvrdu desnicu kako bi njen glas bio vidljiviji u Evropskom parlamentu.

Osnivanjem grupacije Patriote za Evropu, on je u nju za manje od mesec dana uspeo da uključi bezmalo sve stranke tvrde i krajnje desnice sa izuzetkom stranke italijanske premijerke, potom Alternative za Nemačku i još nekoliko ekstremno desničarskih stranaka i pokreta.

Iako je mesto predsednika grupacije prepustio protežeu Marine Le Pen, Jordanu Bardelli, sasvim je jasno da je Orban dobrim delom zaslužan za formiranje ove parlamentarne grupe koja je u novom sazivu EP postala treća po veličini.

Iako se očekivalo da će Meloni preuzeti vođstvo tvrde desnice, to jest „umivene“ krajnje desnice, ona je bila isuviše neodlučna nakon evropskih izbora, pokušavajući da ima uticaj na izbor predsednika Evropske komisije tako što bi njena grupacija Evropskih konzervativaca i reformista (ECR) bila taj dodatni rezervoar glasova neophodan za siguran reizbor Von der Leyen.

I dok je Meloni bezuspešno pokušavala da se nametne kao partner vladajuće većine, ali i da ne odustane od tvrde desnice, izgubila je na oba fronta. Na prvom su liberali i socijaldemokrate insistirali da Von der Leyen odbije bilo kakvu saradnju sa ECR, pa su na kraju Zeleni podržali njen siguran reizbor. Na drugom frontu je zapostavila značaj okupljanja desnice, što je iskoristio Orban uspevši da u Patriote za Evropu uvuče najznačajnije stranke tvrde i krajnje desnice iz bezmalo svih zapadnoevropskih zemalja. Od austrijskih i holandskih slobodara, preko francuskog Nacionalnog okupljanja i španskog Voxa, do italijanske Lege Mattea Salvinija i belgijskog Vlaams Belang.

Ovaj uspeh je očigledno samo deo Orbanovog dugoročnog plana da bude vođa antiliberalne desnice u EU i to u godini kada on očekuje da će njegov prijatelj Trump pobediti na izborima i sledećeg januara se vratiti na vlast u Vašingtonu. Naprosto, mađarski premijer želi da postavi okolnosti tako da i Evropljanima ali i svojim građanima u Mađarskoj može da kaže kako je njegova diplomatija zaslužna za prekid rata u Ukrajini te da je on vratio mir u Evropu.

Međutim, evropske liberalne stranke centra i levog centra su odlučne da suzbiju Orbanove tendencije da stvori evropsku „antiliberalnu osovinu“ blisku Trumpu, pa čak i ako to podrazumeva njihovo korišćenje neliberalnih i demokratski spornih metoda. Prvi takav kontraudar se dogodio pre koji dan u EP kada je vladajuća većina socijalista, Zelenih, liberala i narodnjaka glasala protiv svakog od kandidata Patriota za Evropu za neku od funkcija u EP. Konkretno, na osnovu broja poslanika, Patriote za Evropu su trebale da dobiju da njihovi poslanici ima predsedavajuće u dva parlamentarna odbora kao i nekoliko mesta potpredsednika EP.

Ali, Orbanovo mačevanje sa liberalnim mainstremom u Briselu tu se neće završiti. Naprotiv, ono postaje sve intenzivnije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.