EU i Rusija između unosnih poslova i priprema za rat

Dogovor ambasadora država članica Evropske unije da usaglase 14. paket sankcija protiv Rusije izazvao je promptnu reakciju predsednice Evropske komisije komisije Ursule von der Leyen, koja ga je ocenila kao „težak paket“ koji će „dodatno uskratiti Rusiji pristup ključnim tehnologijama“ i „pozabaviti se Putinovom prikrivenom flotom (tankera) i prikrivenom bankarskom mrežom u inostranstvu“. I dok je prva žena svojevrsne evropske vlade uverena da će ovo „Rusiji oduzeti dalje prihode od energetike“, dublja analiza odnosa EU i NATO prema Rusiji ukazuju da su hladnoratovske igre mnogo komplikovanije nego što se čini.

Da nije sve crno-belo, vidi se od toga kako se u Briselu donose novi kazneni paketi zbog ruske invazije na Ukrajinu, preko tempa kojim padaju NATO a naročito nemačke „crvene linije“ prema Moskvi i naoružavanju Kijeva, do toga koliko se u realnosti „topi“ efekat evropskih sankcija protiv Rusije. Evropsko-ruski odnosi više liče na više od 50 nijansi sive, naročito zbog toga što Evropljani sve jasnije shvataju da su im Amerikanci bezmalo prepustili posrednički rat Zapada i Rusije u Ukrajini. Štaviše, da ukoliko se Donald Trump na izborima vrati u Belu kuću, neizvesnost u evropskim redovima samo će biti uvećana.

Njemačka kao Mađarska

Najnoviji paket sankcija, između ostalog, prvi put uključuje ograničenja vezana za izvoz ruskog tečnog prirodnog gasa (LNG). Konkretno, Brisel je želeo da „udari“ na evropske luke u Belgiji, Francuskoj, Holandiji i Španiji, koje su već neko vreme glavne ulazne tačke za isporuke LNG-a sa ruskog sibirskog poluostrva Jamal, pri čemu su neke navodno i ključna čvorišta za ponovni izvoz u zemlje van Evropske unije, kao što su Turska, Kina i zemlje jugoistočne Azije.

U nameri da ograniči rusku zaradu na prodaji LNG, predložena je  takozvana „klauzula bez Rusije“ koja je trebalo ne samo da zabrani isporuke ruskog LNG-a preko evropskih luka, već i da se evropski operatori tankera i luka smatraju odgovornim za kršenje sankcija, ukoliko to čine njihovi partneri ili podružnice u trećim zemljama. Štaviše, podružnice evropskih kompanije bile bi obavezne da „spreče reizvoz u Rusiju i za korišćenje u Rusiji“.

I dok je svima bila očekivana Mađarska pretnja da će iz principa zbog svog opšteg protivljenja energetskim sankcijama protiv Rusije uložiti veto na paket, mnoge je iznenadilo što je „ne“ rekao i nemački ambasador.

Mediji su već počeli da se pitaju da li je Nemačka postala kao Mađarska, dok je iza zatvorenih vrata nemački predstavnik pri EU bio između „dve vatre“ u Berlinu. S jedne strane, ministarstva spoljnih poslova pod kontrolom Zelenih, a s druge strane, kabineta socijaldemokratskog kancelara Olafa Scholza. U ovom sukobu je očigledno kancelarovo svojevrsno ministarstvo spoljnih poslova u senci smatralo da bi takozvana „klauzula bez Rusije“ mogla da naškodi nemačkim firmama i njenim podružnicama.

Nakon ispunjavanja nemačkih zahteva, dogovoreno je da nove mere sadrže zabranu lukama u EU da preprodaju ruski LNG dalje u svetu, ali će kompanijama iz EU i dalje biti dozvoljeno da uvoze ruski gas. Osim toga, pod sankcije je stavljeno finansiranje planiranih ruskih terminala za LNG na Arktiku i Baltiku, ali je Švedskoj i Finskoj dozvoljeno da prekinu ugovore koji se tiču LNG iz Rusije. Uz sve to, odlučeno je da budu označeni svi međunarodni tankeri koji prevoze rusku naftu po ceni iznad one koju je EU već odredila kako bi smanjila ruske prihode od energenata.

Međutim, stručnjaci za tržište gasa dovode u pitanje da li će te mere imati ikakvog opipljivog uticaja jer pretovar iz luka EU u Aziju iznosi samo oko 10 odsto ukupnog ruskog LNG izvoza, dok Evropljani sve više kupuju ruski LNG.

Dosad je „klauzula bez Rusije“ primenjivana samo za naoružanje i svu opremu i proizvode koji mogu da se koriste na bojnom polju ili imaju dvostruku civilno-vojnu namenu. Kancelar se plašio da bi proširenje ove vrste zabrane pogodilo male nemačke firme u oblasti hemijske, mašinske i metalske industrije. Nemačka je inače stajala i na putu da se zapuše „rupe“ u dosadašnjim sankcijama, koja omogućavaju da roba visoke izrade, poput luksuznih automobila, bude izvezena u Belorusiju a potom u Rusiju. Uprkos tome, šefica nemačke diplomatije Annalena Baerbock je insistirala da EU jače suzbija zaobilaženje sankcija, ističući pre svega Belorusiju kao tranzitnu zemlju.

I ruska djeca vole njemačku čokoladu

A daleko od toga da je samo Belorusija svojevrsna obilaznica oko sankcija. To se vidi po tome što su zemlje Srednje Azije naprasno postale destinacija pojačanog izvoza evropskih kompanija. Tako je nemački izvoz u Kirgizstan skočio sa nekoliko miliona evra na više od 70 miliona evra mesečno, pre svega zbog čak 55 puta uvećanog izvoza motornih vozila i delova. I mesečni nemački izvoz u Gruziju je naprasno porastao za 340 odsto, u Jermeniju za 450, a u Kazahstan za 720 odsto.

U ovom očiglednom pronalaženju zaobilaznih vrata do ruskog tržišta naročito je značajan Kazahstan, jer vrednost mesečnog nemačkog izvoza u ovu zemlju u pojedinim mesecima prošle godine prelazio i iznos od 350 miliona evra. Ali, daleko od toga da ova „zadnja vrata“ koriste samo Nemci, jer podaci pokazuju da su, na primer u Kirgizstan, značajno povećali izvoz i kompanije iz Poljske, Litvanije, Estonije, Letonije i Italije.

Doduše, pojedine kompanije nisu ni otišle iz Rusije i žestoko brane tu svoju odluku. Tako je nedavno šef nemačkog proizvođača čokolada Ritter Sport, Andreas Ronken, ostanak u Rusiji branio rečima da „i ruska deca vole da jedu čokoladu“. Ako bi izašli sa ruskog tržišta, kako je rekao, morali bi u sedištu kompanije u Nemačkoj da otpuste 200 zaposlenih a sve to bi uticalo na uzgajivače kakaoa u Africi i Južnoj Americi. Ronken je istakao da rat neće biti dobijen stavljanjem restrikcija na prehrambene proizvode, uključujući čokoladu.

Sa tim zaključkom su se, prema svemu sudeći, naprasno počele da saglašavaju i baltičke zemlje, koje su pre dve godine bile najglasnije u tvrdnji da je svako poslovanje sa Rusijom zapravo finansijsko pomaganje Putinove ratne mašinerije koja bombarduje Ukrajinu. Međutim, Litvanija je u februaru obnovila kupovinu ruskog žita, pri čemu je prva isporuka koštala bezmalo dva miliona evra. Letonija je količine kupljenih žitarica iz Rusije drastično uvećala pa je na njih u februaru i martu dala 10 miliona evra, postavši u Evropskoj uniji najveći uvoznik kukuruza iz Rusije. Osim baltičkih zemalja, među najvećim evropskim uvoznicima ruskih žitarica su i Italija i Grčka.

Austrija ne odustaje od Rusije

I dok se medijske kritike zbog zaobilaženja sankcija uglavnom fokusiraju na Nemačku ili Mađarsku, upadljivo je da je zapravo Austrija svojevrsni šampion u odbijanju  proklamovanog cilja da se za rat u Ukrajini Rusija kazni kroz prekid trgovinsko-privrednih odnosa.

Jedina banka iz EU čiji plasman je i dalje izuzetno veliki u Rusiji – i iznosi 15 odsto – je Raiffeisen banka pa je prošle godine platila 464 miliona evra poreza u Rusiji. Za razliku od nje, UniCredit banka ima 5 odsto imovine u Rusiji a ostalim evropskim bankama je plasman u Rusiji tek po koji procenat ukupne imovine.

Osim toga, austrijska zavisnost od ruskog gasa i dalje je toliko visoka da poslednjih meseci ruski gas čini između 82 i 98 odsto austrijskog energetskog miksa. Od februara 2022. do decembra 2023. Austrija je platila 10,3 milijardi evra Rusiji za gas, što je istovremeno tri puta više nego što je dala za pomoć Ukrajini (direktno 750 miliona evra a preko EU 2,49 milijardi evra).

S druge strane, Mađarska je na meti kritika, iako se ne može poreći to kada mađarski šef diplomatije Peter Szijjarto ukazuje na „veliko licemerje“, navodeći tri primera koji pokazuju da zemlje kritičari Mađarske zapravo iza scene prave mnogo veće poslove sa Rusima nego što to rade Mađari.

Jedan je to da kritikuju Mađarsku što joj ruski Rosatom gradi novu nuklearku, iako zapravo na gradilištu u Mađarskoj Rusi plaćaju podizvođače a to su američke, nemačke i francuske firme. Drugo je to da Mađarsku kritikuju što kupuje od Rusije uranijum za svoju postojeću nuklearku, iako je Americi najveći snabdevač uranijuma upravo Rusija, kojoj je prošle godine platila više od milijardu dolara. A kao treće, on navodi to da su zapadni Evropljani ponosni što su se otarasili ruske nafte, a sada kupuju naftu od Indije, što ranije nije bio slučaj, baš kao što je pre rata udeo ruske nafte u Indiji bio ispod jednog procenta a sada je skoro 40 odsto.

Indikativno je i da je indijski izvoz dizela, benzina i ostalih goriva u Nemačku naprasno porastao za čak 1127 odsto i to sa 37 miliona u periodu januar-jul 2022. na 451 milion u istom periodu 2023. Godine. I dok se evropske kompanije ali i države-posrednici pravdaju da ne mogu da kontrolišu ovakav reeksort robe, očigledno je da je zaobilaženje sankcija postalo unosan biznis.

Ali, čak i kada se pogleda statistika o ruskom izvozu energenata za april 2024, jasno je da se EU i dalje poprilično oslanja na Rusiju, čak i kada se zanemari ruska nafta prepakovana u „indijsku“ naftu. Pa je tako u aprilu EU bila najveći kupac ruskog prirodnog gasa (38 odsto), a slede Turska (29) i Kina (26). EU je najveći kupac i ruskog LNG (48 odsto), i to najviše zahvaljujući tome što je Francuska drastično povećala količine koje kupuje od Moskve.

Hladni rat sve topliji

I dok uprkos sankcijama poslovi niču na sve strane, svojevrsne crvene linije EU i NATO, koje se tiču naoružavanja Ukrajine i odnosa prema Rusiji, padaju ubrzanim tempom. A to se naročito odnosi na Nemačku u kojoj ne samo da su protekle dve godine pali svi posleratni tabui – od masovnog naoružanja, preko militarizma i slanja oružja nekoj zaraćenoj strani, do uspostavljanja dana veterana – već se povećava tempo kojim padaju „crvene linije“ prema Rusiji. Bar one na koje se pozivao kancelar Olaf Scholz kada je odbijao ili iznosio određene uslove za nove pošiljke Ukrajini sve moćnijeg naoružanja nemačke proizvodnje.

Iako je je zbog toga stekao imidž nekog ko se previše premišlja, taktizira, koči i igra poker na štetu Ukrajine, Scholz je svako kočenje pravdao time da ne želi da neko nemačko „da“ zapravo bude prelazak „crvene linije“ i velika provokacija Moskvi, koja bi bila eventualni uvod u nuklearni rat.

Retorika zvaničnog Berlina je protekle dve i po godine išla od toga da su spremni da Kijevu pošalju mobilnu poljsku bolnicu i 1.000 šlemova, preko „hrabre odluke“ da Kijevu isporuči 1.000 antitenkovskih raketa i 500 protivavionskih raketa, do toga da se dozvola za isporuku tenkova Leopard 2 uslovljavala time da i Amerikanci isporuče svoje tenkove M1 Abramsa. Zapravo retorika i potezi Nemačke su se menjali od toga da „nema oružja“ i „nema teškog naoružanja“, preko „nema ofanzivnog oružja“, potom da nema tenkova zapadne proizvodnje već samo tenkovi sovjetske proizvodnje, do toga da Berlin neće „solirati“ ali je postao najveći snabdevač Ukrajine vojnom i finansijskom pomoći, posle SAD.

A koliko je ubrzan tempo padanja Scholzovih „crvenih linija“ najbolje se videlo 31. maja kada je nemačka vlada – istovremeno kada i američka – odobrila Ukrajini da koristi nemačko oružje i za ciljeve na teritoriji Rusije. Ta odluka je doneta samo dva meseca pošto su svi kritikovali Scholza jer je bio izričit da je napad nemačkim raketama na Krimski most crvena linija koju on neće preći.

Istovremeno nemački ministar odbrane Boris Pistorius je u Bundestagu istakao da do 2029. godine Nemci moraju biti „za rat spremni“. Iako je naglasio da Bundeswehr neće biti angažovan u ratu u Ukrajini, on je rekao da Nemačka mora da bude spremna za odvraćanje kako bi se sprečio najgori scenario. Zbog toga, trinaest godina od ukidanja obaveznog vojnog roka u Nemačkoj, ministar razmatra modele o njegovom vraćanju u želji da u kratkom roku brojnost nemačkih trupa podigne sa 180.000 na 200.000 vojnika.

A da se „drugi hladni rat“ između Zapada i Rusije poprilično zagreva svedoče, ne samo nemački potezi, već i odluka NATO-a da u nemačkom gradu Wiesbadenu uspostavi štab za pomoć i naoružavanje Ukrajine. Kakva hladnoratovska simbolika. Baš tu je do 1991. američka vojska imala 56. artiljerijsku komandu za nuklearne rakete srednjeg dometa uperene prema tadašnjem Sovjetskom Savezu. I baš tu zatvorenu bazu je američka vojska reaktivirala u novembru 2021. i, kako su tada izvestili američki i britanski mediji, tu prebacila mobilne lansere naoružane novim hipersoničnim raketama dalekog dometa.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.