Mračna prošlost se povampirila, jer nismo učinili ništa da je upokojimo

Ako se ne suoči sa prošlošću, Srbija nikad neće biti normalna zemlja.

Pristalice bivšeg generala Vojske Republike Srpske Ratka Mladića tokom protesta protiv presude Haškog tribunala po kojoj je osuđen za genocid i druge zločine u BiH, Beograd, 22. novembar 2017. (REUTERS/Marko Đurica)

Godinama gledamo ratne zločince kako defiluju po studijima televizija sa nacionalnom frekvencijom, odakle se rugaju žrtvama i zdravoj pameti. Godinama slušamo bolesne umove kako sa tribina kliču „Nož-žica-Srebrenica“. Svakog bogovetnog dana prolazimo pored zidova na kojima su oslikani portreti Ratka Mladića ili ispisane poruke koje ga proglašavaju srpskim herojem. Svako malo u novinama čitamo kako je neki masovni ubica gostovao u biblioteci ili kulturnom centru i tamo promovisao svoju knjigu u kojoj bezočno laže i falsifikuje prošlost, negirajući zločine za koje je osuđen, što je nedvosmisleno dokazano u sudnici.

Godinama slušamo predsednika, premijerku, ministre i ostale najviše dužnosnike kako negiraju genocid u Srebrenici, kako izvrću činjenice, manipulišu i lažu, proglašavajući dželate žrtvama. Gotovo svakog dana čujemo nekog univerzitetskog profesora, akademika, crkvenog velikodostojnika, pesnika, intelektualca, pisca, javnog delatnika kako poriče sve užase koje je Miloševićev režim počinio nad susednim narodima. Decenijama smo zasipani gadostima od kojih se normalnom čoveku okreće utroba.

Totalno pomračenje

Pa ipak, ništa nas nije pripremilo za orgiju beščašća i zlodejanja koju su nam priredili Aleksandar Vučić i njegovi dvorjani povodom Rezolucije o genocidu u Srebrenici. Takvu divljačku kampanju protiv elementarnog ljudskog saosećanja sa žrtvama, sa porodicama pobijenih, sa onima koje su naši „heroji“ unesrećili – svet do sada nije video.

Crkvena zvona, specijalni molebani za predsednika koji ide u boj protiv Rezolucije, slavljeničke auto-litije po gradovima u Srbiji, elektronske poruke o tome kako nismo genocidan narod na bilbordima i Kuli Beograd, Vučić koje se usred zgrade UN-a ogrće zastavom i diže tri prsta, pravi besomučne grimase, skače, grli sa saradnicima, kao da je na nekoj utakmici. Imena svih zemalja koje nisu glasale za Rezoluciju ispisana na stepenicama na Gardošu, u Zemunu. Bilbord na kojem stoji rezultat 109:84. Totalno pomračenje uma.

Ako je neko ranije i imao nekakvih neodumica, sada je svakome moglo da postane jasno kako je ključni problem Srbije odsustvo suočavanja s prošlošću, prećutkivanje zločina, falsifikovanje događaja iz devedesetih godina, organizovano neznanje o ratovima, guranje u zaborav sopstvene krivice i počinjenog zla. Pristalice velikosrpske ideologije rade svoj posao temeljno, da rehabilituju memorandumski projekat i da sve građane Srbije pretvore u saučesnike.

Pitanje svih pitanja

Takvo ponašanje je očekivano, oni su ostali dosledni sebi, ni za jotu se nisu pomerili od onog doba kad su Slobodan Milošević i njegova armada žarili i palili po bivšoj Jugoslaviji. Pošto već nisu lustrirani i stavljeni van politike i javnog života, gde im je mesto, jastrebovi nastavljaju tamo gde su stali.

Problem je što njihova revizija istorije, glorifikacija zločinaca i održavanje zločinačke ideologije u životu nisu naišli na adekvatan otpor. Tu su najodgovorniji demokratska opozicija, intelektualni krugovi koji nisu nacionalistički, odnosno onaj deo javnosti koji nije pristalica zločinstva, ali ne bi baš da se previše bavi prošlošću i otvoreno konfrontira sa klubom obožavalaca masovnih ubica, koji su sebe proglasili za patriote.

Sa te strane već decenijama slušamo iste priče: nije sad pravo vreme da se govori o tim nezgodnim temama, zašto bismo se vraćali u prošlost, okrenimo se budućnosti, birači ne žele da slušaju te grozomorne priče, niti da im se tovari odgovornost na vrat. U tom stilu su, recimo, govorili Boris Tadić i Dragan Đilas, dok su bili na vlasti, a njihove smernice sledio je čitav hor javnih ličnosti. Uzalud ozbiljni ljudi već četvrt stoleća objašnjavaju kako su ratni zločini i Miloševićevo nasleđe pitanje svih pitanja, ne vredi pričati. Na one koji stalno podsećaju da bez obračuna sa najsramnijim stranicama naše istorije ne možemo da se pomerimo s mrtve tačke, gleda se kao na ekstremiste, radikalne elemente, ljude koji polarizuju javnost.

Nužnost suočavanja sa zlom

Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava, Žene u crnom, Inicijativa mladih, kao i brojni pojedinci neprestano govore o nužnosti suočavanja s prošlošću, pišu knjige, sakupljaju dokumentaciju, prate suđenja za ratne zločine, stvaraju arhivu koja bi poslužila nekim budućim vlastima kao osnova za novi odnos prema nedavnoj istoriji. Međutim, njihovi napori ne nailaze na adekvatan odziv u demokratskom delu javnosti. Sonju Biserko, Natašu Kandić, Stašu Zajović ne možemo baš često videti na nezavisnim televizijama.

Naravno, ima istine u tome da većina građana ne želi da sluša o zločinima, niti da razmišlja o sopstvenoj odgovornosti za užas devedesetih. To često navode i razni analitičari kao glavni argument za odsustvo razgovora o takvim temama u opozicionoj javnosti.

Međutim, da su opozicionari pre 10 ili 20 godina počeli da govore o Srebrenici, Sarajevu, Vukovaru, Višegradu, Omarskoj, Suvoj Reci, Batajnici i drugim zločinima – građani bi to malo pomalo prihvatili. Shvatili bi da se ne može večno bežati od prošlosti, da se jednom moramo pogledati u ogledalo, da postoji nužnost suočavanja sa zlom koje smo naneli drugima. I da moramo shvatiti zašto smo to uopšte uradili, zašto su milioni dočekali Miloševića kao mesiju, zašto su građani cvećem ispraćali tenkove koji su išli na Vukovar, znajući dobro šta će te skalamerije tamo raditi.

Tada bismo imali neku nadu da ćemo se izvući iz začaranog kruga. Ovako, oni koji bi navodno da menjaju sprsko društvo zapravo su nas prepustili radikalima na milost i nemilost, i zacementirali nacionalizam kao dominantnu ideologiju.

Nekažnjivost zločina

Sistem koji danas vlada Srbijom uspostavljen je na principu nekažnjivosti zločina. Ukoliko ne iščupamo koren tog naopakog sistema, nećemo uspeti ni da preobrazimo društvo. Ako u Tužilaštvu za ratne zločine već godinama čami 2.500 predmeta i niko ne istražuje te silne ratne zločine, kako možemo očekivati da manji zločinci i sitniji prestupnici budu kažnjeni? Ako je Ratko Mladić, čovek koji je odgovoran za sto hiljada mrtvih, čovek koji je osuđen za genocid i zločine protiv čovečnosti – proglašen za heroja, gde onda da nađemo pravnu i moralnu osnovu za gonjenje lopova, korpumpiranih političara, običnih kriminalaca, narko-dilera?

Zločin se isplati – to je životni kredo naprednjačko-socijalističke elite. Razorili su zemlju, raširili šovinističku mržnju, pokrenuli ratove, izazvali apokalipsu, doneli patnju milionima ljudi – i nikom ništa. Na počinjenom zlu napravili su karijere, obogatili se, stekli vlast i moć da odlučuju o sudbini miliona ljudi. Ćutanje o zločinačkom nasleđu Miloševićeve epohe omogućilo je nižim činovnicima njegove zločinačke mašinerije da se izvuku i ponovo dođu na vlast.

Povampirena prošlost

Suludo je verovati da je moguće rušenje autokratije, promena sistema, pretvaranje Srbije u demokratsku zemlju u kojoj postoje slobodni izbori, vladavina prava i ostale evropske tekovine – bez suočavanja sa prošlošću. U knjizi “Niko nije oslobođen istorije” profesor sociologije Helmut Dubil, nekadašnji direktor Instituta za društvene nauke u Frankfurtu, dokazuje crno na belo da je demokratizacija Nemačke direktno zavisila od stepena ovladavanja nacističkom prošlošću.

Analizirajući rasprave u Bundestagu u periodu od nekoliko decenija, Dubil detaljno pojašnjava “vezu između nesposobnosti Nemaca da preuzmu kolektivnu odgovornost za svoju istoriju i notorne nerazvijenosti demokratskih vrlina u njih”. Za razliku od nemačkog, srpsko društvo se trajno zaglavilo u fazi kada nesposobnost da preuzmemo kolektivnu odgovornost za svoju istoriju uzrokuje nerazvijenost demokratskih vrlina, što nas je direktno odvelo u restauraciju režima iz devedesetih i ustoličenje Vučićeve autokratije.

Uzaludno je zavaravanje da se obračun sa avetima Miloševićevog doba može izbeći, da je moguće graditi budućnost bez uspostavljanja ispravnog i moralnog odnosa prema prošlosti, uzaludno je ubeđivati sebe da devedesete pripadaju istoriji. Danas Srbijom vladaju isti ljudi i ista ideologija koji su na vlasti bili i devedesetih. Mračna prošlost se povampirila, jer nismo učinili ništa da je upokojimo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera