Đinđić je bio šansa Srbije, ali on nije imao šansu

Poluge sile, vojske i policije, nikada nisu demokratizovane i doživjele reformu, a nisu ni bile u pravim rukama.

Srbiju niko za vrijeme Đinđića nije smatrao prijetnjom, a dizao ju je iz pepela (Andrej Čukić / EPA-EFE)

U danima kada se svi prisećamo ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, nemoguće je da se ne zapitamo gde bismo svi mi danas bili, u kakvim državama bismo živeli, i kakvi bismo susedi bili da do te tragedije nije došlo. Mnogo je to tema i dilema za pleća jednog, i to čoveka koji već 21 godinu nije među živima.

Đinđić je definitivno bio oličenje modernog, kulturnog, pragmatičnog i za života nikada dovoljno uvaženog političara.

Bio je rođen za premijera, i na kraju je to i uspeo da bude. Na žalost, tu se i završila njegova priča. Sa njegovim odlaskom u večnost, mnogi snovi o modernoj i slobodnoj Srbiji takođe su ubijenima kuršumima iz snajperske puške tog 12. marta 2003. godine.

Borba za slobodan Javni servis

Nekoliko dana pre obeležavanja datuma atentata na premijera, u Srbiji smo se sećali prvih velikih protesta protiv vlasti Slobodana Miloševića. Te subote, 9. marta 1991. godine ogroman broj nezadovoljnih ljudi izašlo je na ulicu i demonstriralo, pazite sada – zbog programa Radio-televizije Beograd. Danas, 33 godine kasnije, opozicija u Srbiji se i dalje bori za slobodan Javni servis. Razlika između te Miloševićeve epopeje, i ove Vučićeve samo je u tome što danas i za sada, nemamo ratova. Sve ostalo je isto.

Kada realno pogledamo, Đinđić i nije imao šanse da uspe. Vlada kojom je predsedavao bila je sastavljena od velikog broja partija i pokreta čiji su predstavnici u startu, svako vukao na svoju stranu. Nova vlast nije imala snagu da sprovede 6. oktobar u delo.

Poluge sile, vojske i policije, nikada nisu demokratizovane i doživele reformu, a nisu ni bile u pravim rukama.

Bezbednosne službe su se samo primirile i čekale svojih pet minuta da ponovo zagospodare celom državom, što im je i pošlo za rukom. Srbija je i dan danas u kandžama UDBE, kako se ceo taj bezbednosni kompleks i danas kolokvijalno naziva.

Đinđić bi verovatno izgubio prve izbore na kojima bi se pojavio kao premijer, zbog mnogo toga. Narod je bio nezadovoljan, a populizam je ponovo počeo da cveta u vidu podrške Vojislavu Koštunici koji je u direktnom izbornom okršaju pobedio Miloševića. I pored toga, Đinđićeva vlada je odmah krenula da guta najveće žabe koje su se našle na tanjiru. Trebalo je izručiti Miloševića Hagu, i ne samo njega. Valjalo je vratiti deviznu štednju, staru i novu, kao i plate i penzije, oživeti privredu.

Mir i saradnja

Nijednog trenutka nije zakukao nad teškom sudbinom i pređašnjim radom bivše vlasti.

Sa susedima je želeo mir i saradnju. Insistirao je na ličnoj, personalizovanoj odgovornosti za ratne zločine. Znao je da je Kosovo glavni problem i po tom pitanju bio spreman za ozbiljne razgovore. Imao je i neke ideje koje nikada nisu realizovane. Video je sve bivše države iz SFRJ U Evropskoj uniji. Van unije su danas i dalje Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija. Kao demokrata, bio je i prihvaćen od ljudi iz celog regiona.

Nikoga nije vređao niti nazivao pogrdnim imenima. Verovatno Srbija ne bi pod njegovim mandatom postala članica EU, ali bi ucrtao put po kojem bi se mnogo brže kretala ka tom cilj. Možda bi i uspeo, ko zna.

Srbiju niko za vreme Đinđića nije smatrao pretnjom, a dizao ju je iz pepela. Njegovi naslednici nisu uspeli da promene sistem koji i danas Srbiju jede iznutra. Neko je primetio da je Srbija danas ono protiv čega se Đinđić borio. Srbija danas nema prave i iskrene prijatelja. Sa većinom suseda je u svađi. Deli lekcije kao da je rodonačelnik demokratije i slobode, a nije u stanju izbore da sprovede bez ucene, krađe i mahinacija.

Nema medija koji tih godina nije kritikovao rad njegove vlade. Bio je svima meta, svi su imali nešto da mu kažu i da ga pitaju. Te iste medije nije nikada zloupotrebljavao. Poštovao ih je u mnogo većoj meri od bilo koga pre i posle njega. Nije izbegavao raspravu i odgovarao je i na najškakljivija pitanja sa osmehom i bez da ikoga povredi ili uvredi.

Nije imao šanse

Srbija je imala veliku šansu sa Đinđićem, ali kao što je već rečeno, on nije imao šansu. Svi su bili nestrpljivi, mnogi su se preokrenuli, mnogi su prihvaćeni, i na kraju – mnogi su likovali. Postoje neke neproverene priče da su se neki i napili kada je ubijen. Zasluge za ono šta je radio i šta bi tek uradio u budućnosti, dobio je tek kada je preminuo.

Zemlja koja je sebi dozvolila da joj premijer bude ubijen, nema pravo da se ponaša na način na koji se Srbija ponaša. Prema onome što danas vidimo i u kakvom se pravcu Srbija kreće, s pravom se postavlja pitanje da li je zbog svega ovoga Đinđić ubijen. Čemu tolika žrtva kada se neko tako ponaša prema sopstvenom narodu, susedima i međunarodnoj zajednici? Zar se te velike tragedije ne koriste da se iz tog bola i tuge iznedri nešto bolje po sve nas?

Nema mnogo naroda koji mogu da se pohvale sa tako velikim političarima. Đinđić je verovatno bio nešto najsvetlije što je Srbija, u periodu u kojem je on živeo, mogla da ima. Srbiji sigurno, ali i celom regionu nedostaje njegova energija i spremnost da se ide dalje bez mnogo gledanja u prošlost.

Dok se ponovo ne sretnemo sa nekim sličnim, ostaje nam samo da gajimo sećanja na period naših života kada je budućnost imala smisao.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera