Kad razarači države slave Dan državnosti

Sjaj spoljašnje forme u praznovanju Dana državnosti signalizira prazninu sadržaja, kao da nema baš mnogo toga da se slavi.

Dan državnosti Srbije nikada nije proslavljen ovako grandiozno i pompezno kao ove godine (TANJUG/ Vladimir Šporčić/ bg)

Proslava Dana državnosti Srbije protekla je grandiozno i pompezno kao nikada do sada. Slavilo se dva dana uz čitav niz manifestacija širom zemlje, državni funkcioneri su se razmileli na sve strane kako bi obeležili značajan datum. Svečane akademije, izložbe u nacionalnim institucijama, polaganje venaca u Marićevića jaruzi i kod Spomenika neznanom junaku, služenje liturgije i pomena ustanicima, nastup policijskog hora i orkestra u Karađorđevom parku, puštanje jata golubova na Kalemegdanu, jato dronova koje iznad Beograda na vodi formira nacionalne simbole, hiljade zastava po ulicama, animacija u čast ćirilice na Kuli Beograd, grandiozni vatromet – to su bili glavni elementi spektakla kojim je proslavljen državni praznik.

Sva ta šljašteća pompa, kičerska, vašarska, skorojevićka na naprednjački način – u popriličnoj je koliziji sa povodom koji se obeležava, a to je sećanje na Prvi srpski ustanak iz 1804. godine i na prvi srpski ustav donet 1835. godine. Sjaj spoljašnje forme u praznovanju Dana državnosti signalizira prazninu sadržaja, kao da nema baš mnogo toga da se slavi. Taj raskol između slavljeničke pompe i odsustva istinske državnosti bio je vidljiv i u silnim besedama koje su držali državni zvaničnici, a pogotovo u formi u kojoj je posredovan govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Bedem nepostojeće slobode

Bizaran snimak obišao je ceo svet. Centar Beograda, Trg Republike u mrklom mraku, sva ulična svetla su pogašena, kroz pomrčinu promiče tek pokoji prolaznik, a usred tmine odjekuje Vučićev glas sa nevidljivih zvučnika i besedi o tome kako “Srbin ne voli da robuje”, kako “Srbin više od svega voli svoju slobodu”, prkoseći zlim strancima iz Evrope koji bi da nas porobe i ne znaju koliko smo mi slobodarski narod. Zaista nadrealna scena, dostojna kakve diktature.

Držali su državnici silne uzvišene besede, bila su puna usta slobode onima koji su zarobili srpsko društvo i državu, i pretvorili građane u podanike, uz gotovo nikakav otpor. Ministar vojni Miloš Vučević, fiktivni predsednik Srpske napredne stranke, zahvaćen lažnim poetskim zanosom, odao se slobodarenju bez granica: “Ponosimo se što smo potomci onih koji su celom svetu pokazali da su sposobni da ostvare slobodu. I svaki put kada čujemo reč Srbija, mi se ponosimo. Ponosimo se, jer znamo i osećamo u venama svojim koliko je besmrtnih predaka naših palo za ovu reč i za slobodu, ravnopravnost i pravdu koje se Srbija zove. Svaki put kada koristimo tu svetu reč, treba da ovo imamo na umu.”

U sličnom tonu, ali sa manje rodoljubivog verbalizma, zborila je tehnička premijerka Ana Brnabić. Ona je besedila kako je „Sretenjski ustav jedan od najdemokratskijih ustava u Evropi tog vremena”, da je “Kneževina Srbija iznedrila jedan od najznačajnijih pravnih spomenika Evrope 19. veka”, da su u njemu “temeljne vrednosti koje vekovima baštini srpski narod – sloboda, nezavisnost, miroljubivost“, te da je Sretenjski ustav „zalog naše državnosti i nezavisnosti i nerazrušivi bedem naše slobode“.

Mrtvo slovo na papiru

Sretenjski ustav zaista jeste bio izuzetno liberalan za to doba, ali je kratko bio na snazi. A i da je ostao duže važeći, veliko je pitanje da li bi se primenjivao u praksi. Nije ni čudo što naprednjaci govore ili o apstraktnom pojmu slobode ili o pravnim aktima, ne obazirući se na to koliko je realan život bio usklađen sa legislativom. Imala je Srbija i kasnije demokratske ustave, pa se to u praksi nije videlo, jer se zakoni nisu primenjivali. Ima Srbija i danas liberalan ustav, pa ga predsednik države i njegova posluga krše bukvalno svakog dana. Džaba dobri zakoni kad nema ko da ih sprovodi. Spolja gladac, a iznutra jadac.

Lepo je što Brnabić hvali Sretenjski ustav i što ga povezuje sa našim dobom, proglasivši ga za temelj naše državnosti, ali je činjenica da mi ni danas nismo dosegli odredbe tog pravnog akta, iako je prošlo skoro dva veka. Na primer, nemamo podelu na tri grane vlasti koja je bila predviđena tim ustavom. Danas u Srbiji svu vlast ima jedan čovek, Aleksandar Vučić. Narodna skupština je svedena na njegovu igračku, a poslanici glasaju kako im vođa naredi. U Vladi Srbije nijedan ministar se ne pita ni za šta, o svemu odlučuje veliki lider partije i zemlje. Pravosuđe nije nezavisno, već je potčinjeno Vučićevoj volji, tužilaštva ne rade svoj posao, već za račun vladajuće stranke i njenog gospodara.

Državu ne čine parole, floskule i dobri zakoni koji su mrtvo slovo na papiru, već jake institucije i slobodni građani. Ustanove su podjarmljene, neslobodne, ne rade svoj posao, umesto da služe građanima koji ih plaćaju, one su u službi jednog čoveka. Što je najgore, pale su šaptom, kao da su državni službenici jedva čekali da odustanu od profesionalne etike i da se pokore samovolji jednog čoveka. I nije im prvi put da se uruše. Istu sudbine su naše ustanove i pod Slobodanom Miloševićem, i on ih je instrumentalizovao u svoje zlikovačke svrhe.

U strahu od domaćih uzurpatora

Tako lak pad institucija u ruke svakom ko poželi da ih pokori jasno ukazuje na to da imamo deficit slobodnih građana. Što nije nikakvo čudo, s obzirom na dominantno shvatanje slobode koje su demonstrirali naprednjački zvaničnici u svojim besedama. Pod slobodom se podrazumeva isključivo sloboda od strane okupacije. Čim neka druga država ne vlada nama, hvališemo se kako smo slobodni, kako smo veliki slobodarski narod. A taj slobodarski narod živi u strahu od domaćih uzurpatora koji njime vladaju autokratski, kako im se prohte, ne poštujući nikakve zakone.

Najgore u svemu tome jeste što autokratski, samovoljni vladari ne dolaze na vlast nasilno, već najčešće uživaju veliku podršku među stanovništvom. Milošević je bio voljen i obožavan, dočekan je kao mesija, jedva je nekako oboren na kraju, a i tad su milioni bili na njegovoj strani. Vučić ne uživa tu vrstu svenarodne ljubavi, ali je uspeo ucenama, prinudama i propagandom da privoli mase da glasaju za njega. Na kraju, napravio je stranku koja ima najveći broj članova u Evropi, što dovoljno govori o podaničkom mentalitetu.

Cela poenta mitologije o slobodarskom narodu i jeste u tome da se takvim pričama sakrije tužna stvarnost podaništva, sluganstva i neslobode. Trsimo se da tuđa ruka neće nama vladati, a istovremeno trpimo zulum domaće čvrste ruke, i još na to pristajemo dobrovoljno. Iza te samohvalisave mitologije stoji gorka činjenica da se zapravo ne borimo za slobodu, za svoja prava, za dostojanstvo svakog čoveka, za jednakost pred zakonom.

Potčinjeni domaćim vođama

Prkosni smo mahom prema drugim zemljama i narodima, a pred sopstvenim tiranima saginjemo glavu, trpimo da nas ponižavaju i teško uspevamo da ih svrgnemo s vlasti. A kad najzad padnu, onda brzo na njihovo mesto postavimo nekog sličnog, jer suštinski ne podnosimo previše lične slobode, to je preveliki teret za naša nejaka pleća.

Proslavismo 220. godišnjicu ustanka, što je bila zgodna prilika da se svedu računi, dokle smo stigli u borbi za slobodu nakon dva veka i dve decenije. Za sve to silno vreme nismo izgradili demokratsku državu, najveći deo smo proveli u neslobodi, porobljeni od domaćih partijskih vođa, monarha, svakog ko bi bio dovoljno prefrigan da se domogne vlasti. Na kraju smo završili pod vlašću jednog totalnog mediokriteta, histeričnog vođe navijača, čoveka koji neprestano širi pasivnu agresiju, kuka i zapomaže, inati se i prkosi, ponaša se kao tinejdžer zarobljen u telu odrasle osobe.

Stanje postaje sve gore, krećemo se ka autoritarnoj državi, a nismo čak ni nezavisni od drugih, jer smo takoreći pod kontrolom diktatorske, zločinačke Rusije. Posle 220 godina borbe za slobodu stigli smo do robovanja naprednjacima. Demokratske težnje u društvu su slabe, slobodarske snage nejake, tako da su male šanse da ćemo biti država slobodnih građana i kad se ratosiljamo naprednjačke bulumente. Porazan saldo, kao da smo dva veka i kusur džaba krečili.

Milion zastava

Dan državnosti Srbije nikada nije proslavljen ovako grandiozno i pompezno kao ove godine. Organizovan je čitav niz manifestacija širom Srbije, milion zastava je okačeno po gradovima, parada nacionalnog kiča je šljaštala na sve strane. Državni funkcioneri su se utkrivali ko će da besedi jači panegirik srpskom slobodarstvu, našoj ljubavi prema slobodi koja je iznad svega, odbijanju da robujemo bilo kome, vrednostima Prvog srpskog ustanka koje i danas negujemo, najnaprednijem Sretenjskom Ustavu, neophodnosti da stvorimo Srpski svet.

Usput su naprednjaci sebe predstavili kao najveće nastavljače ustanika. A ljudi zarobili državu i porobili celo stanovništvo. Najluđe je bilo kad su zamračili centar Beograda, pogasili ulično osvetljenje, pa se u tom mrklom mraku čuo samo Vučićev glas koji drži govor, iz zvučnika okačenih po Trgu Republike. Kao da smo u Belorusiji.

A 220. godišnjica ustanka je zgodna prilika da se svedu računi, za sve to vreme nismo izgradili demokratsku državu, najveći deo smo proveli u neslobodi, porobljeni od domaćih partijskih vođa, osnovne postavke Sretenjskog Ustava ni danas ne važe (npr. trodelna podela vlasti, građanska prava i slobode), i stanje postaje sve gore, krećemo se ka autoritarnoj državi. Porazan saldo, kao da smo džaba krečili dva veka i kusur.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera