Aleksandar Dugin, omiljeni filozof srpskih tabloida

Svašta se može saznati iz domaćih ‘trovačnica’ o smatranjima Dugina, no treba da bude jasno kako on nije nikakav mislilac i filozof, već najobičniji mahniti ideolog ruske imperije, apologeta brahijalne sile i poklonik gulaga.

Panični strah od slobode i demokratije, od slobode savjesti, od ljudske ličnosti i svega što čovjeka čini čovjekom – to je osnovni sadržaj Duginovih propovijedi (Maxim Shemetov / Reuters)

Na prvi pogled, režimski mediji u Srbiji nisu zainteresovani za filozofiju, mišljenje i srodne neprijateljske delatnosti. Sudeći po sadržaju tabloida i državotvornih dnevnika, njihovi urednici se drže poznate srpske izreke “Nemoj da filozofiraš”. Zadatak propagandnih glasila nije samo progon drugačijeg mišljenja, već zatiranje čitaočeve sposobnosti rasuđivanja u zametku.

Međutim, nisu ni naše medijske trovačnice sasvim dosledne u svojoj uređivačkoj politici, pa tako redovno objavljuju tekstove Aleksandra Dugina, “Putinovog Raspućina”, nezvaničnog ideologa Jedinstvene Rusije. Svaki njegov novi tekst, intervju, nastup odmah biva preveden s ruskog, pa ga publikuje bar 10 medija: od Politike i Večernjih novosti, preko tabloida kao što su Informer, Alo, Kurir i Srpski telegraf, pa sve do opskurnih desničarskih portala.

Filozofsko klanje i streljanje

Dugina mediji uglavnom predstavljaju kao velikog ruskog filozofa i mislioca, što će reći kako pokušavaju da srpsku javnost upoznaju sa najaktuelnijim strujanjima u ruskom mišljenju. Samo u poslednjih par meseci čitaoci su mogli svašta da saznaju o plodovima osebujnog misaonog procesa Aleksandra Dugina. Prosvetlio nas je ruski mislilac aforizmom: “Specijalna vojna operacija je filozofski rat”, što valjda znači da su streljanje, klanje, silovanje, pljačka, rušenje crkava, spaljivanje sela i sravnjivanje gradova sa zemljom zapravo modusi filozofiranja.

Obavešteni smo i da je “jedan od razloga za rusofobiju na Zapadu to što Rusija i njen predsednik Vladimir Putin brane tradicionalne vrednosti”, te da mržnja prema kremaljskom hazjajinu “nije obična, već više metafizička”. Nije Dugin samo filozof, već i prorok, pa nas je počastio svojim prozorljivim pogledom u budućnost, gde je video da je novi građanski rat u SAD-u neizbežan.

Saznali smo i kako Dugin gleda na druge evropske zemlje, pogotovo one na istoku starog kontinenta. “Rusi su oslobodili istočnoevropske narode, a Istočna Evropa je postala deo ruskog geopolitičkog organizma. Šteta je što tada nismo mogli da napredujemo dalje, sve do Atlantika. Tada bi Evroazija postala neranjiva. Istočna Evropa, Pruska (DDR i Kalinjingrad), kao i baltičke države, postale su ruske po pravu pobede”, piše ruski mislilac, a prenose silni srpski mediji.

Izgleda da je Dugin zaboravio da je Sovjetski savez prvobitno anektirao baltičke zemlje po paktu Ribentrop – Molotov, kad su se Staljin i Hitler lepo dogovorili kako da podele Evropu. Potonje oslobađanje od nacističke okupacije bilo je pomalo iznuđeno, jer je Hitler raskinuo dogovor i napao SSSR, na Staljinovo golemo iznenađenje. No, bar smo saznali kakvi su ruski planovi, to je uspostavljanje Evroazije na području “od Lisabona do Vladivostoka”, kako to Dmitrij Medvedev često ima običaj da kaže.

Rusija kao vojni logor

Ima Dugin originalne filozofske ideje i za unutrašnje uređenje Rusije. Te zamisli se mogu svesti na poklič “sve treba militarizovati”, celu državu i društvo, svaki segment postojanja. Putinov ideolog veli da je “neophodna militarizacija svakodnevnog života”. U planu je promena “svakodnevne psihologije prosečnog čoveka”, dakle ponovo imamo posla sa stvaranjem “novog čoveka”, a Dugin je glavni inženjer ljudskih duša.

“Sav javni prostor treba da bude ispunjen simbolima rata i pobede. Ovu ideju moramo preneti roditeljima i prosvetnim radnicima: cilj celog naroda je da podigne generaciju heroja koji će braniti i oživeti veliku Rusiju”, piše Dugin o svojim planovima za odgajanje novog kontingenta svežeg topovskog mesa. Naravno, kad čitavo društvo postane kasarna ili vojni logor, neophodno je obračunati se sa unutrašnjim neprijateljima. Čemu inače uniformisanje i homogenizacija?

“Svaka kritika države, heroja Rusije, vlasti, crkve i predsednika, kao i napadi na patriotizam, rusku ideju i ratnu propagandu treba da budu strogo zabranjeni, a bilo koji medij i društvene mreže koji emituju takvu agendu treba odmah staviti van zakona”, detaljnije obrazlaže Dugin svoju zamisao o povratku u totalitarni sistem. Slobodu mišljenja i govora valja ukinuti, a sve koji se drznu da misle svojom, a ne Duginovom glavom, sve one koji odbiju da budu sluge i mužici kremaljskog gazde – prosto treba strpati u Gulag. Zaista originalna ideja, baš onako filozofska, nema staljinističkog islednika koji se s njom ne bi složio.

Sudbina robova i robota

Svašta smo još saznali iz domaćih trovačnica o smatranjima Aleksandra Dugina, ali i ovo je dovoljno da postane jasno kako on nije nikakav mislilac i filozof, već najobičniji mahniti ideolog ruske imperije, apologeta brahijalne sile i poklonik gulaga. Panični strah od slobode i demokratije, od slobode savesti, od ljudske ličnosti i svega što čoveka čini čovekom – to je osnovni sadržaj Duginovih propovedi. Mešavina staljinizma, fašizma i svakog drugog totalitarizma – to je krajnji domet njegove tobožnje misli. Manihejski pogled na svet, vulgarna simplifikacija čovečanstva, to je ono što nam Dugin nudi: “Rusi su nosioci Hrista, Sina Božjeg, Svetlosti. Njihovi protivnici su đavolske horde”.

To je ono što nam najtiražniji i najčitaniji mediji serviraju kao neku originalnu rusku misao, a sve su to samo dobro poznate varijacije na stare totalitarističke teme.

Nisu samo mediji promoteri Duginovih izmislica i besmislica, u Srbiji je objavljeno desetak njegovih knjiga. U njima se mogu pronaći još komičniji sadržaji, ali i znatno iskrenija priznanja. Na primer, u knjizi Četvrta politička teorija Dugin otvoreno kaže da u toj budućoj džinovskoj Evroaziji niko neće ništa misliti: “Mi mislimo umesto vas, mi preuzimamo za vas odgovornost”. Ljudskim bićima je u toj utopiji namenjena sudbina robota, robova ili lobotomiziranih jedinki.

Nesposobni za samospoznaju

Nije zgoreg navesti još nekoliko tipičnih citata, čisto da postane očigledno do kog stepena sumanutosti idu Duginova bulažnjenja. “Rus je u tolikoj meri apsolutan da mi ne shvatamo smisao postojanja drugih naroda. ’Ako to nisu Rusi, ko su onda?’ – iskreno mislimo”, piše Dugin.

Ima i većih budalaština. Ne samo da ti Duginovi Rusi ne shvataju da postoje neki drugi narodi, da su došli do potpunog bezumlja i tuposti, narcizma koji je skroz naskroz demonski, nego nisu u stanju da spoznaju ni sebe.

“Mi nismo sposobni da shvatimo, jasno identifikujemo druge. Postoje drugi narodi koji su sposobni da shvate druge, mi nismo. Mi nismo sposobni čak ni sebe da spoznamo. Mi smo prosto Narod i gotovo”, piše Dugin o svom voljenom ruskom narodu.

Zaista, niko ne prezire i ne mrzi svoj narod kao oni koji se na njega neprekidno pozivaju i koji se kunu u ljubav prema sopstvenoj naciji. Ovako ponižavajući i degradirajući pogled na Ruse nemaju čak ni njihovi najradikalniji kritičari. Filozofija je počela starogrčkim nalogom “spoznaj samog sebe”, a “filozof” Dugin se hvališe “tobožnjom” nesposobnošću Rusa da spoznaju sami sebe.

Od Trećeg reicha do Evroazije

Uostalom, njemu i nije ni do kakve spoznaje, već do osvajanja, uništenja i porobljavanja drugih naroda. Ako ništa drugo, bar iskreno govori o tome kako zamišlja budućnost ruskog imperijalizma: “Mi se nigde nećemo zaustaviti, nikada se nećemo zaustaviti, zato što je evroazijstvo – otvorena filosofija. Kad završimo jedno, prelazimo na sledeće. To je velika ideja, slična Velikoj Rusiji, to je velika Evroazijska imperija, i njene granice mi uopšte ne nameravamo da uspostavljamo. Neka nam drugi ustanove granice i kada naletimo na njih i kažu nam: ’Dalje, momci, nećete proći’ – potrudićemo se da prođemo još dalje. I proći ćemo!”

Potpuno iste ideje je imao i Adolf Hitler onomad, jer je i njega nosila “velika ideja” da nema granica za Treći Rajh i da se nikada neće zaustaviti. Kako lepo reče Timothy Snyder: “Dugin, koji je u Rusiji popularizovao ideju ‘Euroazije’, oslanja se kako na nemačke naciste tako i na posleratne zapadnoevropske fašiste”.

Nema mnogo smisla ni polemisati sa takozvanim idejama Aleksandra Dugina, jer tu nikakve argumentovane rasprave ne može da bude. Jedini efikasni način polemike sa Duginovim argumentima je onaj koji sprovodi ukrajinska vojska, a taj metod je onomad uspešno koristila i velika antifašistička koalicija koja je porazila naciste i fašiste.

Nepodobni u Rusiji i Srbiji

Totalitarne, kukaste zamisli Putinovog dvorskog filozofa mainstream mediji nam isporučuju gotovo na dnevnoj bazi, stvarajući lažnu sliku da je to što Dugin lupeta jedino mišljenje koje se može čuti u Rusiji. U istim tim propagandnim glasilima nikad ne možemo pročitati prevode aktuelnih tekstova Viktora Jerofejeva, Mihaila Epštejna, Aleksandra Genisa, Sergeja Lebedeva, Mihaila Šiškina, Ljudmile Ulicke, Borisa Akunjina, Dmitrija Bikova, Vladimira Sorokina i drugih uglednih ruskih pisaca i mislilaca. Razlog je jasan – reč je o oštrim kritičarima Putinovog režima, o protivnicima rata protiv Ukrajine, o ljudima koji se duboko protive svakom ruskom imperijalizmu.

Na srpski jezik redovno se prevode knjige savremenih ruskih pisaca, od pomenutih autora samo Lebedev nije prevođen, knjige ostalih autora sačinjavaju celu biblioteku. Međutim, za njihove angažovane, političke tekstove, njihova mišljenja o Putinu, ruskoj politici i ratu – nema mesta u ogromnoj većini srpskih medija. Navedeni autori, kao i brojni drugi najviđeniji ruski pisci, nisu nepodobni samo u Putinovoj Rusiji, već i u Vučićevoj Srbiji.

Koliko juče, u epohi socijalizma, bilo je potpuno obrnuto. U Jugoslaviji su objavljivani silni ruski pisci i mislioci koji su bili zabranjeni u svojoj domovini, dok oficijelna sovjetska literatura nije imala veliku prođu, ogromna većina tih podobnih autora nikada nije ni prevedena, to bi ionako bilo gubljenje vremena. Zahvaljujući prokremaljskom naprednjačkom režimu, taj kurs je promenjen, pa sad redovno dobijamo rafalne najcrnje doze putinovske propagande, dok veliki intelektualni otpor Putinovom zločinačkom sistemu ostaje posve nepoznat širokoj publici. Na ovom primeru se najjasnije vidi da naši tobožnji rusofili zapravo nisu ljubitelji ruske kulture, kako vole da se predstavljaju, već puki putinofili i obožavaoci čvrste ruke, ropske duše u potrazi za gospodarom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera