Odbojka na srbijanski način: Hronika vladajućeg poremećaja

Nema te štete koju Srbija neće sebi nanijeti, ako će komšiji biti makar i malo teže.

Muška juniorska odbojkaška reprezentacija Srbije, uzrasta do 18 godina, nije odigrala meč sa Kosovom 21. januara u Strumici, u Severnoj Makedoniji, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2024, pod izgovorom da je devet igrača imalo temperaturu (Reuters)

Eh, još od slepih svedokinja i svedoka, guslarica i guslara (pandan sadašnjem režimskom sistemu javnog informisanja, slepe Jeca, Živana, Stepanija, Jela, Joka, Filip Višnjić, za koga se govorilo da dobro vidi i da je špijun, Tešan Podrugović koji nije bio slep i koji, kazaće jedan sarajevski istraživač, nije uzmao gudalo bez litra prepečenice) ne beše takvog junaštva, pritom i lukavstva, kao onoga o kojem slušasmo prošle nedelje. Od Albanaca (Odbojkaški savez Kosova) saznade Srbija da su njeni odbojkaši kadeti taktički odstupili, ne želeći da igraju sa mladim Albancima. Nekakvog Kosova za koje se zna kako je palo u ropstvo (Tešan Podrugović: Car Lazar i carica Milica).

Tu ne bejaše srbijanski Odbojkaški savez rad kavzi, no objavi kako je devetorica juniora bilo pod temperaturom, što, zapisaće Kosovski odbojkaški savez, nije nemoguće, ali valja istražiti. Iza tog se saopštenja krilo veliko iskustvo, jer su, svima se činilo, brojne odluke u Beogradu donošene u vrućici. Ali, ovde je upravo čitav problem, koji bi uistinu nekada bio propraćen busanjem u grudi, sada uvijen u savršenu diplomatsku oblandu, istina bednu i providnu, ali, knjižimo spoljnopolitički gaf kao istinsku diplomatiju novog doba, zapravo iskazivanje čvrstog državnog stava sa – takva je nova škola – izvesnim neotesanim šarmom.

Vrućica u ime naroda

Da ovde napravimo prvi presek, odbojkaši su, dakle, u ime naroda dobili temperaturu, neće ići na Svetsko prvenstvo, odlučili su se, kao u Kosovskom mitu, za carstvo nebesko (neko je odlučio), a da o tome niko neće znati ništa (kod Tešana su bar imena pomenuta i tačna). Država je pokazala svoju državnost, poput osnovca koji nema domaći, jer je zaboravio svesku; odškrinuta je nova suicidna strana u višetomnim sabranim idiotlucima, bez deseterca, jer se srbijanski režim zbunio zbrajajući slogove vlastitih nakaznih rima.

Među nama, potpuno razumljivo, jer, kako za jednu strunu (toliko ih ukupno imaju gusle; tu se mešaju pluralia i singularia tantum, druga je to tema) uglazbiti fusnotu, disklejmer, stiker, alternativni prelaz.

Fakat, valja odati priznanje misliocima poslovično gubitničke strane, treba poraz i saopštiti, poput, recimo, učešća Srbije u genocidu u Bosni i Hercegovini (“na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”, a presuda kaže da je realizovan genocid).

Beogradska instrumentalizacija

I, da ne idemo dalje od Kosova, novija, ali još uvek aktuelna, hronika tamošnje blamaže znači jedino velike probleme preostalim Srbima (izuzev narko trijada); znači ugroženu bezbednost, nestašice lekova, te prehrambene robe iz Srbije, uskraćivanje prava na lokalnu samoupravu, pretvaranje u glasačku mašinu, odnosno u žrtvenu gomilu koju instrumentalizuje Beograd Aleksandra Vučića. Koji iscrpljujućom opskurnom kreativnošću dopisuje mitološke, pomije, trice i kučine, računajući jedino to koliko mu koje nepočinstvo kupuje vremena na vlasti. Svestan da se ne može doveka igrati sa obećanjem datim evropskoj zajednici, da će priznati Kosovo, uprkos pretpostavljenom (glupost!) buntu koji ga tobož očekuje.

Evo i kratkog rečnika, iznenađujuće brzo se zaboravlja ta verbalna ekvilibristika; prelaze alternativne smislila je još nacoška bratija Borisa Tadića, a pravo je značenje tih odmetničkih ruta krijumčarski kanali kriminalaca koje će naslediti i podsticati Aleksandar Vučić. Beše to u vreme dok se nisu otvorili, ili su svako malo zatvarani, legalni granički prelazi. Pa se u priču uključila srbijanska razbojnička niskogradnja, čitajmo Zvonko Veselinović (optužen za terorizam u Banjskoj, bivši vlasnik vile na jezeru Gazivode), a Tadićev će diplomatski genije Borislav Stefanović kazati da “opština gradi puteve”.

Fusnota je, podsetimo, svojevrsni dokaz o tome da je Kosovo srpsko koliko i crkve, manastiri i Muratovo turbe; posledica je “dogovora o imenu“ koji su postigle strane u sporu. Trebalo je da se, na skupovima o statusu, uz naziv delegacije Albanaca stavlja zvezdica uz imenicu Kosovo, a da objašnjenje fusnote, odnosno zvezdice, bude tekst koji glasi: “Ovaj natpis ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa rezolucijom 1244 i mišljenjem MSP-a o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti“.

Neće da može, zapravo moći će

Postoje opravdane sumnje da je fusnota/zvezdica i korišćena.

Novijeg je datuma, jednako kao odraz državnog suvereniteta, upotreba imenice disklejmer (eng. klauzula o odbijanju odgovornosti), iz avgusta 2022. Od 31. avgusta te godine na svim carinskim punktovima na administrativnim prelazima su na vidnim mestima postavljeni disklejmeri, odnosno obaveštenja u kojima se objašnjava da se “omogućavanje korišćenja ličnih karata izdatih od strane Prištine vrši isključivo iz praktičnih razloga, radi omogućavanja slobode kretanja i da se to ne može tumačiti kao priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova”.

A onda dođe još jedan disklejmer, 31. 12. 2023.: “Omogućavanje učešća u saobraćaju na putevima svih vozila koja su registrovana od strane Privremenih institucija samouprave u Prištini vrši se isključivo iz praktičnih razloga, radi olakšavanja položaja pojedinaca i omogućavanja njihove slobode kretanja i ne može se tumačiti kao priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti  takozvanog Kosova, ne prejudicira određivanje konačnog statusa i ne može se tumačiti kao pristanak Beograda na odstupanje od prava garantovanih Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244”, navodi se u tekstu disklejmera.

Stiker za tegle i zastavu

Dakle, moći će da se po Srbiji vozi sa kosovskim tablicama, a na Kosovu neće biti tablica izdatih u Srbiji. Gde god nađeš zgodno mesto – postavi disklejmer, a napiši da su u susednoj državi “Privremene institucije Kosova”.

A pre toga, u maniru čobanina iz poučne priče, po Vučićevom nalogu Srbi napuštaju sve kosovske institucije, policiju, Carinu, pravosuđe, lokalnu administraciju. Na svoju štetu i teret građana Srbije, budući da oni finansiraju plate Srba sa Kosova koji žive od etničke pripadnosti.

“Zastrašivanje od strane aktuelnog srpskog režima”, kazaće ministar za povratak u kosovskoj Vladi Nenad Rašić. Čovek koga Vučić naziva “ološem”.

“Nema predaje – KM ostaje”, kazao je epski raspoloženi Vučić glede tablica. Zazvučalo je baš arhaično, a i besmisleno, jer je nekoliko meseci kasnije Vlada Srbije odlučila da predaje – šta god to na tablicama bilo – ipak ima. I da KM ne ostaje, nego da se pretvara u “RSK”. I da ne postoji više razlog da se policajci pred kamerama demonstrativno skidaju.

I da ne zaboravimo još jednu reč koju je teško odguslati: stiker. Stikerom ili belom nalepničicom za tegle sa ajvarom (ljut ili sladak) i turšijom, Srbi su morali da skrivaju državni simbol na tablicama motornih vozila pri ulasku na Kosovo. Sad više ne moraju, jer ih nemaju, što je svojevrsna pobeda nad “privremenim institucjama”.

Nepoželjni sused zle naravi

Kao što je pobeda i to što je dinar na Kosovu zabranjen, što srbijanske banke beže glavom bez obzira. Što nema “plazma” keksa u prodavnicama (skokneš do Novog Pazara i kupiš, niko te ne pita za tablice, sve su iste).

I da se vratimo sportu, meč u Strumici koji nije igran registrovan je službenim rezultatom 3:0 u korist Kosova, kadeti Srbije završili su takmičenje na šestom mestu čime su ispali iz daljih kvalifikacija. Ranije su isto prošli rukometašice i bokseri. Kao i kosovski karatisti kojima nije dozvoljeno da pređu granicu sa Srbijom.

Odbojkašima-kadetima bile su ovo kvalifikacije za evropsko i svetsko prvenstvo – neće se pojaviti ni na jednom od njih.

To je njima borba Srba dala. Važno je da predaje nema. I da ima specifične diplomatije koja ukazuje na izvesne specifičnosti u kori velikog mozga. Suštinski, nema te štete koju Srbija (ograničimo se na državu) svakako nepoželjni sused zle naravi i rđavih navika, neće sebi naneti, ako će komšiji biti makar i malo teže; nema tog poraza koji neće samoubilački uviti u deseterac, nema tog progresa kojeg se neće odreći, ukoliko može nekome u komšiluku da smeta, da ga navodno plaši, vređa i nipodaštava.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada