‘Protest je ispit’: Studenti u Srbiji traže odgovornost režima

Studenti širom Srbije drže u blokadi veliki broj fakulteta uz zahtev da se javnosti otkriju svi detalji poslova koji su doveli do tragedije u Novom Sadu, čime bi i odgvorni bili privedeni pravdi. Studenti traže i da se odbace optužbe protiv svih njihovih kolega studenata privedenih tokom dosadašnjih protesta, i da se podnesu krivične prijave protiv članova Srpske napredne stranke koji su fizički nasrnuli na studente i profesore koji su u tišini stajali na komemorativnom skupu povodom novosadske tragedije.

Talas solidarnosti i saosećanja koji su pokrenuli svojim neumoljivim slobodarskim stremljenjima iznenadio je značajan deo javnosti, ali ne i one koji bez potcenjivanja znaju da ti mladi ljudi vrlo dobro shvataju da je glava tu da bi razmišljala i preispitivala, i da je čovek ličnost samo ako se ne prepusti bezuslovno autoritetima, posebno ako se oni drsko sami nameću.

Među iznenađenima je bilo i onih, uglavnom neutemeljeno optimističnih, koji su se ipak potajno nadali da bi akademska mladost, za koju se činilo da je sa čitavim društvom utonula u neizlečivu i neprolazu letargiju, ipak mogla da digne svoj glas protiv autokratije koja galopira Srbijom.

Ispit ljudskosti, zrelosti i akademske izvrsnosti

Studentski zahtevi, po svojoj prirodi, bez ikakvog dvoumljenja usmereni su na ono što je suština pravne države, jer se njima postavlja pitanje javnog uvida ugovora koji je potpisala upravo država Srbija, a ne tek neka privatna kompanija. Studenti su besprekorno zaključili da je time odgovornost za tragediju u Novom Sadu ne samo tehničko, već i pitanje upravljanja državom, i da odgovorni ne mogu da budu samo “izvođači radova”, već kompletan politički vrh koji se kandidovao da vlada Srbijom, ali to čini na bezobzirno samoživ, lukrativan način.

Oni postavljaju i pitanje kažnjivosti i odgovornosti za one koji su tokom mirnog komemorativnog skupa studenata posvećenog žrtvama novosadske tragedije mahnito nasrnuli na njih, s pravom pitajući vladajuću klasu države Srbije, koja se cinično izdaje za njihove legitimne predstavnike i lidere, zbog čega štiti agresivne batinaše u svojim redovima.

Mudri kakvim su se pokazali, studenti su u samom začetku svoje pobune nabeđenim dušebrižnicima preventivno uputili jasnu poruku: da je njihov protest ispit ljudskosti, zrelosti i akademske izvrsnosti, da je podjednako važan, ili čak i važniji od ispita na koje neće izlaziti dok budu trajale blokade fakulteta, i da je njihovo angažovanje u možda poslednjem pokušaju da se srpsko društvo sačuva od potpunog rastakanja značajno koliko i njihovo formalno obrazovanje.

Na studentskim plenumima koji se svakodnevno održavaju na blokiranim fakultetima jasno se izdvajaju opominjuće poruke da u Srbiji nedopustivo dugo caruje atmosfera nasilja, bez ikakve intervencije vlasti koja bi, makar nominalno, morala da obezbedi minimmum civilizovanog delovanja društva.

Kao i svi koji nisu zaslepljeni ili zastrašeni svakodnevnom samodramatizacijom predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegovim neprestanim napadnim nastojanjem da bude poštovan kao neprikosnoveni autoritet, i studenti poručuju da insitucije ne rade svoj posao, a da se istovremeno očekuje od njih da o tome ćute, da ne progovaraju o nezakonitim hapšenjima i udarcima koje građani dobijaju od batinaša. Zabrinuti za budućnost zemlje oni su procenili da je došao trenutak u kome više niko ne sme da zatvara oči, jer je problem toliko narastao da je svuda unaokolo i nemoguće je izbeći ga ignorisanjem.

Rektori podržali studente

Takav festival istinoljubive i nepokorne empatije i humanosti toliko dugo nije viđen u Srbiji da su mnogi građani, poodavno odustali od svake primisli da su promene moguće, počeli sve glasnije da govore da takva pobuna intelekta, ali i lepote kakvu samo mladost može da ima, nije viđena još od najmračnijih vremena despotskog režima Slobodana Miloševića. Zato su i sami počeli da osećaju da stisak nevešto i rogobatno zamaskirane radikalske šape koja u njima već godinama uspešno guši ideale demokratije nije aksiom, već promenljivo stanje.

Studentsku pronicljivost oduševljeno su prigrlili i njihovi profesori, pa i čitave uprave fakulteta, i podržali njihove blokade i zahteve. Broj fakulteta koji su ulazili u blokade rastao je svakodnevno, sve dok konačno i rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu nije otvoreno stao na stranu studenata.

Obodreni hrabrošću studenata, ponovo na iznenađenje mnogih, rektori su otišli i korak dalje, i drznuli se da od vlasti u Srbiji zatraže da hitno deluju i ispune studentske zahteve. Rektori su naglasili da su studenti pokazali sposobnost da reaguju na događaje od javnog i društvenog značaja i osudili medijske uvrede, fizičke napade i pretnje uperene ka akademskoj zajednici.

Novčanice s likom Vučića

Režim se tako našao u nezavidnoj situaciji, jer se pokazalo da omalovažavanja neistomišljenika ne daju rezultate, iako je Aleksandar Vučić lično upregao sav svoj raskošni radikalski arsenal za dezavuisanje i potrudio se da bude posebno besraman u pokušaju da ponizi studente, ali je očigledno proizveo potpuno suprotan efekat od onog kome se nadao.

U sadejstvu sa već poslovičnom paranojom da mu “spoljni faktor” radi o predsedničkom tronu, Vučić se naslonio na ofucanu tezu kako iz inostranstva dolazi velika količina novca namenjena njegovom svrgavanju, pa je podmuklo, a kroz navodno očinski pristup, pozvao studente da se ne svađaju i tuku oko tog novca, jer će imati priliku da “dobro da zarađuju radeći i boreći se za svoju zemlju”.

Iako nije bio dovoljno iskren da kaže da pod “svoju zemlju” podrazumeva samo i isključivo samog sebe, studentima nije bilo potrebno dodatno objašnjenje, pa su na Vučićevu teatralnu umišljenost da ga akademska mladost stvarno posmatra kao autoritet odgovorili tako što su napraviili lažne novčanice sa njegovim likom. Vrednost tih novčanica od nula dinara bila je ne samo promućuran odgovor na optužbe koje im je uputio, već su Vučiću studenti snažnije i jasnije nego iko pre poručili koliko zaista vredi.

Podmetačinu da iza studentskog bunta stoje zapravo inostrane mračne sile koje žele da unište Srbiju, Vučić je prošarao uvođenjem na scenu svog omiljenog arhineprijatelja – Hrvatske. Iako sam nije imao hrabrosti da građanima lično predoči detalje te “urote” koju Zagreb neprestano ažurira, a koju na kraju on svojom inteligencijom – u srpskoj istoriji nezabeleženoj – uvek uspe da osujeti, Vučić je na prorežimsku televiziju Pink poslao svoje analitičare-kerbere da na nacionalnoj frekvenciji optužuju studente da šuruju sa hrvatskom obaveštajnom službom.

Vučićev režim prezire i ponižava obrazovane

Na takvu budalaštinu, ili u skladu s Vučićevom projekcijom – bedastoću, studenti nisu reagovali između ostalog i zato što su zaista pokazali da su vispreniji od svojih roditelja. Shvatili su da u svojim rukama imaju najmoćnije moguće oruđe koji nijedan režim ne može da im oduzme, a kog se sve autokrate užasavaju – obrazovanje.

Studenti nemaju zabluda, jasno im je da režim Aleksandra Vučića prezire i ponižava obrazovane jer su oni suprotnost svemu onome što je Srbija trenutno – lovina onih koji su u ogromnom broju i bez obrazovanja, ali vrlo često i bez pameti. Kao i svaka mladost, i akademska mladost u Srbiji drži do sebe, smeta joj kada je neko ponižava, kada joj režim poručuje da obrazovanje ne vredi ništa, da za uspeh nije potrebno znanje već partijska knjižica ili burazersko-kumovska veza. Akademska mladost prepoznala je i da se iza tragedije u Novom Sadu krije upravo to nikogovićko preziranje znanja, jer su i poslove koji su doveli do tragedije vodili ne oni koji su stručni, nego oni koji su podobni.

Ako se ništa dramatično ne promeni, Vučiću će na kraju ostati samo da prekopira druga Tita, i da prizna da su studenti poštena omladina koja nije bila dovoljno uključena u život njegove naprednjačke zajednice. Studenti bi tada, kao i studenti 1968. godine, oduševljeni mudrim rečima Vođe mogli da se uhvate u neko veliko srpsko narodno kolo, ali bi i za njih i za Srbiju bilo mnogo bolje da pre toga puste Vučića da odigra strastveni tango sa političkom odgovornošću.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.