Premijer Miloš Vučević – jednom radikal, uvijek radikal

Koliko god se trudio da izgleda kao moderan, evropski političar, Vučeviću ta uloga ne stoji. Svako malo iz njega progovara zadrti nacionalista, okoštali narodnjak, čovjek kojem su duboko strane sve demokratske i civilizacijske vrijednosti.

Vučević potiče iz radikalske porodice, otac mu je bio funkcioner Srpske radikalne stranke, on prosto vjeruje u tu ideologiju, jer ni za šta drugo i ne zna, piše autor (Oliver Bunic/AFP)

Srbija je dobila novu Vladu i novog premijera, Miloša Vučevića. U nekoj drugoj zemlji koja nije parlamentarna demokratija samo po imenu, to bi bila važna vest, u Srbiji je to događaj u ravni zapošljavanja trećeg domara i četvrtog mlađeg referenta u nekom preduzeću. Kao što je samo formalno predsednik Srpske napredne stranke, Miloš Vučević će isto tako samo formalno biti predsednik Vlade Srbije, jer se moć i vlast nalaze na drugom mestu – u rukama Aleksandra Vučića.

Državni funkcioneri i sami znaju da se nisu našli u foteljama zbog svog znanja i sposobnosti, već isključivo po milosti Vučićevoj, pa zato u svakoj prilici ističu da oni samo sprovode mudru politiku svog voljenog vođe. Izrekao je to i friški premijer Vučević u ekspozeu. Na samom početku trosatnog izlaganja Vučević je govorio o „državnoj i nacionalno odgovornoj politici predsednika Republike”.

Okorjeli radikal

Državnu politiku bi zapravo trebalo da kreira on, premijer, zajedno sa članovima kabineta, ali to je tako samo u teoriji. U praksi, o svemu odlučuje Vučić, i o politici i o kadrovskim rešenjima, tako da se kod nas ustalio običaj da ni sam predsednik Vlade ne zna ko će mu biti ministri dok mu to ne javi predsednik države.

Najviši državni funkcioneri, uključujući i premijera koji bi trebalo da predstavlja najvišu izvršnu vlast, zapravo sprovode predsednikove naloge. Jedino što im je dozvoljeno jeste da te naloge interpretiraju svojim rečima, te da ih izraze u svom stilu, na šta se svodi njihov lični doprinos. To je bilo vidljivo i u Vučićevom ekspozeu. Premijer je zborio o evropskim integracijama, čvrstoj veri u demokratiju i demokratske principe, ali je svaki čas njegovu ofrlje naučenu recitaciju o evropskim vrednostima prekidao pravi Miloš Vučević, okoreli radikal od najranije mladosti, svojim skandaloznim upadicama.

Koliko god se trudio da izgleda kao moderan, evropski političar, Vučeviću ta uloga ne stoji. Svako malo iz njega progovara zadrti nacionalista, okoštali narodnjak, čovek kojem su duboko strane sve demokratske i civilizacijske vrednosti. Ne vredi, čovek jednostavno ne može da pobegne od sebe, tu je svaki trud uzaludan.

Mašine za rađanje

Premijer je izložio svoj pogled na žene, koji potiče iz vremena kad je patrijarhat bio neprikosnoven: “Žene su svetinje svakom rodoljubu. Žena mora biti poštovana, zaštićena, osnažena. Ženi se uvek mora ukazati dužno poštovanje, jer je ona simbol obnove, rađanja i pobede. Žena donosi na svet novi život i to je čini bićem koje je zapravo najsličnije Bogu. Zato će mi se uvek buditi najdublje osećanje prezira i odvratnosti prema svakom nasilniku koji digne ruku na ženu, prema onome koji ženi, nečijoj majci, sestri, ćerki naudi na bilo koji način, a pogotovo ukoliko se usudi da pokuša da joj oduzme život. (…) Mi ne stvaramo društvo jednakih u prihodu. Ovo nije i neće biti Vlada koja će promovisati ideje uravnilovki i samoupravnog socijalizma. Mi stvaramo društvo jednakih u pravdi, jednakih u pristupu i društvu jednakih šansi.”

Za Vučevića žene nisu građanke kojima su po Ustavu zagarantovana ista prava kao muškarcima. On ženu vidi kao svetinju, simbol rađanja i pobede, kao biće najsličnije Bogu jer donosi novi život na svet. Dakle, žene su mašine za rađanje, a ne individualna ljudska bića. Takođe, žena je uvek povezana sa nekim muškarcem, ona nije pojedinka, slobodna ličnost, već nečija majka, sestra ili ćerka.

U njegovoj viziji sveta žena ne može da bude ničija i samo svoja, već uvek pripada muškarcu, sinu, bratu, ocu, mužu. Napomena o tome da Vlada neće promovisati ideje samoupravnog socijalizma je nepotrebna, budući da su se upravo u tom socijalizmu žene izborile za svoja prava, pa nije ni čudo što ga nacionalisti onoliko mrze i preziru.

Nehotična priznanja

Međutim, ni muškarci i deca nisu prošli mnogo bolje u ekspozeu. “Srbija mora sačuvati svoju biološku masu”, definisao je premijer imperativ nove Vlade. Ni muškarci, ni žene, ni deca nisu ličnosti, nezamenljivi pojedinci, jedinstvena ljudska bića, oni su za premijera samo “biološka masa”. Pojedinačni ljudi su nebitni, oni su samo deo mase, i to biološke, jedan je zamenljiv drugim, važno je samo da masa bude na broju i da se, ako je ikako moguće, uveća i umnoži. Jeste da su kod nas kolektivističke tradicije snažne i duboko ukorenjene, jeste da je ovde individualizam vazda bio jeres, ali Vučević ga baš pretera. Takav rečnik se koristi uglavnom povodom predsednika kvislinške Vlade Milana Nedića, koji je u udžbenicima istorije predstavljen kao čovek koji je spasavao “biološku supstancu srpskog naroda”. Dobro, bar znamo s kim Vučević uspostavlja kontinuitet.

Srpski premijer spada u one ne tako retke političare kojima pamet ne smeta previše, pa im se usled te lepe osobine koja ih preporučuje za najviše državne funkcije često nehotično omakne neko priznanje koje baš i nisu planirali da odaju. Tako je Vučević pokušao da u par rečenica izrekne svoje mišljenje o Velikoj Srbiji i Jugoslaviji, pa mu se sve u glavi pokarabasilo, zamrsile se moždane vijuge i mornarski čvor, što je dovelo do kratkog spoja i mentalnog kurcluša. Ovako izgleda tužni rezultat tog bolnog procesa: “Neću ni da budem nosilac naknadne pameti, pa da sudim srpskim velikanima koji su se gotovo svi odreda zalagali za državu u kojoj bi živeli svi Srbi, ali i svi Južni Sloveni. Ipak te države više nema, niti je više može biti.”

Dakle, premijer smatra da su svi srpski velikani bili zagovornici Velike Srbije i Jugoslavije, kao da je to jedno te isto, kao da to nisu dva suprotstavljena koncepta. U ovom iskazu je najzanimljivije ipak to što premijer priznaje da su u Jugoslaviji svi Srbi živeli u jednoj državi. Pa dobro, Vučeviću, što ste onda vi radikali zajedno sa socijalistima i ostalim skakavcima rasturali tu zemlju kad je u njoj bio ostvaren vaš zavetni cilj? Uništili ste državu u kojoj žive svi Srbi da biste stvorili drugu državu u kojoj će živeti svi Srbi? Znali smo da niste baš umni i razumni, da vam logika nije jača strana, ali ne i da ste baš potpuni bezumnici. Hvala na obaveštenju.

Podla podmetanja

Zaklinjao se premijer u ljubav prema otadžbini i narodu, ali nije propustio priliku da svojim obožavanim Srbima udari čarlamu: “Niko nam ne može zabraniti da volimo Republiku Srpsku, niko nam neće nametnuti krivicu, niti stigmu genocidnog naroda.” Eh, Vučeviću, Vučevići, šibicaru stari. Pa niko ne spominje nikakav genocidni narod osim vas, ljubitelja ratnih zločinaca, korifeja velikosrpskog nacionalizma. Vi ste jedini koji proglašavaju ceo srpski narod genocidnim, nikom drugom na vaskolikom svetu ništa slično ne pada na pamet.

To što ste vi radikali, zajedno sa socijalistima i ostalim zlikovcima, sa naci intelektualcima i akademicima, zdušno radili na ratnom huškanju, na pokretanju ratova, na pravljenju planova o etnički čistoj Velikoj Srbiji – to je vaš problem. Nemojte krivicu za sopstvena zlodela da uvaljujete celoj naciji. Nisu baš svi bili pristalice vašeg zločinačkog projekta, ima i Srba i Srpkinja koji su se borili protiv vaše opijenosti krvlju, hranom naopakom.

I sad, po vašoj bezumnoj logici, ispada da je mirotvorac Bogdan Bogdanović koji je još 1987. godine upozorio da nas Milošević vodi u rat podjednako kriv za zlodela kao ratni zločinac Šešelj koji je organizovao paravojne formacije i širio šovinističku mržnju, samo zato što su obojica Srbi. Pa neće biti, to je moguće samo u vašim mračnim dušama i premijerskim ekspozeima, u ostatku sveta takve podle izmislice su naprosto besmislice.

Poetska duša

Najavio je Vučević i da će posebnu pažnju posvetiti nečemu što naziva kulturom sećanja. Međutim, tu se uopšte ne radi o kulturi sećanja, već o pukoj autoviktimizaciji, o večnom oplakivanju sopstvenih žrtava, o nastojanju da se srpska istorija prikaže isključivo kao stradalnička, a da se izbriše gumicom ceo period devedesetih godina prošlog veka kad je socijalističko-radikalski režim počinio stravične zločine. Nije Vučeviću i ostalim naprednim radikalima žao nijedne srpske žrtve, za njih su svi Srbi koji su stradali samo pogonsko gorivo za održavanja nacionalističke mašine u pokretu, sredstvo za ostanak na vlasti, oruđe za manipualciju. Neljudska nacionalistička ideologija ne zna za pijetet i saosećanje.

Ispalio je premijer čitav niz fraza o mirotvoračkoj politici, o očuvanju mira i stabilnosti, o politici mira koju će voditi. A potom je sasvim mirno najavio nastavak politike naoružavanja, u to se baš uživeo, ta tema mu je srcu bliska, pa je dao sebi oduška. Potpuno logična politika – naoružavamo se i militarizujemo da bismo sačuvali mir, iako nam niko ne preti, jedini izvor nestabilnosti i pretnja miru su upravo radikali presvučeni u naprednjake.

Imao je Vučević čitav niz sličnih opservacija, tipično radikalskih, ne moramo baš sve da nabrajamo, ali ipak treba izdvojiti lirske izlive njegove poetske duše, tu je dao svoj lični pečat. Kad je besedio o sprečavanju Kosova da uđe u Savet Evrope poslužio se premijer tehnikom parafraze i skrivenog citata, ne znajući ni sam da to čini. Šanse za uspeh su nam male, ali ipak ćemo se boriti: “Ali, kao i mnogo puta u našoj istoriji naša rešenost da branimo svoje pozicije nije inspirisana ne šansama za uspeh, već pravednošću našeg cilja i vrednošću onoga što branimo.”

Radi se, zapravo, o parafrazi poznate replike kneza Lazara iz drame Ljubomira Simovića “Boj na Kosovu”, koja glasi: “Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kakva je sila koja me prati, nego po tome koliku svetinju branim.” Ta rečenica je postala izrazito popularna zahvaljujući filmu koji je snimljen po dramskom tekstu, pa je citiraju samozvani rodoljubi diljem virtuelnog Srpskog sveta.

Ministri spremni za bitku

Imao je Vučević i nekoliko konkretnijih lirskih eskapada, na tragu najotužnijeg nacionalističkog kiča, reklo bi se da je odrastao na poeziji Vojislava Ilića Mlađeg i njegovih epigona. Na primer: “Znajmo i to da je noć najtamnija pred zoru, a svanuće srpskom narodu, kao i uvek što je. Svanuće mu dan sjajan, kao što nikada bio nije. Svitale su zore i ranije, ali ova će biti najbujnija, najvedrija i najosunčanija. Verujmo u to i verom pobeđujmo.” Nije loše, taman za pismeni iz srpskog u petom razredu osnovne škole na temu “Jutro u mom kraju”. Dva na tri, možda i trojčica minus, ako je nastavnica sklona rodoljubivim frazama.

Bilo je još sličnih paraliterarnih limunada, jedna od njih zvuči kao motivacioni govor kakvog generala pred polazak u bitku: “Ovo su dani odluke i dani prelomni. Ljubav prema otadžbini i predani rad jeste ono što mi moramo pokazati i dokazati narodu. (…) Ovo je odsudna bitka i odsudni momenat naše narodne pobede. Zato napred u slavu, da stvorimo besmrtnu Srbiju, jednu jedinu, našu majku i otadžbinu. Njoj odani moramo biti. Ona je naš san i vera, besmrtna i jedina otadžbina Srbija”. Posle ovog bojnog pokliča, ministri su počeli da se raspituju za svoj ratni raspored i da zadužuju puške i ostalu vojnu opremu.

Prazno pa zveči

Uz neophodnu dozu ironije, moglo bi se reći da je Miloš Vučević osveženje u odnosu na prethodnicu Anu Brnabić. Za razliku od Brnabić koja se kasno uključila u pokret, kao tipična birokratkinja i karijeristkinja, pa je morala da uči radikalske manire pod sredovečne dane, Vučević je od najranije mladosti bio radikal. Potiče iz radikalske porodice, otac mu je bio funkcioner Srpske radikalne stranke, on prosto veruje u tu ideologiju, jer ni za šta drugo i ne zna. Koliko god se trudio da zvuči moderno i evropejski, ne vredi – radikal sve vreme diže svoju nakaradnu glavu.

Uprkos katastrofi koju naprednjaci stvaraju, tu postoji i komična strana, belodano vidljiva iz premijerovog ekspozea. Nisu Vučević i njemu slične ništice postali nacionalisti jer su to slobodno izabrali, nego zato što ništa drugo ne mogu da budu, jer ništa živo ne shvataju na ovom belom svetu. Glave su im pune banalnih klišea i fraza, oveštalih formula i praznih reči, njihov govor je sačinjen isključivo od šuplje retorike. Prazno pa zveči – što reče njihov voljeni narod. Nacionalizam i lažni patriotizam nisu samo poslednje utočište hulja, već i sigurna kuća za potkapacitetne osobe.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera