SANU zatvara krug: Od Memoranduma do napada na Rezoluciju o Srebrenici

Malo podsjećanje na ne tako davnu prošlost objašnjava zašto srpski akademici danas žučno negoduju protiv bilo kog oblika kolektivne odgovornosti.

Sudeći po reakciji SANU na Rezoluciju o Srebrenici, ova ustanova se ponosi svojom mračnom prošlošću i nema namjeru da se od nje distancira, piše autor (Amel Emrić / Reuters)

Reakcije na Rezoluciju o genocidu u Srebrenici ne jenjavaju, a najzad su se oglasile i mudre glave iz Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Nakon nekoliko dana dubokog razmišljanja, Izvršni odbor ove ugledne institucije objavio je saopštenje u kojem stoji da predmetna Rezolucija “ne doprinosi rešavanju bilo kog postojećeg otvorenog pitanja, pa ni ostvarenju njenog najvažnijeg proklamovanog cilja – pomirenja na Balkanu“.

Pored ovog veleumnog zaključka, akademici nisu propustili priliku da se uključe u kampanju Aleksandra Vučića i njegovih dvorjana, pa su konstatovali kako SANU odlučno odbacuje i najoštrije osuđuje sva „bilo eksplicitna ili implicitna, tumačenja rezolucije ili njenog instrumentalizovanja u smislu kolektivne odgvornosi srpskog naroda, Srbije ili Republike Srpske za genocid“.

Naopaka akademska logika

Na kraju, izvršni odbornici navode kako SANU „svesrdno podržava svako iskreno nastojanje da se u ovom delu sveta ostvari trajni mir i održi svima preko potrebna politička i ekonomska stabilnost“, a znaju i kako da dostignu taj zacrtani cilj. „Mi, narodi regiona, na tome najviše treba sami da radimo i da međusobno blisko sarađujemo zarad bolje zajedničke budućnosti, čemu je SANU spremna da da svoj puni doprinos“, vele naši veleumnici.

Prava je šteta što akademici nisu detaljnije obrazložili svoje zaključke i logiku kojom su do njih došli, Na primer, bilo bi vrlo zanimljivo čuti kako to ne doprinose pomirenju ustanovljavanje dana sećanja na žrtve, osuda negiranja genocida, uvrštavanje lekcija o Srebrenici u školske programe ili osuda veličanja osuđenih ratnih zločinaca. Po toj logici, nema boljeg puta do pomirenja od zaborava pobijenih, poricanja zločina i genocida, neznanja o Srebrenici i crtanja murala s likom Ratka Mladića po zidovima.

Po logici umnih akademika, međuljudski i dobrosusedski odnosi se najuspešnije grade na falsifikovanju istorije, odsustvu suočavanja s prošlošću, nepravdi, lažima i nedostatku empatije. To su najčvršći temelji za pomenuti trajni mir, stabilnost i zajedničku budućnost. Akademici bi da blisko sarađuju sa susednim narodima, na primer sa Bošnjacima, tako što će poricati da je genocid počinjen i ćutke prelaziti preko činjenice da su počinioci genocida u ovdašnjoj javnosti proglašeni za srpske heroje. Vaistinu nas Akademija vodi u svetlu budućnost, baš šteta što taj futur izgleda kao najmračnija prošlost.

Memorandum i panegirici voždu

Ne čudi ovakva reakcija SANU, izgleda da ni akademicima savest nije mirna. Zaboravili su izvršni odbornici da je upravo njihova institucija, Srpska akademija nauka i umetnosti, 1986. godine sročila zloglasni Memorandum koji je poslužio kao ideološka priprema za buduće ratove. Teze koje su u tom dokumentu lansirane i danas su deo zvanične političke propagande koja ne odustaje od velikosrpskih sanjarija. Predstava o ugroženosti srpskog naroda bila je okosnica Memoranduma, tu se govorilo o navodnom “fizičkom, političkom, pravnom i kulturnom genocidu nad srpskim stanovništvom Kosova i Metohije”, o tome da je razbijeno nacionalno jedinstvo Srba, o uništavanju ćirilice i dezintegraciji srpske kulture.

U Memorandumu se našla i klica buduće sveopšte paranoje, u vidu priča o zaveri protiv Srbije, o tome kako sve ostale republike u jugoslovenskoj federaciji “zadovoljavaju svoje interese na račun Srbije”, o antisrpskim koalicijama i masovnoj srbofobiji. Akademici su udarili temelje resantimanskom nacionalizmu, ožalili fiktivne nacionalne rane i pripremili ideološki teren za osvetnički pohod režima Slobodana Miloševića.

Nisu se akademici zaustavili samo na jednom programskom dokumentu, već su zdušno davali podršku novom voždu, snabdevajući ga usput ideološkom municijom. Umne glave su se prosto utrkivale ko će da sroči lepši panegirik Miloševiću. Dobrica Ćosić je govorio: “Miloševića nije stvorila srpskim vođom partija, ni socijalistička ideologija: takvim su ga mogli učiniti samo nacionalne energije i državotvorstvo”. Matija Bećković se odao lirskom zanosu, pa je tvrdio da se u imenu i prezimenu Slobodana Miloševića sadrže dve najskuplje srpske reči – sloboda i Miloš. Istakao se i Antonije Isaković: “On je zaista postao lider. Svaki narod mora imati vođu”.

Saradnici balkanskog kasapina

Milorad Pavić je zahtevao da se krajevi gde žive Srbi pripoje Srbiji, inače će doći do građanskog rata. Pavle Ivić je besedio kako je “područje SAO Krajine u Lici, Kordunu i Baniji dospelo pod vlast Zagreba tek 1981. godine”. Ćosić je propovedao kako se “u Jugoslaviji dogodila izrazita regresija Srbije”, koja se ogleda u “razaranju etničke celine srpskog naroda, u nepostojanju srpske države, u gubljenju grandiozne kulture Srednjeg veka”. A akademik Miodrag Jovičić je predlagao konkretnu akciju: “Srpski nacionalni savet morao bi danas da naoruža srpstvo za borbe koje mu predstoje na putu ujedinjavanja čitavog srpskog naroda”.

Kako su se akademici nonšalantno odnosili prema ljudskim životima svedočila je istoričarka Latinka Perović u razgovoru sa Oliverom Milosavljević: “Već sam vam ispričala razgovor sa akademikom Antonijem Isakovićem, koji me je 1987. ubeđivao da je došlo vreme da Srbija konačno reši svoje pitanje, da Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju […] ‘Čekaj’, prekinula sam ga, ‘vi hoćete rat?’ ‘Da’, potvrdio je Isaković, ‘ali u Srbiji neće biti rata. Poginuće samo 80.000 ljudi!’ ‘Kojih to 80.000 ljudi? Čijih glava?’, pitala sam”.

Milošević je poslušao savete najumnijih srpskih glava, pa je počeo da sprovodi njihove ideje u delo, uz pomoć raznih ubica i haubica. Ni akademici i ostali intelektualci nisu sedeli skrštenih ruku, već su vredno crtali mape etnički homogene Velike Srbije, opravdavali napad na Dubrovnik i agresiju na Hrvatsku i Bosnu, osnovali Srpski nacionalni savet i Srpski sabor, predlagali ujedinjenje srpskih država i “humana preseljenja” stanovništva.

Pitanje odgovornosti

Malo podsećanje na ne tako davnu prošlost objašnjava zašto akademici danas žučno negoduju protiv bilo kog oblika kolektivne odgovornosti. SANU je bila među onim institucijama koje su Miloševiću u ruke tutnule nož za klanje Jugoslavije, a danas bi najradije da se na to zaboravi. O kolektivnoj odgovornosti bi se moglo i raspravljati, ima autora koji misle malo drugačije od izvršnih odbornika. Na primer, veliki poljski filozof Lešek Kolakovski u knjizi Mini predavanja o maksi stvarima postavlja pitanje da li smemo da zahtevamo od ljudi koji u sramnim delima svojih predaka nisu ni na koji način učestvovali da se zbog njih stide ili osećaju krivicu.

I daje sledeći odgovor na to pitanje: “Odgovor otprilike glasi: ne, to se ne može zahtevati od drugih, ali se može i mora zahtevati od sebe samih, jer to pogoduje našem duhovnom zdravlju (u stvarnosti se, naravno, događa obrnuto: zahtevamo od drugih, sebi opraštamo i time odbacujemo ideju kolektivne odgovornosti). Nismo lično odgovorni za svoje pretke, ali ako verujemo u to da je narod duhovna i moralna celina, da kroz vreme čuva svoj identitet, iako pokoljenja umiru i druga dolaze umesto njih, onda je dobro verovati da pored lične odgovornosti postoji i kolektivna, tj. odgovornost naroda kao kontinuirane celine”.

Ponosni na mračnu prošlost

Ne moraju naši akademici da se slože sa Kolakovskim, njima baš i nije do duhovnog zdravlja političke zajednice u kojoj žive, ali bi mogli da se prisete da pored krivične postoje još neke vrste odgovornosti. Postoji, na primer, moralna krivica ili moralna odgovornost, o kojoj je pisao nemački filozof Karl Jaspers: “Za postupke koje počinim kao pojedinac snosim moralnu odgovornost, kao i za sve svoje postupke, uključujući i sprovođenje političkih i vojnih odluka”. Dakle, mnogi akademici snose moralnu odgovornost za ono što su činili ‘80-ih i ‘90-ih godina prošlog veka, to se ne može ni izbrisati ni zabašuriti.

Kako je pisao Srđa Popović: “Postoji druga odgovornost, odgovornost onih kreatora javnog mnjenja (tzv. elita) koji su te zločine podsticali, opravdavali ih, zataškavali ih, branili ih, bagatelisali ih, relativizovali ih. Ta odgovornost je moralna: neizbrisiva krmača na tim biografijama, njihova trajna fusnota”. Ta džinovska mrlja stoji na biografijama akademika koji su podržavali Miloševića i njegovu zločinačku politiku, te zagovarali ideologiju koja je omogućila ratove, zločine i genocid. Ali ta ista mrlja stoji i na celoj instituciji, na SANU, i zbog Memoranduma i zbog aktivnog učešća silnih akademika u ratnoj propagandi.

Sudeći po reakciji SANU na Rezoluciju o Srebrenici, ova ustanova se ponosi svojom mračnom prošlošću i nema nameru da se od nje distancira. Zaglavljena u memorandumskom mraku, u resantimanu i nacionalističkoj paranoji, u lavirintu sagrađenom od krvoločnih ideja, SANU istrajava na putu koji su zacrtali Dobrica Ćosić, Vasilije Krestić, Milorad Ekmečić, Matija Bećković, Antonije Isaković i njihova braća po oružju. Počeli su sa Memorandumom, završili sa napadom na ustanovljavanje 11. jula kao Međunarodnog dana promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenic. Krug je zatvoren. U tom memorandumskom zatvorskom krugu zatočena je i cela Srbija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera