Srbija između Majdana, Pržina i ‘obojenih revolucija’

Skoro dva meseca u Srbiji traju protesti i blokade zbog smrti 15 osoba koje su poginule od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Represija, hapšenje demonstranata i angažovanje batinaša od strane režima, proširilo je i omasovilo protest, da bi sredinom decembra nosioci bunta i blokada postali studenti i srednjoškolci širom Srbije.

Ciljna grupa za koju je važilo uverenje da je politički i društveno pasivna, na iznenađenje svih zadala je možda najveću muku režimu Aleksandra Vučića i Srpskoj naprednoj stranci. Protesti i blokade traju u sva četiri univerziteta u Srbiji, a njima se priključuje sve više srednjih škola, profesora, nastavnika, čak i roditelji staju na stranu pobunjene omladine.

Zahtevi studenata i srednjoškolaca generalno su: potpuni uvid u dokumentaciju železničke u Novom Sadu, procesuiranje odgovornih za tragediju i onih koji su prebijali demonstrante, političke ostavke premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića.

Predsedniku Aleksandru Vučiću studenti poručuju da istraga nije njegov posao i da se u nju ne meša, kao da nije njegovo ni da nudi i obećava finansijsku pomoć mladima, već da je to posao nadležnih.

‘Ne lažite mi babu i dedu’

Da li to onda znači da predsednik Srbije može mirno da spava? Nikako on ne spava i aktivno komentariše zbivanja. Iako je opšte poznato da u Srbiji o svim velikim poslovima i ključnim funkcijama odlučuje Vučić, sa protesta prst odgovornosti još uvek nije direktno uperen u njega.

Međutim, Vučić proteste doživljava kao napad na svoje kolektivno „ja“ i ne zna kako da umiri omladinu generacije „Z“. Studenti i srednjoškolci ne gledaju „njegove“ televizije i ne čitaju tabloide, informišu se iz drugih mrežocentričnih izvora. Jedan od zapaženijih transparenata sa protesta je – „Ne lažite mi babu i dedu“. To nisu oni mladi koji su, umesto da su se pobunili protiv pokradenih izbora i zapošljavanja preko partijskih knjižica, u prošloj deceniji spakovali kofere i otišli da studiraju i žive u inostranstvu.

Teško je bez socioloških istraživanja bilo šta tvrditi, ali spontane blokade raskrsnica i odsustvo straha od uvreda i fizičkih napada, govori o tome da je u društvu prisutno veliko nezadoljstvo korupcijom i nedodirljivim moćnicima („to je moglo biti i moje dete“). Zato su protesti koji se šire Srbijom verovatno do sada najveći udarac režimu, koji patološki pokušava da bude monolitan i kontroliše sve do poslednje mesne zajednice u Srbiji.

Situacija je očigledno kritična, jer pored uhlebljenih batinaša iz javnih preduzeća, uloge provokatora i nasilnika na protestima preuzimaju funkcioneri stranke, lokalnih samouprava i državnih firmi. Oni su tvrdo jezgro režima, jer ako dođe do najgoreg, recimo novog „5.oktobra“,  akteri visoke korupcije i kriminala će odmah krenuti u preletanje na drugu stranu.

No, situacija je daleko od revolucionarne, mada predsednik Vučić i njegovo okruženje tokom protesta stalno instiktivno ponavlja da u Srbiji neće biti „obojenih revolucija“.

Traži se karizmatični lider

Opozicija je u ovoj fazi protesta u drugom planu, u senci emocija i transparenata studenata i srednjoškolaca. Starije generacije odaju priznanje da su deca bez iskustva i neopterećena prošlošću (ratovi, Kosovo, Rusija) već sada više učinila nego sva opozicija za deceniju svoje borbe – vraćen je u javni prostor rečnik i zahtev za normalnost (savest, solidarnost, pravda, poštenje). Ujedno to je i faza gde pojedina imena opozicionih političara blede, a ističu se nova ili dobijaju nagli kambek poput bivšeg potpredsednika Vlade AP Vojvodine Gorana Ješića.

Politička situacija traži novog harizmatičnog lidera. Ješić stvara novu političku organizaciju sa popularnim tagom „Solidarnost“, a u prvim redovima protesta već duže vreme je pokrajinski poslanik, profesor i politikolog Radivoje Jovović iz Pokreta slobodnih građana. U javnosti je eksponirano ime novosadskog odbornika, sportiste i influensera Miše Bačulova. Sva trojica su zbog protesta bila u pritvoru i oslobođena su demonstracijama.

Kriza i intenzivni rad naprednjaka i Vučića lično na uništavanju opozicije, ujedno je i prilika za pojavu novih imena na političkoj sceni Srbije. Svaka pobuna i revolucionarna inicijativa trebala bi da se završi političkom artikulacijom na izborima i u parlamentu.

Da li je onda Srbija pred revolucijom i da li je bliže srpskom Majdanu ili „obojenoj revoluciji“? Razlika između ova dva moderna fenomena borbe protiv diktature jesu – izbori i nasilje. Mirno rušenje Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine bila je faktički prva „obojena revolucija“, iako su one tako počele da se nazivaju tek u Gruziji (2003. „revolucija ruža“), Ukrajini (2004. „narandžasta revolucija“) i Kirgistanu (2005. „revolucija lala“). Za njih je karaterističan relativno miran proces predaje vlasti.

Pravilo je da svaka autoritarna vlast pokrade izbore i to je dovoljni legitimni razlog za protest i blokadu države. Rasplet svih pomenutih slučajeva u nedavnoj prošlosti su ponovljeni izbori ili pritisak na diktatora, dok ne napusti tron.

Protesti koji sada održavaju u Gruziji zbog nameštenih izbora, bliži su scenariju „obojenih revolucija“.

Iako Putin i ruski mediji „Evromajdan“ u Ukrajini zovu „obojenom revolucijom“, u pitanju je ipak klasična revolucija iz udžbenika istorije. Razlog protesta nisu izbori (iako su oni bili nedemokratski), već nasilnost autoritarne vlasti. Država primenjuje represiju, narod uzvraća, odigrava se sukob, diktator beži. Tako je bivši ukrajinski predsednik Viktor Janukovič 2014. završio bežeći u Moskvu.

Pojedini srpski opozicionari govore i o tome da bi protesti mogli voditi makedonskom Pržinskom scenariju, odnosno pregovorima o prelaznoj vladi i dodatno nadziranim izborima.

Stabilokratija na testu

Naprednjaci plaše Srbiju ukrajinskim scenarijom, a drama će se pretvoriti u tragediju i bes ukoliko neka od kola koja sve češće uleću u demonstrante ili batinaši stvore i 16. žrtvu. Da se podsetimo, Janukovič je na Majdan isto slao „tituške“, kriminalce batinaše da biju demonstrante i sve se završilo krvavim sukobom.

Vučićev režim, kao i Slobodan Milošević krajem 1996. godine tokom protestnih šetnji, ipak očekuje da će se studenti i srednjoškolci smrznuti na ulici i u hladnim hodnicima ustanova, te da će za Novu 2025. godinu i praznike otići svojim domovima na pečenje i rusku salatu. Milošević se tada prevario.

Sudeći po poslednjim izjavama glasnogovornika režima, lopta se ne spušta. Pominje se disciplinovanje neposlušne mladeži i građana koji protestuju, ako treba i batinama. Nesumnjivo da će nasilje i represija, ranije ili kasnije, samo ojačati protest i opoziciona raspoloženja.

Ono čega nije bilo ni tokom „obojenih revolucija“, niti na ukrajinskom Majdanu ili makedonskom Pržinskom sporazumu – nezainteresovanost Zapada za aktualne proteste u Srbiji. Da li su se već svi umorili od ko zna kog srpskog protesta od rušenja u Savamali „Čiji grad? Naš grad!” (2016), „Protiv diktature“ (2017), preko „Jedan od 5 miliona“ (2018/20), do „Srbije protiv nasilja“ (2023) i poslednjeg protesta „Ruke su vam krvave!“.

Novinari i udruženja pozivaju kolege da obrate pažnju na aktualni protest. Diktatori se uvek plaše podrške spolja, a ona je ključna iz vodećih zapadnih demokratija – EU i SAD.

Ili su pak zahtevi koji su postavili demonstranti za zapadno razumevanje demokratije previše unutrašnja stvar Srbije i njenih građana? Ipak će biti da je glavni razlog stabilokratija koju Zapad u Srbiji deceniju podržava i u uslovima složene političke situacije u svetu, ne planira da je menja. Osim ako to ne učine sami građani Srbije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.