Daleko je sporazum Srbije i Kosova

Devet meseci je prošlo od poslednjeg sastanka u Briselu između Aleksandra Vučića i Albina Kurtija. Kada su pre neki dan, konačno pozvani u Brisel i odazvali se tom pozivu, do međusobnog susreta nije došlo. Vučić je rekao da su mu evropski zvaničnici preneli da Kurti ne želi da se vidi sa njim, jer nije spreman za to i da pregovore treba nastaviti na nivou eksperata.

Vučić je delovao veoma raspoloženo tokom jednodnevnog boravka u Briselu. Svestan je i on da je ovo bio jalov pokušaj nastavka dijaloga, možda potrebniji odlazećoj ekipi iz Brisela nego Beogradu i Prištini. Raspoloženje mu je svakako podigla činjenica da će Srbija uskoro da dobije značajna sredstva od EU za neke od predviđenih velikih investicija, ali i zbog činjenice da su i evropski zvaničnici videli da Kurti ne želi sastanak sa njim.

I realno gledano, šta Kurti hoće? Njegova jedina agenda je da Srbija prizna nezavisnost Kosova. S druge strane, Vučiću ne pada na pamet da to učini i insistira na kompromisu, a da niko ne zna što bi taj kompromis mogao da bude. U međuvremenu, nije ostalo mnogo toga o čemu treba pregovarati, a sporazum je izgleda isuviše daleko da bi se i nazirao.

Vučić je predao i dao Kosovu sve što je mogao i gotovo sve što je Briselskim sporazumom, francusko-nemačkim predlogom i Ohridskim aneksom dogovoreno. Kosovo i dalje odbija da omogući formiranje zajednicu srpskih opština što je preuzeta obaveza još iz Briselskog sporazuma 2013. godine. Čitavih jedanaest godina je prošlo od potpisivanja tog sporazuma, a Kosovo ga i dalje odbija. Sve ovo govori o tome da EU, po svoj prilici, nije sposobna ili nije spremna da dijalog privede kraju.

’Srbija pravila bolne rezove’

Moramo da imamo u vidu da je Srbija napravila bolne rezove kada je Kosovo u pitanju. Prištini je “predato” pravosuđe, policija, izbori i to odmah po potpisivanju Briselskog sporazuma. Ukinute su mnoge paralelne institucije, koje nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić nije hteo da “skloni”, i mnogi tvrde da je zbog tog odbijanja i izgubio podršku EU, nemačke pre svega, za izbore 2012. godine.

U poslednjih devet meseci, od poslednjeg susreta Vučića i Kurtija, Beograd je pristao na ukidanje saobraćajnih tablica zbog kojih je godinu dana ranije maltene došlo do oružanog sukoba. Kosovo je ukinulo dinar kao sredstvo plaćanja, a zatvorene su Komercijalna banka i Poštanska štedionica. I pored čvrstih uveravanja, Kosovo nije primljeno u Savet Evrope upravo zbog ne ispunjavanja obaveze o formiranju ZSO.

I upravo sa svime navedenim, postavlja se pitanje o čemu to još treba da pregovaraju Srbija i Kosovo? Vučić je Kosovu na upravljanje čak predao i Gazivode u koje se svojevremeno zaklinjao. Sve što je od njega zatraženo, Vučić je diliverovao. Često je to pravdao time da je preuzeo potpisane obaveze od prethodne vlasti, ali činjenica je da gotovo sve ono za šta je optuživao političke protivnike, upravo je on uradio.

Vučić se, međutim, susreće sa još jednim velikim problemom, i koliko god izgleda da se sa njime nosi uspešno, visi mu nad glavom. Možda razlog za Kurtijevo odbijanje da se sretne sa njim leži u njemu. U pitanju je sukob u Banjskoj i odbijanje Beograda da isporuči Milana Radoičića i ostale odgovorne za smrt jednog kosovskog policajca i trojicu Srba. Koliko smo imali priliku da vidimo, i prilikom susreta Vučića sa francuskim predsednik Emanuelom Makronom veoma je aktuelizovana priča oko Banjske.

Banjska teret oko Vučićevog vrata

Upravo je ta Banjska tačka ključanja i Vučiću sigurno odgovara što ona nije predstavljena u Briselu kao dominantna. Predsedniku Srbije odgovara trenutak za razgovore, jer su mu briselski sagovornici na izlaznim vratima kada su trenutne funkcije i položaji u pitanju, tako da nisu mnogo energije trošili na Banjsku. Doći će neki drugi pregovarači i komesari tako da je potpuno jasno da je poslednji pokušaj dijaloga u Briselu bio osuđen na propast i pre Kurtijevog odbijanja da se sretne sa Vučićem.

Banjska je, međutim, ogroman teret oko Vučićevog vrata. Kompletna srpska politika prema Kosovu se u tom oružanom sukobu raspala na sitne delove. Čak iako je međunarodna zajednica imala neku vrstu razumevanja za srpske probleme na Kosovu, to sada svakako nije slučaj i neće biti sve dok Radoičić ne bude priveden pravdi. U Srbiji običan svet za mnogo manje stvari zaglavi višemesečni pritvor, a kasnije i zatvor, za razliku od Radoičića koji je, očigledno, oformio paravojnu grupaciju na severu Kosova. Ta formacija ne samo da je formirana, nego je i patološki odana upravo Radoičiću kojeg i dalje većina Srba na Kosovu doživljava kao heroja i branioca srpstva.

Ova godina je, po svoj prilici, još jedna od onih izgubljenih kada je reč o pregovorima Beograda i Kosova. Poslednji sastanak u Briselu je bila prilika da se evropski zvaničnici i zvanično pozdrave sa Vučićem i Kurtijem. Na njihova mesta uskoro stižu neki drugi Evropljani, kao i u Evropsku komisiju. Na sve to nam predstoje i američki izbori početkom novembra. S tim u vezi ne treba očekivati ni aktivniju ulogu Vašingtona po pitanju pregovora o Kosovu.

Bez obzira što je Vučić rekao da očekuje “zamah”, kada je reč o pregovorima, od toga teško da će biti bilo šta desiti pre početka sledeće godine, naročito ako dođe do promene u američkoj administraciji posle predsedničkih izbora. U Beogradu se, tako nadaju pobedi Donalda Trampa koja bi bitno mogla da promeni tok pregovaračkog procesa. Građanima Srbije i Kosova ostaje, međutim, nada da će se do rešenja za kosovski čvor doći kad-tad na obostrano zadovoljstvo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.