Sabor kao vašar bez publike

Kada je svojevremeno u nekom malom mestu organizovana promocija izvesnog književnog dela, autor je pokušao da uteši i sebe i prisutne u publici izjavom da je takav skup uspešan ako u publici ima više ljudi nego učesnika za stolom. Uzimajući u obzir ovaj kriterijum, subotnji skup u Beogradu – Jedan narod, jedan sabor, doživeo je pravi fijasko.

Na čuvenom beogradskom Trgu republike gde se krajem devedesetih godina prošlog veka osvajala sloboda i borilo za demokratiju, okupilo se više učesnika programa, nego pompezno najavljivana publika ko zna sve odakle.

Čak i onaj ko inače voli da prebrojava učesnike protesta u Srbiji u glavu, sigurno je zadovoljniji vatrometom koji je priređen u čast ovog Sabora, nego centralnim događajem planiranim za taj dan.

Razočarenje Milorada Dodika

Na stranu što je 8. jun bio pravi pakleni letnji dan i što su se mnogi saosećali sa učesnicima programa, pre svega onim u narodnim nošnjama, od tog pompezno najavljivanog događaja na kraju ne beše ništa veliko. Pored činjenice da su se sastale dve Vlade, Srbije i Republike Srpske, da su dogovorene razne infrastrukturne priče, snimanja igranog sadržaja bitnog za taj “jedan narod”, kao i buduće ekskurzije, svakako da je jedan od najvećih dometa dogovorena saradnja FK Partizan iz Beograda sa FR Rudar iz Prijedora.

Svakako da je najveće razočarenje doživeo predsednik RS Milorad Dodik, jer se sa tog skupa, pa čak ni u uvijenoj formi, nije čula podrška za odvajanje RS od Bosne i Hercegovine. Kao da mu je Vučić, pre početka Sabora, skrenuo pažnju da se tog pitanja ne dotiče. Mnogo je Dodik bio konkretniji u Moskvi gde samo što nije saopštio datum održavanja referenduma.

Kada smo već kod Moskve, valja nepomenuti da je taj Sabor dobio podršku od ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova. On je naglasio da su Rusi i Srbi rame uz rame pružali otpor neprijateljima i osvajačima i zajedno gradili miran život. Lavrov je posebno istakao da će Rusija, zajedno sa Srbijom i ostalim slobodarskim nacijama, nastaviti da gradi “novi svetski poredak” što bi posebno moglo da se svidi Evropskoj uniji čiji Srbija želi da postane ravnopravni član. To je bila jedina podrška iz sveta, barem i tog “srpskog”, koja je 8. juna stigla u Beograd.

Iako su se mnogi nadali da će taj Sabor da označi i formalno formiranje “srpskog sveta”, tek se tako nešto nije desilo, mada je usvojena Deklaracija. Taj dokument – Deklaracija o zaštiti nacionalnih interesa i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda sa 49 tačaka, kao da je pisao autor krilatice o “srpskom svetu” Aleksandar Vulin. Bez obzira na njenu obimnost i neke detalje u kojima se vidi dosta tog “srpskog sveta”, u velikoj meri će ostati mrtvo slovo na papiru, što će se, uostalom, desiti i sa samim Saborom.

Predstava za narod i prikrivanje grešaka

Pored kompletnog rukovodstva RS, na ovom celodnevnom hepeningu su bili samo još, pored domaćina iz Beograda, i politički predstavnici Srba iz Crne Gore i Severne Makedonije. Da li je neko pozvao predstavnike Srba iz Slovenije ili Hrvatske, nije poznato, ali je upadljivo bilo njihovo neprisustvo na Saboru. Da ne pričamo o Srbima u Japanu, ili na Karibima. Sve je najavljivano megalomanski, a u stvari se ne može taj Sabor komentarisati ni kao izduvni balon za sve one promašene politike i poteze domaćina skupa predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

U danu kada je izrečeno toliko velikih reči o srpskom narodu, Srbiji, zastavi, nacionalnom ponosu i dostojanstvu, a obavezalo se na odbranu nacionalnih interesa i ko zna čega sve još, niko tom “jednom narodu” nije saopštio vest da je i zvanično zaživela odluka Tirane i Prištine da više ne postoji nikakva granica između Albanije i Kosova, kojeg Beograd i dalje naziva svojom južnom pokrajinom.

Daleko je ovaj skup bio od onog poslednjeg istorijskog nacionalnog okupljanja Srba na Gazimestanu 1989. godine, ne samo po brojnosti, već i po značaju. Posle tog skupa je i konkretizovan raspad Jugoslavije. Valja imati u vidu da je taj događaj predstavljen kao prekretnica za kompletan srpski narod, a da danas na tom prostoru Srba gotovo da više i nema. Ovo je bilo i biće samo jedna u nizu predstava za narod i pokrivanje za velike greške koje je Srbija napravila od 2012. godine.

Teško da će Beograd da ostane bez Srba, bez obzira što Vučić uveliko najavljuje gore zlo nego što je bio Drugi svetski rat, ali je činjenica da je svaka nacionalna hegemonizacija u Srbiji završavala porazno upravo po srpski narod. I ne pomaže tu veštačko disanje pevanjem čuvenog folk hita – Ne može nam niko ništa…

Čak su i Vučićeve pristalice ovaj Sabor okarakterisale kao vašar, ali u pozitivnom smislu. Nije bilo publike, prodaje konja, niti borbe bikova, ali je bio moleban, predstavila su se razna Kulturno-umetnička društva, sve provladine televizije, sa ili bez nacionalne frekvencije, direktno su prenosile sve ono što je tog dana emitovano iz jedne režije.

Sabor je završen, kako i priliči vašaru, koktelom u tržnom centru “Galerija” i velikim vatrometom u centru tog začaranog iluzijama sveta – Beogradu na vodi. Kakav je učinak i značaj minulog Sabora možda najbolje reprezentuje činjenica da je više građana iz RS došlo na izbore u Srbiji 17. decembra nego na ovaj svesrpski skup. U to ime neka Sabor ostane večna opomena svim ljudima koliko manipulacija može od ljudi koji nisu dostojni pominjanja da napravi heroje i junake doba lošeg.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.