Uskršnjom poslanicom protiv Rezolucije o Srebrenici

Uskrs je najveći hrišćanski praznik kada vernici proslavljaju Hristovo vaskrsenje, uzdajući se da će i sami biti vaskrsnuti iz mrtvih nakon Hristovog drugog dolaska, i da će živeti večno u Carstvu Božijem.

“Posle vaskrsenja Spasiteljevog iz mrtvih, telo Gospodnje nazivamo nepropadljivim; jer svojim telom Gospod je i našem telu darovao i vaskrsenje i nepropadljivost koja tom vaskrsenju sleduje, jer On sam je postao prvina i našeg vaskrsenja i nepropadljivosti i bestradalnosti”, piše sveti Jovan Damaskin u “Istočniku znanja”.

Čudo nad čudima

Propadljivi smo, prolazni i smrtni, podložni smo prirodnim zakonima koji nas vode u nestajanje. Mi danas manje-više život doživljavamo onako kako je u “Knjizi mudrosti” predstavljen svetonazor bezbožnika: “Kratkovjek je i tužan život naš i nema lijeka kad čovjeku dođe kraj i još nije poznat tko bi se iz podzemlja izbavio. Mi smo djeca pukog slučaja i kasnije ćemo biti kao da nikad nismo ni bili, jer samo je dim ono čime dišu naše nosnice, a misao je tek iskra od kucaja našega srca. Kad se ona utrne, pretvorit će se tijelo u pepeo, a duh će se rasplinuti kao lagan zrak. Ime će nam se s vremenom zaboraviti i nitko se neće sjećati djela naših; i život će nam proći kao pramenje oblaka
i nestat će ga kao magle što je gone zrake sunčane i pritiskuje žega njihova. Jer život naš kao sjena odmiče, iz naše smrti nema povratka, zapečaćeno je i nitko se ne vraća”.

Hristovo vaskrsenje iz mrtvih je čudo nad čudima, poništavanje prirodnih zakona, najvažniji događaj u istoriji, događaj koji smrtnom čoveku daje mogućnost da sanja o sopstvenoj besmrtnosti.

“A sad je Hristos vaskrsnut iz mrtvih kao prvenac od onih koji su umrli. Pošto je, naime, posredstvom čoveka smrt došla, posredstvom čoveka došlo je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti”, piše apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima.

Bez vere u vaskrsenje sve je besmisleno, to je kamen temeljac hrišćanstva: “Ako Hristos nije vaskrsnut, tada je prazna naša propoved, prazna je i vaša vera.”

Zloupotreba srpskih žrtava

Povodom praznika nad praznicima, prvi hrišćanin zemlje Srbije, patrijarh Porfirije uputio je tradicionalnu uskršnju poslanicu pravoslavnim vernicima. Povodom najčudesnijeg zbitija u vaskolikoj povesti svemira patrijarh je, sasvim logično, uputio niz političkih poruka, kao što to obično čini, u svojstvu odanog vojnika Aleksandra Vučića i njegovog nacionalističkog režima.

Predsednik Srbije je trenutno usred sramotne i uzaludne bitke protiv Rezolucije UN-a o genocidu u Srebrenici, kako bi opravdao zločinački poduhvat u kom je učestvovao i ceo srpski narod učinio taocem koljačke politike.

Porfirije se potrudio da pruži svoj doprinos beščašću, pa je zloupotrebio praznik Hristovog vaskrsenja kako bi negirao genocid i zaplesao kazačok na humkama žrtava. Patrijarh je iskoristio dobro poznatu, odavnu oprobanu tehniku svih nacionalističkih ideologa – korišćenje srpskih žrtava zarad negiranja zločina iz devedesetih.

Podsetio je na silna stradanja Srba u XX veku, na ustaški genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali ne iz saosećanja i pijeteta prema žrtvama, već da bi ih iskoristio za negiranje genocida. Otuda patrijarhov sumanuti zaključak: “Danas snažno podižemo svoj glas i ukazujemo na apsolutnu neistinu i pokušaj nebivalog istorijskog revizionizma, u kome se nastoji da prostom inverzijom srpski narod, žrtva višestrukih genocida i etničkog čišćenja, bude proglašen za počinioca genocida.”

Providan trik, ali pali kod nacionalno onesvešćenih masa. Porfirije, kao i svi drugi nacionalistički ideolozi, posmatra narod kao organsku celinu; narod je uvek isti, u svim vremenima, to je metafizički entitet koji se ne menja.

Klevetanje celog naroda

Po toj logici sledi da, pošto su Srbi ubijani u Jasenovcu, nije moguće da neki pripadnici istog naroda pola veka kasnije ubijaju u Srebrenici.

Kao da su žrtve iz Jasenovca i ubice iz Srebrenice iste osobe. U stvarnosti je sasvim obrnuto. Jednostavno rečeno – Maks Luburić i Ratko Mladić su braća rođena, zločinci koji su u ime ideologije ubijali nevine ljude. Između njih je moguće povući znak jednakosti, a ne između žrtava ustaških zločina i Mladićevih koljača. Pritom, patrijarh ponavlja nacionalističku laž kako će sav srpski narod biti proglašen počiniocem genocida. Niko nigde ne govori o narodu, niko ga ne optužuje za zločine i genocid, krivci imaju svoja imena i prezimena, odgovornost snose oni koji su ubijali, kao i politički sistem i ideologija koji su stajali iza njih.

Jedino srpski nacionalisti nastoje da sopstveni narod proglase odgovornim za genocid, a toj kleveti protiv cele nacionalne zajednice sad se dobrovoljno pridružio i patrijarh. Bruka i sramota.

O moralu i lažnim svedocima

Nije se patrijarh zaustavio na zloupotrebi jasenovačkih mučenika zarad opravdavanja zločina i genocida koje su počinile srpske snage u ime velikosrpske ideologije, već je otišao i korak dalje. “Stradali smo u svakom zaseoku, selu, gradu. Istinitost toga stradanja nisu morale da potvrđuju nametnute amoralne rezolucije: njih su svedočila sama stradanja, bez lažnih svedoka u licu neposrednih potomaka i posrednih sledbenika izvršilaca stvarnog genocida”, rekao je Porfirije mrtav hladan, a da se čak nije ni zacrveneo od stida.

Dakle, za patrijarha je rezolucija koja izražava pijetet prema žrtvama i osuđuje poricanje genocida – amoralna. A šta je onda moralno? Slavljenje ratnih zločinaca? Blagosiljanje ubica pre polaska u pokolj? Opravdavanje zločina? Nije tu kraj, patrijarh ne ume da se zaustavi.

Za njega su preživeli Bošnjaci koji svedoče o genocidu u Srebrenici – lažovi. A zašto su lažovi? Zato što oni zapravo nisu nikakve žrtve, već ubice, tačnije potomci onih koji su počinili genocid nad Srbima i posredni sledbenici tih počinitelja.

Dakle, oni koji su uspeli da prežive pokolje Mladićevih fašističkih falangi, pa svedoče o onome što su videli svojim očima – za Porfirija su sledbenici počinitelja genocida. Šta ih čini sledbenicima ustaša? Pa upravo to što ne ćute, već govore o zlu koje su videli, a to patrijarhu i ostalim memorandum-dum ideolozima kvari sliku o nevinosti režima Slobodana Miloševića i njegovih bosanskih satelita.

Da ove reči izgovaraju Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Milan Lukić ili neki slični krvolok, to bi bilo sasvim očekivano i moglo bi se razumeti. Ali kad ovakve reči dolaze od vođe jedne hrišćanske zajednice, čoveku ostaje samo da se čudom čudi, da se prekrsti i zanemi, strahujući da zaviri u mračne ponore zla koji su se pred njim iznenada raskrilili. Ako je ovo hrišćanstvo, kako li tek izgleda satanizam?

Gnusoba opustošenja

Uostalom, sam patrijarh je naslikao autoportret u poslanici, doduše nehotično, misleći na nekog drugog, jer su u manihejskom nacionalističkom svetu zli uvek neki drugi.

“Mi ljudi smo sve više bezvoljni i apatični, sebični i ravnodušni prema tuđoj nevolji, prema stradanju bližnjih, pa se s pravom možemo zapitati: nije li već nastupila gnusoba opustošenja o kojoj govori sveti prorok Danilo? Drugim rečima, ne živimo li već uveliko ne u takozvanom posthrišćanskom svetu već u antihrišćanskom ili, štaviše, antihristovskom svetu, svetu bez vere, morala i načela?”, zapitao se Porfirije.

Dosta precizna slika, nema se tu šta dodati, niti oduzeti. Zna čovek o čemu govori, iz ličnog iskustva i dubinske introspekcije.

U nekom drugačijem svetu kojim ne vlada gnusoba opustošenja, koji nije ravnodušan prema tuđoj nevolji i stradanju bližnjih, poglavar hrišćanske zajednice čiji su članovi počinili najstrašnije zločine na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata – pozvao bi vernike na pokajanje.

Podsetio bi na Hristove reči “Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko”.

Pozvao bi sve one koji su učestvovali u zločinima i genocidu da se pokaju i dobrovoljno prijave policiji, pozvao bi ih da odsluže kaznu koju im dosudi zemaljski sud. Pozvao bi hrišćanski poglavar vernike da zatraže oproštaj od žrtava za ono što su njihove komšije, rođaci i sunarodnici počinili.

Pozvao bi istinski hrišćanin svoju pastvu da se odrekne onih koji su ubijali u njeno ime, pa da se pomiri i s Bogom i s ljudima.

Bezbožnička teorija i praksa

Takav scenario je, naravno, u domenu nenaučne fantastike, što najbolje svedoči da već decenijama živimo u antihristovom svetu. Da crkveni jerarsi veruju u Hristovo vaskrsenje i Strašni sud, mogli bismo očekivati poziv na pokajanje. Nažalost, bojim se da su njihove predstave o životu mnogo bliže onom citatu o bezbožnicima iz “Knjige mudrosti” nego rečima apostola Pavla.

Ima taj navod i nastavak, jer iz bezbožničke teorije sledi ista takva praksa: “Potlačimo ubogoga pravednika, ne štedimo udovice, ne poštujmo starca ni sjedina od mnogih godina. Nek’ naša snaga bude zakon pravde, jer ono što je slabo nije ni za što.

Postavimo zasedu pravedniku jer nam smeta i protivi se našem ponašanju, predbacuje nam prestupe protiv Zakona i spočitava kako izdadosmo odgoj svoj”.

Prilično precizna slika delovanja silnika i moćnika koji za sebe tvrde da su veliki pravoslavci. Sve se okrenulo naopačke u našem konfuznom vremenu. Oni koji formalno veruju u Hristovo vaskrsenje i život večni, dosledno praktikuju bezbožništvo, pa se rugaju žrtvama, negiraju genocid, proglašavaju sopstvenu naciju genocidnom i ne pokazuju ni mrvu sapatnje sa stradalnicima.

S druge strane, ateisti i agnostici koji veruju da “nema leka kad čoveku dođe kraj” i da “iz naše smrti nema povratka” – brane dostojanstvo žrtava, bore se za istinu o prošlosti i pozivaju na pokajanje i preumljenje.