Tiha promjena odnosa Zapada prema Ukrajini

Dok je Vladimir Putin očigledno spreman da odmah krene u pregovore, Volodimir Zelenski pokušava da osigura zapadnu podršku za sopstvenu formulu mira.

Iako je minulih dana došlo do dugo razmatrane odluke lidera Evropske unije o pružanju Ukrajini paketa finansijske pomoći od 50 milijardi eura, zvaničnom Kijevu, čini se, to ne rješava mnogo veći problem, piše autor (EPA)

Iako je minulih dana došlo do dugo razmatrane odluke lidera Evropske unije o pružanju Ukrajini paketa finansijske pomoći od 50 milijardi evra, zvaničnom Kijevu, čini se, to ne rešava mnogo veći problem. Evropskih obećanja o finansijskoj i vojnoj pomoći ne manjka toliko koliko korak po korak počinje da manjka pogled, koji je Zapad imao na Ukrajinu pre godinu dana.

Samo pre desetak meseci, stupci ugledne američke i evropske štampe bili su prepuni očekivanja da će ukrajinska kontraofanziva potisnuti rusku vojsku sa juga i istoka zemlje. Zapadni lideri su se bezmalo utrkivali ko će jasnije i glasnije da kaže da „Ukrajina mora da pobedi“ i da će za Ukrajinu pobeda biti kada povrati kontrolu „nad celokupnom teritorijom uključujući i Krim“. I niko od lidera, ni na Zapadu, niti u Ukrajini, nije pominjao mirovne pregovore. Štaviše, svako ko je pozivao na pregovore vrlo često je završavao u kategoriji „proruskog analitičara“ koji navodno ne želi da Ukrajina se oslobodi ruske čizme.

Nepunih godinu dana kasnije, opšteprihvaćena priča o tome da će biti oslobođen „svaki pedalj Ukrajine“ skoro da je iščezla iz medija, baš kao i uzdanje u ukrajinsku kontraofanzivu. I dok se evropski mediji i analitičari i dalje dominantno bave koliko je i koji evropski lider posvećen naoružavanju Ukrajine, američki mediji i stručnjaci uveliko razmatraju kako je „Rusija zaustavila ukrajinski momentum“ te da „američki ratni planovi za Ukrajinu ne predviđaju vraćanje izgubljene teritorije“. Štaviše, u medijskim analizama se uveliko razmatra mogućnost primirja i prelaska za pregovarački sto.

Čak i nekadašnji spoljnopolitički savetnik Angele Merkel, Christoph Heusgen, koji je protekle dve godine bio izričit da Ukrajina mora da pobedi, sada govori o tome da „ovome mora doći kraj“, a  da „na kraju krajeva iz toga će proizaći nešto kao Minski sporazum“. Da bi do toga došlo, kako kaže ovaj nemački diplomata koji je sada prvi čovek Minhenske bezbednosne konferencije, „Putin mora da prihvati pregovore sa aktuelnom Vladom Ukrajine“.

Minski sporazum 3?

Heusgenove reči o nekom Minskom sporazumu 3 te da neko mora da „dovede Zelenskog na pregovore“ nailaze na kritike u delu nemačke javnosti, jer kritičari ističu da takav sporazum nije moguć jer je Rusija sada otvoreno osvajač a ne kako kada je sklapan Minsk 2 kada su Zapad i Ukrajina tada praktično priznale priznale „rusku tvrdnju da je u pitanju građanski rat“ te da su sporne teritorije „ne okupirane već odmetnute“. Ova vrsta sporazuma sa osvajačem, smatraju kritičari, ne bi „zamrzao“ sukob već bi odobrio njegova osvajanja.

I dok se u Nemačkoj novinari i analitičari utrkuju u kritikovanju bivšeg savetnika bivše kancelarke, ističući da on ne želi da prizna da su on i kancelarka „krivi zbog toga što je Ukrajina došla u ovu situaciju“, njihove američke kolege uveliko analiziraju suočavanje Zapada i Ukrajine sa „realnošću na terenu“.

A realnost je da su, posle bezmalo dve godine direktnog rata Rusije i Ukrajine, potopljene velike nade u uspeh prošlogodišnje ukrajinske kontraofanzive, da zapadne sankcije nisu ekonomski slomile Rusiju, a da na ukrajinskom frontu već neko vreme traje pat-pozicija. I ta pat-pozicija se možda najbolje sagledava u tome što se linija fronta menja uglavnom tek po nekoliko stotina metara.

Naprosto, ruska vojska uspešno održava tu liniju fronta, zahvaljujući svojoj dominatnoj avijaciji i time što njene kopnene snage troše i do pet puta više municije nego ukrajinska. Bez ofanzivnog prodora, uspeh u kopnenom ratu postaje rovovska borba metar za metar, odnosno mesec za mesec iscrpljivanja. Sve to ukazuje da bi ovaj rat mogao da bude moderna verzija dvadesetogodišnjeg Vijetnamskog rata, a to sasvim sigurno ne želi nijedan evropski lider, koliko god i dalje ponekad govorili o tome da će podržavati Ukrajinu „dokle god to bude potrebno“.

I dok vodeči evropski mediji i analitičari i dalje kao ožareni reaguju na svaku pominjanje diplomatskih pregovora Moskve i Kijeva, američke analize bez straha od napada „sokolova“ ističu mogućnost primirja i diplomatskih pregovora sa Putinom.

Pa tako Bloomberg tvrdi da Putin ispipava da li su SAD spremne da se uključe u pregovore o okončanju rata. Pozivajući se na izvore bliskih Kremlju, američki list tvrdi da je ruski predsednik indirektnim kanalima dao znak Vašingtonu da je otvoren za diskusiju o prekidu vatre, uključujući i moguće buduće bezbednosne aranžmane za Ukrajinu.

Pre toga je i New York Times na sličan način izvestio o diplomatskim ispipavanjima pulsa iz kojih se, ističe ovaj ugledni dnevnik, jasno vidi da je Putin spreman na prekid rata ako mu Zapad osigura aktuelni status quo kada su u pitanje teritorije.

Promena američke strategije

U analizama ovakvih scenarija, američki mediji razmatraju i navodne Putinove planove, spekulišući da bi on možda bio voljan da odustane od insistiranja na neutralnom statusu Ukrajine, čak i od protivljenja eventualnom ukrajinskom članstvu u NATO-u, u zamenu za to da se Moskvi prizna kontrola nad teritorijom okupiranom minulih godina. Sve ove analize moraju se, pak, uzeti sa popriličnom dozom rezerve prema „izvorima bliskim Kremlju“ jer teško da bilo ko od američkih novinara pouzdano zna šta Putin planira.

Međutim, ono što se jasno otkriva u analizama i izveštajima američkih medijima jeste da zvanični Vašington tiho menja svoju strategiju. Jedna od prvih naznaka te promene je mogla da se čuje sredinom decembra kada je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski bio u poseti Vašingtonu. Na zajedničkoj konferenciji u Beloj kući, američki predsednik Joseph Biden je rekao da će SAD podržavati Ukrajinu „koliko god dugo može“ što je prestavljalo značajnu promenu u odnosu na 18 meseci ponavljano obećanje da će pomoć Ukrajina biti po formuli „koliko god dugo je potrebno“.

Bideova promena formule je direktna posledica, kako toga što republikanske opozicija pokušava da ograniči njegovu politiku finansijsko-vojne podrške Ukrajine, tako i već započete predizborne kampanje.

Ali izmena strategije se odnosi, ne samo na koliko bi dugovečna mogla da bude podrška, već i kako se definiše ukrajinska pobeda. Dosad se insistiralo da je pobeda isključivo Ukrajina u granicama iz 1991. godine, uključujući i Krim. Danas, međutim, u američkim analizama se uveliko provlači i malo drugačiji scenario, čije obrise je zapravo skicirao jedan od urednika New York Timesa Serge Schmemann kada je pre mesec dana objavio komentar pod naslovom „Ukrajini nije potrebna sva svoja teritorija da bi pobedila Putina“.

Ugledni autor ukazao je da, ako je Putin ozbiljan po pitanju primirja, „Ukrajina ne bi trebalo da propusti šansu da prekine krvoproliće“ te da „povratak teritorija nije jedina mera pobede u ratu“. „Prava pobeda je da se iz pakla rata podigne kao jaka, nezavisna, prosperiteta i bezbedna država, čvrsto usađena na Zapadu“, istakao je Schmemann, dodajući da bi „upravo to ono čega bi se Putin najviše plašio od susedne zemlje sa dubokim istorijskim vezama sa Rusijom i to bi bilo svedočanstvo onoga što je Rusija obećala da će postati“ nakon raspada Sovjetskog Saveza.

I dok Schmemann teši Ukrajince da „nikakvo privremeno primirje ne bi zauvek sprečilo Ukrajinu da povratu svu svoju teritoriju“, među američkim anaiičarima i novinarima sa jakim vezama u političkim i bezbednosnim strukturama uveliko se pominje „de facto podela Ukrajine“,.

Pa tako prvi čovek konsultantske kuće Eurasia Group, Ian Bremmer, u analizi glavnih rizika za ovu godinu navodi da će Ukrajina biti de dacto podeljena i mogla bi da „izgubi“ već 2025. godine, ustupajući više teritorije ili time što će biti prinuđena da prihvati gore uslove, to jest za nju i Zapad neprihvatljiv ishod koji je pak bliži realnosti.

A da nisu u pitanju samo pojedinačna mišljenja uticajnih analitičara svedoči i ekskluzivno otkriće Washington Posta da američki ratni planovi za Ukrajinu više ne predviđaju ponovno preuzimanje kontrole nad izgubljenom teritorijom. Konkretno, ovaj list ukazuje da Bidenova administracija sastavlja novu strategiju za Ukrajinu u kojoj će umanjiti naglasak na povratku teritorije i umesto toga usredsrediti na pomoć Ukrajini da se odbrani od novih ruskih napredovanja dok se pomera ka dugoročnom cilju ojačavanja svojih borbenih snaga i ekonomije.

Sve zavisi od izbora novog stanara Bele kuće

Zelenski je nedavno očigledno uzalud izjavio da ukrajinski planovi za 2024. godinu „nisu samo odbrana“, jer ni američki, a očigledno ni dobar deo evropskih lidera, ne veruje da bi u ovoj godini Ukrajinci mogli da naprave značajniji prodor. Nada Zapada je da Ukrajina u ovoj godini izbegne gubitak više od jedne petine svoje teritorije, koliko sada okupiraju ruske snage.

U tom kontekstu, Amerikanci i pripremaju pomenuti strateški dokument, koji bi trebalo da trasira dugoročnu saradnju. Velika Britanija je sličan dokument već napravila, sklapajući sa Ukrajinom desetogodišnji bezbednosni sporazum. Kako se očekuje, sličan sporazum sa Kijevom sklopiće Pariz i Berlin, najverovatnije na predstojećoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji.

Međutim, uspešnost realizacije tih dokumenta dobrim delom zavisi od SAD. A još konkretnije, najviše zavisi od toga ko će biti novi stanar Bele kuće. Zasad izgleda da će u predsedničkoj trci protivkandidati biti Biden i Donald Trump, a pobednik će imati presudan uticaj na sudbinu Ukrajine pri čemu taj uticaj može biti i dramatično različitih.

Ako Trump pobedi, on želi da drastično smanji pomoć Kijevu. Ako Biden pobedi, još jedan veliki paket vojno-finansijski pomoći će biti na dugom štapu, ukoliko demokrate ne osvoj večinu u oba doma Kongresa što nije tako mnogo verovatno.

Osim toga, Trump je sredinom prošle godine rekao da bi on kao predsednik zaustavio taj rat „u roku od jednog dana, 24 časa“ i to kroz susrete sa Zelenskim i Putinom. Zbog ovakvih izjava, i u Evropi strahuju od Trumpovog povrataka u Belu kuću, dok je sam Zelenski rekao da su one „veoma opasne“ te da Trump nije saopštio kakav bi njegov posleratni scenario zapravo izgledao.

I ne čudi zašto Zelenski priznaje da ga „čini zaista vrlo uznemirenim“ ideja da bi Trump kao predsednik mogao jednostrano da donese odluke koje ne idu na ruku Ukrajini i njenom narodu te da bi, bez obzira na tom Trump mogao da nastoji da ih sprovede.

Bez jedinstvene strategije Zapada

Ali i bez Trumpa, Zelenski već ima problem da osigura zapadnu podršku za sopstvenu formulu mira koja podrazumeva potpuno povlačenje ruske vojske. Ruske ponude o pregovorima bi samo mogle da mu uvećaju problem i prodube podele među saveznicima Ukrajine.

A da već sada nema suštinske zajedničke strategije Zapada prema Ukrajini nego se mnogo toga radi od danas do sutra svedoče brojne diplomatske crtice. Od toga da lideri Nemačke, Danske, Češke, Estonije i Holandije u Financial Timesu objavljuju otvoreno pismo u kojem pozivaju na „kolektivni napor da se naoruža Ukrajina na duge staze“. Do toga da se ukrajinski poslanik žali da ih Amerikanci pitaju koji su im planovi, „a mi moramo da vidimo koje ćemo resurse imati“ pri čemu „sada već sve ukazuje na mogućnost da ćemo imati manje nego prošle godine, kada smo pokušali kontraofanzivu“.

A ukoliko budu imali manje nego u vreme neuspešne kontraofanzive, onda je i Ukrajincima jasno da im u ovoj godini preostaje samo odbrana, a ne i povratak oko 18 odsto teritorije koju su zauzele ruske snage.

Zelenski, pak, pokušava sa švajcarskom predsednicom da organizuje mirovnu konferenciju na visokom nivou u Švajcarskoj na kojoj želi da dobije podršku za svoj plan za obnovu granica Ukrajine iz 1991. godine. i to sve tako što na konferenciju Rusija neće biti pozvana.

A prateći samo društvene mreže i pojedine medije, pomislio bi čovek da su maksimalistički ciljevi Ukrajine zaista vrlo izvesni. Besomučno ponavljanje i radovanje na svaki snimak kako Ukrajinci uspevaju da potope ruski brod nadomak Krima, ili unište tenk na istoku Ukrajine, na društvenim mrežama mnogim analitičarima služi kao „dokaz“ da „Ukrajinci svaki dan dokazuju da mogu da pobede Rusiju“ te da je onda od vitalnog značaja naoružavanje Kijeva.

Svako ko, pak, ukaže da na Zapadu nema saglasja o tome da je krajnji cilj Ukrajina u granicama iz 1991. godine biva ocenjen kao proruski lobista. Naprosto mnogi ljudi su spremni da pucaju na onoga ko donosi neku vest jer ne mogu da se nose sa realnošću. A surovu realnost, kada je u pitanju ultimativna strategija Zapada u Ukrajini je možda najbolje definisao penzionisani američki brigadni genera Robert Spalding, rekavši da postoji „nešto između napuštanja Ukrajine i podrške njenoj totalnoj pobedi“ te da Zapad mora da nađe sredinom, „baš kao što smo mi u Koreji“.

A put ka mirovnim pregovorima bi opet mogao da ide preko Turske. Zbog toga ne bi trebalo da čudi što će ovih dana na Erdoganov kanabe u Ankari sesti upravo Putin. Zelenski neka se pripremi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada