Novi Sad antifašistički grad: Ustaše i četnici, zajedno ste bježali

Pre nekoliko dana, na 29. godišnjicu genocida u Srebrenici, jedan deo javnosti u Srbiji je ponovo pokazao svoju nedvosmislenu orijentisanost ka profašističkim idejama, kao i potpuno odsustvo želje i namera da se o ratovima ‘90-ih u srpskom javnom mnenju povede objektivan dijalog. Na Trgu slobode u Novom Sadu održan je skup, u organizaciji profašističke organizacije “Srpski soko” sa parolom obeležavanja “godišnjice oslobođenja grada Srebrenice”. Ova grupacija predstavlja jednu od brojnih profašističkih organizacija i grupa u Srbiji, čiji broj poslednjih godina eksponencijalno raste, što ne čudi ako se zna da su na vlasti zagovornici ratnohuškačkih i radikalskih ideja, koje su i dovele do krvavog raspada Jugoslavije.

Antifašistički front ‘23. oktobar’

Na ovu uznemirujuću vest, reagovala je grupa pod nazivom “Antifašistički front 23. oktobar” iz Novog Sada, koja okuplja veliki broj levičara/ki i antifašističkih aktivsta i aktivistkinja, sledećim saopštenjem:

“Pozivamo sve Novosađanke i Novosađane, koji se protive ideji slavljenja zločina i zločinaca, da se 11. jula […] okupimo na Trgu slobode i sprečimo grupu opskurnih fašističkih štetočina, koja sebe naziva Srpski soko (inicijali SS, zanimljiva koincidencija) da se izruguju žrtvama genocida na skupu ciničnog naziva ‘godišnjica oslobođenja Srebrenice’. Ne smemo dopustiti takvu sramotu u gradu koji se ponosi svojom slobodarskom i antifašističkom tradicijom”.

Takođe, i koalicija nevladinih organizacija “Građanska Vojvodina” pozvala je građane Novog Sada i Vojvodine da se usprotive javnom veličanju genocida u Srebrenici i upozorila nadležne organe da odobravanje okupljanja ekstremističkih i desničarskih grupa, čija je namera da Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, obeleže kao dan oslobođenja Srebrenice, predstavlja flagrantno kršenje zakona i podršku promociji fašističkih ideologija.

Snimci obišli cijeli region

Na snimcima koji su munjevitom brzinom obišli ceo region, mogla se videti manja grupa pripadnika ekstremističke grupe “Srpski soko”, a ono što je posebno upadalo u oči je da su oni skandirali bivšem komandantu bivše Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću, koji je osuđen na doživotnu robiju zbog počinjenih ratnih zločina i genocida u Srebrenici, a pritom su dizali ruke u znak nacističkog pozdrava. Upadljiva je, takođe, bila činjenica da su ovu grupu činili veoma mladi ljudi, veći broj njih teško da je bio punoletan.

Znatno brojniji pripadnici građana i građanki Novog Sada i predstavnici antifašističkog fronta „23. oktobar“ uzvikivali su parole “Novi Sad antifa grad” i “Ustaše i četnici – zajedno ste bežali”, a došlo je i do koškanja između učesnika. Kordon policije koji je obezbeđivao ova dva skupa, nedvosmisleno se stavio na stranu neofašista, što je, uostalom, uobičajen scenario poslednjih godina u Srbiji. Podsetiću da je policija pružala podršku huliganskim i desničarskim grupama koje su više od dve godine čuvale mural posvećen Ratku Mladiću, u centru Beograda, ali i da je uvek i bez izuzetka u svim sličnim situacijama bila uz izgrednike. Sve to ukazuje da ova i slične grupe nisu organizovane slučajno, da je njihovo delovanje plansko i ciljano, te i da iza njih stoji sam vrh države i bezbednosnih struktura.

Brojčano, ali i na svaki drugi način inferiorni, mladi neofašisti su vrlo brzo napustili Trg slobode i otišli na Kej žrtava racije, skandirajući parole „Ratko Mladić“ i „Srebrenica nije genocid“. Marija Srdić, građanska aktivistkinja iz Novog Sada, jedna od organizatorki ovoga skupa i članica regionalne Feminističke antifašističke mreže (FAMa), za medije je izjavila da je Novi Sad uvek bio slobodarski grad i da njegovi građani nisu mogli da dopuste jedan ovakav skup koji se kosi sa vrednostima na kojima je decenijama ovaj grad gradio svoje postojanje. Govoreći o genocidu u Srebrenici, Srdić je rekla da su mnogi građani Srbije osećali ovu tragediju kao deo sopstvenog stradanja, te da se članice FAMa zalažu za permanentni dijalog i čvršće uspostavljanje veza među narodima i državama nastalim nakon raspada Jugoslavije. U okolnostima u kojima danas živi Srbija, ovakve reakciju se od ogromne važnosti, jer pokazuju da i pored upornih nastojanja vlasti da uništi svaku naznaku građanske svesti i građanskog delanja, ona u tome ne uspeva.

Posmatrajući ovaj događaj kao izolovan slučaj, mogao se steći utisak da se radilo o prilično neuspešnom incidentu organizovanom od strane marginalne grupe desničara, ali, oni koji bolje poznaju političku i društvenu scenu u Srbiji znaju da to nije slučaj i da je ovaj događaj tek jedan u nebrojenom nizu namerno, sistematično i planski organizovanih događaja, iza koja nedvosmisleno stoji  propagandna mašinerija Aleksandra Vučića i njegovih spin doktora. Od kako je u potpunosti preuzeo vlast, Vučić koristi sva raspoloživa sredstva da se Srbija, kao i 90-tih, pokaže kao žrtva koja je naterana da se brani ili uzvraća napade. Od trenutka kada su Ujedinjene nacije pokrenule Deklaraciju o Srebrenici u maju ove godine, da se 11. jul se obeležava kao Međunarodni dan sećanja na genocid, srpske političke elite, na čelu sa Vučićem, čine sve da dodatno otruju i indoktriniraju javno mnenje, da omalovaže i diskredituju žrtve srebreničkog genocida, ali, i sve one žrtve koje su stradale od strane srpskih vojnih, policijskih i paramilitarnih snaga na prostoru bivše zajedničke države.

Beskrajna spirala nasilja

Iako je Vučić sa Srpskom naprednom strankom na vlast došao kao političar koji se navodno odrekao svoje radikalske prošlosti, a rukovodstvo novonastale stranke čvrsto zaklinjalo međunarodnim akterima da će Srbiju odvesti u Evropsku uniju, vrlo brzo se pokazalo da su ta obećanje tek dimna zavesa koja je trebalo da sakrije Vučićev plan da svaki sekund vlasti iskoristi isključivo za lične i interese malog kruga vernih poslušnika. Istina je da se Aleksandar Vučić nikada, ni za milimetar nije odmakao od svoje nacionalističke, radikalske i huliganske suštine. On je ostao isti onaj vođa navijača i huligana koji su 90-tih huškali na rat i mržnju. Njegov politički otac i mentor, Vojislav Šešelj je više puta javno izjavljivao da je Vučić uvek pokazivao sklonost ka manipulisanju i da je, po Šešeljevim rečima, bio opsednut političkom manipulacijom i propagandom i da je, bukvalno, gutao literaturu na tu temu.

Sve ono što je ‘90-ih Miloševićeva vlast uspostavila kao vrednosnu matricu – nacionališam, šovinizam, mržnja prema drugom i drugačijem, ksenofobija, verska zatucanost i kulturna i obrazovna inferiornost, Aleksandar Vučić je unapredio i poslednjih godina kako je u potpunostoiuzurpirao vlast, ovaj vrednosni sistem postaje obeležje današnje Srbije. Budući da je evidentno da je kukavica i slabić, što se, pre svega vidi u patetičnom i poltronskom odnosu prema “međunarodnim igračima”, dok istovremeno iskazuje nepodnošljiv stepen agresivnosti, netrpeljivosti i arogancije prema slabijima i podređenima, Vučićev modus operandi u sopstvenoj zemlji postaje beskrajna spirala nasilja, manipulisanja strahom i osećajem potpunog gubitka egzistencije onih kojima se nametnuo kao neprikosnoveni vladar i polubožanstvo. Otuda ne čudi porast huliganskih grupa i incidenata koji se svako malo dešavaju u Srbiji, ne čudi činjenica da je policija poslednjih godina postala mesto uhlebe kriminalaca i siledžija različitih kalibara, ne čudi nasilje kao ključni model ponašanja među najvećim brojem građana i građanki Srbije. Mediji pod kontrolom vlasti služe isključivo i jedino za indoktrinaciju, širenje mržnje, ali i panike, pa, s toga ne čudi da je javni prostor do te mere kontaminiran, da se svako kome je ostalo još malo zdravog razuma, pita – da li će se ikada u Srbiji živeti normalno i da li je moguće nakon ovakvog uništavanja i satiranja svega što iole liči na normalnost, biti moguće uspostaviti novi sistem vrednosti.

Ratni zločinci zaštitni znak

Političar kome su ratni zločini i ratni zločinci zaštitni znak i koji bez trunke moralnih kočnica može da laže da mu je pretila žena koja je doživela tragediju izgubivši više članova svoje porodice u Srebrenici, takav političar može isključivo i jedino da bude izvor zla i mržnje koji metastaziraju i prete da progutaju i ono malo preostalog zdravog tkiva u Srbiji. Vučić odlično zna da u normalnim okolnostima on ne bi mogao da dobaci ni do lokalnog političara malog dometa i uticaja, zato se iz sve snage trudi da, na dnevnom nivou, podstiče nasilje, da polarizuje javno mnenje i da svakim danom produbljuje jaz nerazumevanja i mržnje među, ionako, antagonizovanim i podeljenim građanima Srbije.

Otuda ne treba da čude mladi neofašisti na ulicama Novog Sada, Beograda ili bilo kog grada u Srbiji. Ta i takva Srbija je 90-tih bila ključni pokretač ratova, odgovorna je za desetine hiljada ubijenih, raseljenih i izbeglica, za hiljade uništenih života, domova i na koncu, za ubistvo čitava države. Iste one političke, bezbednosne i strukture sile koje su ‘90-ih kreirale rat u okruženju, danas to rade svojim građanima, a rat se, u nešto suptilnijem i perfidnijem obliku, samo vratio tamo odakle je krenuo. Zato i ne sumnjam da će srpsko društvo doživeti još mnogo tragičnih trenutaka i da će jedini način da se to zlo zaustavi, biti iskreno, bolno, ali, neophodno sagledavanje sopstvene odgovornosti za ono što nam se desilo u neposrednoj prošlosti. I da problemi koje danas, recimo, vidimo u iskopavanju litijuma i uništavanju prirodnih resursa Srbije, itekako imaju veze sa 90-tim i da je onoga časa kada je srpsko društvo prigrlilo nacionalizam i šovinizam kao ključne vrednosti, počeo i sunovrat koji danas živimo. Građane i građanke Srbije čeka bolno buđenje i suočavanje sa istinom da nema većih neprijatelja u okruženju, od onih koji su trenutno na vlasti i koji, bez kočenja, guraju našu zemlju u sigurnu propast.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.