Po receptu iz Moskve: Glasnogovornik režima Vulin predlaže zakon o stranim agentima

Partija potpredsednika Vlade Srbije i nekadašnjeg šefa Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Aleksandra Vulina predala je Skupštini predlog kojim se traži da bude usvojen zakon o posebnom registru agenata stranog uticaja, koji se već kolokvijalno zove Vulinov zakon o stranim agenatima, pod čiji uticaj bi potpale nevladine organizacije koje se delom ili potpuno finansiraju iz inostranstva.

Kao i svaki put kada želi da predstavi sebe kao pravednog vladara, i u slučaju Vulinovog zakona predsednik Srbije Aleksandar Vučić sačekao je neko vreme i osluškivao kako će javnost u Srbiji reagovati na taj probni balon. Kada je video da građani nisu dovoljno oduševljeno prihvatili Vulinov predlog, Vučić je uvežbanim glasom koji bi trebalo da ga predstavi kao mudrog čoveka saopštio da “iz više razloga” neće prihvatiti predlog.

Međutim, pošto je nebrojeno puta pokazao da ume da zaobiđe istinu, a da ne trepne – kao u slučaju rekonstruisane nadstrešnice koja je u Novom Sadu ubila 15 ljudi, a za koju je rekao da nije bila rekonstruisana; ili kada je, 2016. godine istakao da mu “ne pada na pamet” da se kandiduje za predsednika Srbije; ili kad je, i pored postojanja video-snimka počeo da ubeđuje građane da je “izvučeno iz konteksta” njegovo obećanje da će za jednog Srbina biti ubijeno 100 muslimana – tako mu ne treba sasvim verovati ni u slučaju Vulinovog zakona.

Vučić pokazao da je neiskren i zapravo podmukao

Posebnu sumnju da je zaista mislio ozbiljno stvara to što je Vučić istakao da neće prihvatiti Vulinov zakon i pored toga što “mnogi poslanici Srpske napredne stranke misle da u njemu postoje dobri elementi”. To zapravo znači da će, ako mu bude potrebno, s velikim zadovoljstvom prihvatiti Vulinov zakon i naterati poslanike svoje partije da glasaju za njega u Skupštini, a da će sve to obrazložiti novom obmanom – da je pokleknuo pred mišljenjem poslanika svoje partije kojima se dopadaju ti “dobri elementi” zakona, kao da se u toj partiji osim Vučića iko išta pita.

Da je neiskren i zapravo podmukao, Vučić je pokazao i time što je najpre izričito rekao da neće prihvatiti Vulinov zakon, da bi odmah potom uperio prst u one koje besomučno targetira, u nevladine organizacije na koje bi se zakon odnosio i naveo da su te organizacije iz inostranstva dobile novac za “rušenje vlasti” u Srbiji.

“To je 426 miliona evra direktnog stranog novca u grupe za pritisak koje treba da menjaju sliku o Srbiji, atmosferu u zemlji i učestvuju u rušenju vlasti. Oni će naravno reći da je to za projekte demokratizacije, ali svima je sve jasno”, rekao je Vučić.

Ono što bi oni koje Vučić smatra svojim podanicima trebalo iz svega da zaključe je: Vođa je milosrdan i tolerantan, pa i pored toga što je očevidno da “zle” nevladine organizacije dobijaju ogromne novce ne bi li srušile njega (čime, podrazumeva se, ruše i Srbiju), on u dobroti svojoj neće dozvoliti usvajanje zakona o stranim agentima, iako bi to bila idealna prilika da se Srbija obračuna sa svojim “unutrašnjim neprijateljima”, odnosno sa svakim ko kritikuje režim.

To što pominjanjem velike količine stranog novca za rušenje vlasti i delegitimisanjem projekata demokratizacije huška građane Srbije na nevladine organizacije, pretpostavlja se, ne bi trebalo da bude predmet kritike, kao što nije bio kritikovan ni kada je građane Srbije huškao na rat i zločine protiv susednih naroda.

Po ugledu da bratski Kremlj

Konačno, možda je pitanje pre svih koliko je ideja o zakonu o stranim agentima zaista Vulinova. Taj izuzetno samozadovoljni čovek i veliki cinik koji često ne preza ni od prizemnih uvreda i ogoljenih prostakluka (iako je nedvosmisleno sposoban i za estetski prihvatljivije jezičke forme kojima je, i bez psovki, sposoban da nekog verbalno omalovaži) živi zaista lagodnim životom i ne dotiču ga ni postojeći zakoni, pa mu ni taj o stranim agentima ne bi doneo ono što već nema – apsolutnu nedodirljivost. Ipak, Vulin se za zakon o stranim agentima strasno zalaže. Odgovor na pitanje zašto je to tako mogao bi da bude u činjenici da Vulin vrlo često izgovara ono što Vučić misli, ali ne sme da izgovori zbog podrške koju dobija od Zapada.

Ali, ako je ideja o zakonu o stranim agentima zaista Vulinova, onda bi od tog zakona trebalo očekivati da bude sličan, ako ne i isti kao već postojeći, ruski Zakon o stranim agentima. Iako Vulinova partija tvrdi je inspiraciju tražila ne u tom, već u američkom Zakonu o registraciji stranih agenata, logično je pretpostaviti da se Vulin ipak ugleda na Rusiju budući da je veoma prisan prijatelj sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i rukovodstvom ruske Federalne službe bezbednosti (FSB). Zapravo, Vulin je toliko prisan sa Rusima da bi se verovatno prvi našao na udaru srpskog zakona o stranim agentima, samo da je lider neke nevladine organizacije, umesto što je visoki oficir Vučićevog režima.

Vulinov zakon dozvolio bi da se zvanični Beograd, krijući se iza Justicije s povezom preko očiju i s mačem i terazijama u rukama, brutalno obračuna sa svim protivnicima autoritarnog režima, a po ugledu da bratski Kremlj. Zato ne treba posebno naglašavati da civilni sektor u Srbiji strahuje da bi takav zakon dodatno podstakao nasilje prema nevladinim organizacijama.

Guranje Srbije u represivni mrak

Oni koji su u Srbiji već etiketirani kao “izdajnici, strani plaćenici i neprijatelji države” postali bi legitimna lovina svih bezbednosnih službi, i javne i tajne policije, ali i ekstremnih, frustriranih pojedinaca koji za svoj nezavidan položaj okrivljuju druge, ali po pravilu ne one koji državom rukovode, već one koji se protiv samovolje rukovodilaca bore.

Usvajanje zakona o stranim agentima gurnulo bi Srbiju u potpuni i neskriveni represivni mrak usmeren protiv udruženja građana, iako o tome kako ona deluju i o tome kako su finansirana postoje veoma transparentni podaci na osnovu kojih su nevladine organizacije već izložene temeljnoj kontroli države. Cilj takvog zakona zapravo bi bio da uvede potpunu cenzuru u ionako slabašan demokratski prostor.

Ideja o usvajanju zakona postaje dodatno apsurdna ako se zna da država Srbija na identičan način, finansiranjem iz inostranstva, realizuje mnogobrojne projekte, a najviše novca dolazi nesumnjivo sa Zapada. Zato postaje sasvim jasno da predloženi zakon služi samo zlonamernoj mistifikaciji rada nevladinih organizacija koje bi, u srpskom društvu veoma sklonom teorijama zavere, onda bez zadrške mogle da budu targetirane kao eksponenti “mračnih sila” koje su se ustremile na nezavisnost države i slobodarski duh naroda.

Argumentima razoružani režim

S obzirom na građansku pobunu proisteklu zbog tragedije u Novom Sadu i zahteva da se utvrdi politička i krivična odgovornost za korupciju koja je u Srbiji doslovno počela da ubija ljude, nema sumnje da je argumentima razoružani režim shvatio da postojećim represivnim oruđima ne može da učini ništa, pa je ta nemoć zapravo inspirisala Vulina, ili je on tako instruisan, da predloži takav zakon.

Takvo Vulinovo ponašanje zapravo nije ništa novo, jer se on i ranije zdušno zalagao da se državi kroz zakone i propise daju odrešene ruke da se u sadejstvu “mozga” obaveštajnih službi i sirove snage institucija sile, najpre policije, obračuna sa “unutrašnjim neprijateljem”. Obrazac takvog rada bio bi, u to nema dileme, preslikan iz “bratskih autokratija”, ponajviše iz Vulinu najmilije Rusije. Tu ljubav Vulin je neborojeno puta dokazao, ali je u kontekstu predloženog zakona indikativno da je Srbija baš u vreme kada je on bio ministar unutrašnjih poslova sa Rusijom formirala zajedničku radnu grupu za borbu protiv “obojenih revolucija”, koja zapravo ne služi ničemu drugom osim koordinisanom progonu Moskve i Beograda usmerenom ka kritičarima autokratskih režima u Rusiji i Srbiji.

Vulin je pored toga, kada je postao direktor BIA, pokazao izuzetnu inicijativu i prilježnost u borbi za “bezbednost Srbije”, pa je sastavljao spiskove nepodobnih ljudi, unutrašnjih i spoljnih neprijatelja koji navodno predstavljaju neprihvatljivi bezbednosni rizik za zemlju, a glavni kriterijum za to je bio njihov kritički odnos prema Vučićevom režimu.

Srbija gora od Miloševićeve

Budući da su u Srbiji bezbednosne institucije u potpunosti stavljene u funkciju očuvanja tog režima, i s obzirom na to da one sve češće i sve represivnije postupaju prema građanima, bilo bi veoma naivno zanemariti Vulinovu inicijativu za usvajanje zakona o stranim agentima, uz obrazloženje da je reč samo o propagandi ili populizmu.

Ukoliko taj zakon bude usvojen režim više neće imati nijednu prepreku da potpuno uguši slobodu mišljenja, iskazivanja kritike i pozivanja vlasti na odgovornost, a građani neće moći da se udružuju i deluju protiv onih koji od Srbije na sve načine pokušavaju da stvore balkansku autokratiju, koja bi “uz malu pomoć prijatelja iz Moskve” mogla da postane i gora od one kakva je bila Srbija Slobodana Miloševića.

Zato bi Vulinov zakon, ako bude usvojen, bio punokrvni hibridni rat vlasti protiv sopstvenih građana i ustavnog poretka Srbije, koji bi bio završen potpunim razaranjem demokratije i pretvaranjem građana u slepe poslušnike.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.