Retrogradni Merkur ušao u Klaster 3

Tri godine traje agonija Srbije kada su pregovori o pristupanju Evropskoj uniji u pitanju. Više od hiljadu dana, zemlja koja kao zvaničnu politiku proklamuje nameru da postane član moderne evropske porodice, čami u lavirintu sopstvenih zabluda, luta u mraku koji je sama sebi stavila na oči i zavarava sebe i svet oko sebe da joj je mesto u EU.

Neće biti da je tako. Ako je neko kriv što se Srbija toliko vremena nije pomerila sa mesta. Taj Klaster 3 nikako da dobije odobrenje od svih članica unije i da konačno bude otvoren za pregovaranje. Kao da je neki retrogradni Merkur ušao u njega i pune tri godine nikako iz Brisela da stigne zeleno svetlo za nastavak procesa pridruživanja Srbije. Biće da je taj retrogradni Merkur, ipak, srpskog porekla i da iza njegovog dejstva stoji lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Protiv otvaranja Klastera 3 bile su skandinavske i baltičke zemlje, plus Hrvatska i Bugarska. Potpuna enigma za predsednika Vučića bila Bugarska, jer mu nikako ne ide u glavu čime se to zamerio Sofiji.

Da li je Srbija za EU ili ne?

Ono što jeste pozitivna činjenica, jeste da su dve najveće i najznačajnije zemlje članice EU Nemačka i Francuska glasale za otvaranje. Teško da Berlin i Pariz nisu mogli da ubede i ovih osam zemalja da učine isto, ali je očigledno da je iz Brisela stigla prava i jedina moguća poruka Beogradu da se uozbilji i konačno opredeli da li je za EU ili nije.

Srbija je u ogromnim problemima. Niti se zna kakva je to zemlja, niti gde su joj granice niti je jasno u kojem pravcu se kreće, gde želi da bude. Kada slušate predsednika Srbije, ne čujete nijednu lepu reč o EU. Članice EU se često optužuju da se mešaju u izborni proces u Srbiji, da ne žele da Srbija napreduje, da su ljubomorne. Sapliću je, osporavaju je, ne vole napredak srpske privrede i činjenicu da je Srbija postala ekonomski tigar. Doduše taj tigar raspolaže sa mnogo tuđih para koje se nemilice troše, a onda se desi da padne tek rekonstruisana nadstrešnica ili da se auto-put kroz ravnu Mačvu i Srem plati 20,5 miliona evra po kilometru.

Vučić o EU i mnogim zemljama članicama lepo govori samo kada se nalazi pored državnika poput Makrona, Šolca, Fon der Lajen. Tada skrši kičmu, i finom melodijom zakiti svoj traktat o tome kako Srbija želi da postane članica EU, kako radi na tome, ali da istovremeno ne želi da se odrekne svojih tradicionalnih prijatelja Rusije i Kine. E, to “ali”, devojci, odnosno Srbiji, sreću kvari.

Jednu veliku lekciju je Vučić naučio od Slobodana Miloševića – ne svađaj se sa strancima, barem ne javno. I toga se Vučić pridržava. Sve što se traži od njega, on to isporuči, odnosno – diliveruje. Briselski sporazum, potpisao. Jezero Gazivode, predao. Na kosovske lične karte, pasoše i vozačke dozvole je pristao. Sećamo se da je sve Srbe jednim potezom ruke izbrisao iz svih kosovskih institucija zbog odbijanja da prihvati kosovske tablice, ali je na kraju pristao. Prihvatio je i francusko-nemački plan sa sve aneksima sa Ohrida. Evo ga sada, pretvara Srbiju u rudarsko-litijumsku koloniju. Ko god i šta god da mu zatraži, on prihvata, ali uz jedan mali uslov – pustite me da na miru vladam svojom Srbijom, onako kako umem i znam, odnosno kako ja to hoću.

Kako uvesti sankcije Rusiji i okrenuti leđa Kini

Da bi opstao na vlasti, dodvorava se svojoj publici. Ta publika nije proevropska. Ona da može, iz groba bi podigla Staljina da vlada Srbijom, ali nije ni da Vučić nije dosledan naslednik tog lika i dela. Rusija je nekima u Srbiji voljenija od sopstvene zemlje. Zar nije bilo tako i posle Drugog svetskog rata. Živote su ostavljali na kamenu na Golom otoku, ali sa Rusijom na usnama.

Imajući to u vidu, kako uvesti sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu? Kako okrenuti leđa Kini kada Srbiji daje kredite bez da iko ikada pita šta i kako? Nikako. Vučić sve ovo vreme veruje da ume i da može. Uživeo se u ulogu velikog državnika. Neshvatljivo je na osnovu čega misli da je moguće da Srbija postane deo EU, a da ne uvede sankcije Rusiji.

Da ostavimo po strani činjenicu da sem Vladimira Putina i Aleksandra Lukašenka u Evropi ne postoji, sem Vučića, državnik koji čvrstom rukom drži sve konce države u svojim rukama. Od medija do ekonomije. Kako u EU kada predsednik Košarkaškog kluba Partizan Ostoja Mijailović javno kaže da ne možeš da postaneš to što jesi ako to ne odobri predsednik Srbije o od koga traži novac za sve ono što je potrebno klubu.

U zemlji koja je kandidat za člana EU nemoguće je dobiti posao ako nisi član Vučićeve stranke. Svršeni studenti medicine ne mogu da dobiju specijalizaciju ako nisu pripadnici Srpske napredne stranke. Velike poslove dobijaju samo SNS – firme, i to uglavnom bez tendera i javnih nabavki.

Nije kriv Brisel što je Tonino Picula predstavnik Evropskog parlamente izvestilac za Srbiju, već vlast u Beogradu koja tog čoveka naziva ustašom zato što dolazi iz Hrvatske. U takvoj atmosferi, nemoguće je govoriti o napretku u procesu pregovaranja. O medijima, poreskoj, socijalnoj, ekonomskoj, monetarnoj politici razgovaraće se tek jednog lepog dana. Kada, to ne znamo sa sigurnošću. Sigurno je samo da Srbija sa Vučićem i njegovom partijom nije na evropskom putu, niti bi ikada mogla Srbiju da uvede u EU.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.