Pobjeda socijalista na najtrusnijem terenu starog kontinenta

Amnestija je učinila da katalonski separatistički pokret ostane bez heroja, mučenika i nije podstakla jačanje suverenističkih snaga.

Lideri katalonskih i španskih socijalista Salvador Illa i Pedro Sanchez slave veliku pobjedu u Kataloniji (Enric Fontcuberta / EPA-EFE)

Da je u Kataloniji nastupio zamor, i da među stanovnicima prosperitetne španske regije nema više tog nacionalističkog žara koji je 2017. podstakao političare na jednostrano proglašenje nezavisnosti, o tome već nekoliko godina svedoče mnoge ankete i analize.

Ali rezultati nedeljnih izbora i činjenica da posle više decenija nacionalističke stranke nisu uspele da obezbede većinu u regionalnom parlamentu, konkretan je dokaz da je Katalonija na prekretnici. Separatizam više nije pitanje nad svim pitanjima, kao što je to bilo do nedavno. Birači su velikom većinom podržali socijalistu Salvadora Illu, bivšeg ministra zdravlja i pokazali zanimanje za socijalne probleme kojima se pobednik ovih izbora svesrdno posvetio u kampanji.

Najveći gubitnik je aktuelna stranka na vlasti, Republikanska levica Katalonije (ERC), koju su birači kaznili zbog haotičnog rukovanja javnim službama usred dugotrajne suše u Kataloniji. Birači koji se zalažu za nezavisnost umesto toga su se udružili oko separatističke ikone Karlesa Pudždemona (Carles Puigdemont), koji je postigao impresivno drugo mesto iako je vodio kampanju iz Francuske.

U Španiji bi vlasti još uvek mogle da ga “privedu pravdi”, a zakon o amnestiji tek ovih dana treba da prođe kroz Parlament i da stupi na snagu.  Do tada Pudždemon je begunac, optužen za ključnu ulogu u organizovanju nelegalnog referenduma, i proglašenje takozvane nezavisne republike Katalonije 2017. kada je separatistički proces dostigao svoj krizni vrhunac.

Važnije su škole i bolnice

Frakcije koje se zalažu za nezavisnost nemaju predvidivu smernicu da formiraju vladu, i ta realnost se tumači kao kraj takozvanog “procesa”, odnosno pokreta koji se posvetio jednom jedinom cilju: da se od ovog regiona u Kraljevini Španije izgradi nezavisna republika Katalonija.

Po mišljenju analitičara separatističke snage suštinski su potkopane odlukom premijera Pedra Sančeza da pomiluje a potom i amnestira katalonske političare procesuirane zbog njihove uloge u organizovanju referenduma, ili proglašenja nezavisnosti.

Iako amnestiju tek treba da odobri španski Parlament, njena neminovnost ostavila je separatiste bez mučenika koji su spremni da robijaju za svoj “slobodarski cilj”, a željena Katalonska Republika sada nije bliža stvarnosti nego što je bila pre jedne decenije.

Čini se, sugeriše uvodničar El Paisa, da su glasači koji su podržavali separatističke stranke u prošlosti, na ovim izborima prednost dali “pitanju kvaliteta života”

Konstatuje se da “rezultati u nedelju odražavaju široko rasprostranjenu želju za boljim školama, bolnicama i stambenim opcijama, a ne za nezavisnu državu”.

Pobjeda bez učešća na izborima

Iako se Sančez nije kandidovao na ovim izborima, ipak je postigao veliku pobedu. Ni španski ni mediji iz zemalja Evropske unije ne spore da je jedan od retkih socijalista unutar EU uspeo da neutrališe tešku i zaraznu boljku separatizma, koja već četrdesetak godina unosi veliku napetost u celokupno društvo.

Samo pre dve nedelje Sančez je zaprepastio svet pretnjom da će podneti ostavku ako se društvo ne ujedini protiv laži, manipulacija i otrovnih insinuacija ultradesnice. U pitanju je bila Sančezova supruga, profesorka na jednom univerzitetu, koju je desnica optuživala da je koristila svoj uticaj kako bi pridobila sredstva za projekte na njenom fakultetu.

Pokazalo se da su optužbe bile lažne, hiljade građana izašle su na ulice i trgove kako bi uputili podršku premijeru. “Ne ostavljaj nas, Pedro”, poručivale su njegove pristalice, dok su ga desničari optuživali da samo hoće da zadrži svoju poziciju i da “prekraja demokratiju” kako njemu i njegovoj porodici lično odgovara.

Posle ovih scena obojenih “jeftinom patetikom” Sančezov kandidat i socijalistička partija Katalonije, ostvarila je istorijsku pobedu i to na jednom od najtrusnijih terena u Evropi.

Amnestija razbistrila usijane glave

Amnestija – reč koja je već u najavi izazivala masovne otpore građana, najoštrije protivljenje renomiranih pravnika, poznatih istoričara, čak su i istaknuti predstavnici Sančezovih socijalista javno pisali tekstove protiv poništavanja krivice onih koji su hteli da nezakonito razbiju domovinu.

Posle izbora u Kataloniji, zavladao je konsenzus: Sančez je igrao na pravu kartu. Njegov dugoročni pomirljiv pristup prema Kataloniji i, što je najvažnjije, njegova kontroverzna odluka da amnestira separatiste donela je dobitak.

Pedro Sančez već ima mnogo materijala za jačanje svog političkog diskursa u suočavanju sa opozicijom koja je kritikovala amnestiju ne samo zato što je smatra nepravednom, već i zato što su bili ubeđeni da će takva mera ojačati front separatista. A dogodilo se upravo suprotno.

Malo je verovatno, međutim da će se katalonska vlada sastaviti pre izbora za Evropski parlament 9. juna. Upravljanje u Kataloniji složenije je pitanje, i ne može se svesti na pobedu i poraz. Sastavljanje vlade biće moguće samo uz mešanje separatista sa braniteljima celovitosti Španije, ili će pod zastavom španskog patriotizma u koaliciju stupiti levica sa desnicom.

Dvije partije ekstremne desnice

Kako to obično biva kad se u regionu pomešaju nacionalističke i ideološke karte, nastaje konfuzija koju je teško razrešiti. U Kataloniji je, kako se smatra španska desnica postigla također neočekivano visok rezultat.

Narodna partija (Partido Popular) koja je bila na vlasti u Španiji, kada je posle referenduma zavedena centralna uprava a na regionalnim izborima tada je osvojila samo tri mesta za katalonski parlament, sada će imati 15 svojih predstavnika.

Španija je duže od drugih evropskih zemalja odolevala pojavi partije ekstremne desnice. Sada se u Kataloniji dve stranke mogu zakititi tim epitetom. Voks je zadržao 11 mesta u katalonskom parlamentu a ova stranka je oštar protivnik regionalnih autonomija i zalaže se za centralizam u svim oblastima. Za razliku od Voksa, krajnje desna Katalonska Alijansa (obezbedila dva mesta u novom katalonskom parlamentu) ekstremno je separatistička, i zalaže se za etnički čistu Kataloniju ma šta to moglo da znači u ovo vreme migracija.

I dok se čekaju evropski izbori, kako bi se videlo da li će starim kontinentom desničarski cunami oduvati ono malo istinskih socijalista, među kojima se Pedro Sančez odlično drži, Salvador Illa, mogući mandatar katalonske regionalne vlade, ostao je veran svom blagom  karakteru.

Šta je razumio Illa o zdravlju demokratije?

U kratkom profilu Salvadora Illa, Viktor Lapuente (u madridskom El Paisu) vrlo zanimljivo konstatuje da je “manjak začina” lekovit za demokratsko zdravlje, a posebno u političkom telu poput katalonskog koje već neko vreme pati od visokih napetosti”. Govori naravno o pobedniku Salvadoru Illi kad kaže da ne znamo ko će i kako upravljati Katalonijom, ali će biti potrebno da se “izgrade mostovi, ne samo između različitih stranaka, već i između društvenih snaga koje se u Kataloniji odavno raspadaju”.

Među podeljenostima nabraja da je oduvek postojala „kulturološku distancu između kosmopolitske Barselone, prestonice iberoameričke književnosti, i organizacija koje podržavaju katalonsku kulturu i jezik. Postoje ekonomske razlike „između jedne od najprilagodljivijih buržoazija u Španiji i jedne od najzahtevnijih radničkih klasa na Zapadu“.

Ali postojala je i želja da se te razlike smanje, dodaje, da se „jedni sa drugima rukujemo“, i da se „izgradi osećaj zajedništva“. Cilj je bio da se pronađe zajednički imenitelj višestrukih društveno političkih individua u Kataloniji krajem 20. veka.

A onda je došlo neko sasvim drugo vreme. I vredi ga opisati, jer nije ono porušilo samo Kataloniju.

Ujedinjenje nije bilo više isplativo, već podele, piše Lapuente. Lideri iz svih sfera odlučili su da prekinu veze. Prestali su da plešu zajedno, nisu više prisustvovali na istim konferencijama, proces osamostaljivanje nije bio uzrok već kulminacija tog društvenog raspada.

Raspad zajednice ne može se izlečiti amnestijom ili promenom vlade. Lapuente je među onima koji veruje da je Illa to razumeo. Kao i oni koji su glasali za njega.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera