Glasna tišina poslije Rezolucije o Srebrenici

I dok se euforija oko “pobede” Aleksandra Vučića u vidu usvajanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici polako stišava, više je nego primetno da u Srbiji gotovo niko i ne pominje otcepljenje Republike Srpske od Bosne i Hercegovine.

Velike, jake i teške reči na svakojake teme su izrečene neposredno pre usvajanja pomenute Rezolucije na mnoge teme, pa i o tome da će [entitet] Republika Srpska izaći iz Bosne i Hercegovine i da će se prisajediniti sa Srbijom. Mnogo toga je zapretio i predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik.

Ne bismo da ga dalje provociramo, ali čovek definitivno mnogo priča, naročito kada ne treba. Tako podgrejava nerealnu nadu sopstvenom narodu, dok se sa drugima svađa. Ono što je odlično po sve nas, jeste to što se vlast u Beogradu poprilično pravi gluva na sve to.

Utihnula podrška iz Beograda

Dodik, koliko god to nekome zvučalo smelo i preterano optimistički, nema podršku Beograda za svoju nameru. Sam Vučić se jednom izjasnio po tom pitanju, prilikom prvog gostovanja na televiziji posle sednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Rekao je da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, da poštuje sve ono što uz to ide, kao i činjenicu da je Republika Srpska jedan od entiteta u Bosni i Hercegovini. I to je to. Nije Vučić upućivao nikakve kletve i uvrede na račun onih koji bi da unište Republiku Srpsku, a dolaze sa Zapada. Nije branio Dodika po povratku iz Njujorka. Samo je uživao u samoproglašenoj “pobedi” nad celim svetom. I tako danima.

Nije se po tom pitanju nešto oglašavao ni najpoznatiji šaptač po ovom pitanju, Aleksandar Vulin. Sada može slobodno da govori, jer se neslavno završila njegova epizoda kao šefa obaveštajne službe Srbije. Kao potpredsednik Vlade Srbije ima svu slobodu da govori po raznim režimskim televizijama i ostalim medijima. Utihnuo je i on. Jedino se glasne dr. Branimir Nestorović, najveće iznenađenje sa decembarskih izbora, koji se tu i tamo zapita da li je trenutak da se Republika Srpska otcepi od Bosne i Hercegovine.

Nema sumnje da će se svi oni razgoropaditi uoči 8. juna kada će biti održan dugonajavljivani, pa prolongirani, Svesrpski sabor. On će uslediti neposredno posle lokalnih izbora na kojima Vučić očekuje najubedljiviju pobedu, ali i posle izbora za Evropski parlament, 6. juna na kojima se predsednik Srbije nada pobedi evropske desnice i populista svih boja.

Biće na tom skupu ponovo velikih reči o Srbiji, predsedniku, pobedama, Republici Srpskoj, pokvarenom Zapadu, ali i slobodarskom Jugu koji se budi, prijateljstvu sa Kinom i Rusijom… Veličaće se Vučić. Pokušaće da se tu negde udene i Dodik. On će zapaliti masu, dobiće ovacije zbog svojih stavova, ali ništa od toga ne bi trebalo da rezultira konkretnom akcijom. Za nju i nema mnogo mesta.

Vučić nije spreman da postane neko poput Slobodana Miloševića i tako ugrozi svoju vlast. On se toliko oseća moćnim i velikim u Srbiji da je gotovo pa počeo da piše udžbenike o sebi. Da bi to stvarno mogao da uradi, mora da ostane na vlasti. Ako je izgubi, od toga nema ništa. A tek je ne bi dao zbog Dodika. Ako bude trebalo, odreći će se on i njega, kao što se odrekao svega onoga na Kosovu.

Dodik tjera svoju priču

Dok Dodik sanja samostalnu Republiku Srpsku, Vučić je uveliko u kombinacijama, političkim i ekonomskim, sa važnim ljudima, ne samo iz okruženja, nego iz čitavog sveta. Na svaku uvredu izrečenu nekoj zemlji na Zapadu, toj istoj hvalospeve izriče dok u predizbornoj kampanji otvara njihove fabrike u Srbiji. Nije lud da zbog Dodikovog avanturizma izgubi tlo pod nogama.

A nije da mu se ono nije zaljuljalo. Ono što mu visi u vazduhu jeste oružani sukob u Banjskoj. I dok njegovi partneri sa Zapada insistiraju na odgovornosti Milana Radoičića zbog žrtava u tom sukobu, on svesno sve to stavlja pod tepih kada je reč o domaćoj javnosti. Sve to kao da se Radoičiću ne sviđa, pa je iskoristio da se u jedno gluvo doba noći slika u maskirnoj uniformi sa nekoliko svojih pajtosa usred severnog dela Kosovske Mitrovice. Kao da Vučiću poručuje: “Živ sam, tu sam”. Drugi problem je izborna krađa iz decembra.

Sve to, verovatno, zna i Dodik, ali tera svoju priču. Teško je zamisliti mogućnost da Vučić i Dodik obojica stoluju u jednom zemlji, u kojoj je narod navikao da kliče samo jednom čoveku. Bez obzira na to, Dodik će sigurno pokušati da maksimalno obesmisli svaku priču o Bosni i Hercegovini i biće koliko god može kamenčić u toj cipeli. On se, verovatno, više nada Donaldu Trumpu i njegovoj pobedi na predsedničkim izborima u SAD-u, nego Vučićevoj pomoći oko “mirnog razlaza” sa Sarajevom.

Srbija na vlasti ima samoproglašene najglasnije i najveće patriote i nacionaliste za koje ne postoji to što neće da urade da bi ostali na vlasti. Ko to ne vidi i ne zna, u velikom je problemu, da ne kažemo – zabludi. Uostalom, šta bi od sve te priče o Rezoluciji o Srebrenici? Ništa! Precrtao je tu priču kao još jednu u nizu završenih priča koje je uspešno iskoristio za sebe.

I zato ne čudi ćutanje Beograda na Dodikove provokacije. Biće taj Sabor, izvrištaće se, homogenizovaće se, a onda – kud koji mili moji. Neki u nove “pobede”, drugi u nove zablude, a svi zajedno u kolektivno tihovanje za sve bitne i važne stvari.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.