Rusko-srpska kulturna razmjena: Ukradeno u zamjenu za poklonjeno

Kulturna saradnja Rusije i Srbije prosto cveta. Dva nedemokratska režima razmenjuju pozorišne predstave, ređaju se gostovanja srpskih podobnih umetnika u Putinovoj tamnici, zauzvrat Vučićevom kazamatu dolaze u posetu ruski umetnici, pod budnim okom autokrata koji i kulturu koriste kao oružje. Naprednjačka oligarhija je servilna prema Kremlju preko svake mere, iz razumljivih razloga.

Putinov režim bi da zadrži Srbiju van Evropske unije i NATO pakta, a to ovdašnjim vlastima savršeno odgovara, jer im to otvara neslućene mogućnosti za korupciju gigantskih razmera i bahato vladanje podanicima, uz prateću torturu i zastrašivanje svakog ko im se usprotivi.

Saradnja sa crnim đavolom

S druge strane, zvanična kulturna scena pokazuje simptome teškog provincijalizma. Podobni umetnici ionako nisu u stanju da stvore bilo šta relevantno, s pravom veruju da je ono što rade beznačajno, ali onda takav stav proširuju na celokupnu srpsku kulturu. Zato ih preplavi talas sreće kad god se neko iz belog sveta zainteresuje za njihova delca, pa makar iz razloga koji s umetnošću nemaju nikakve veze. Oni bi pristali na saradnju i s crnim đavolom, samo da taj đavo dolazi iz neke zemlje sa razvijenom, bogatom, svetski priznatom kulturom.

Nikog tu ne zanimaju finese, na primer to što je oficijelna ruska kultura ropski odana tiranskom režimu Vladimira Putina, ili to što je ogromna većina značajnih ruskih autora ustala protiv Kremlja i ruske agresije. Drugim rečima, naši nesrećni umetnici ubeđuju sebe da sarađuju sa velikom ruskom kulturom, a zapravo služe kao žeton u partiji pokera koju zločinački kremaljski režim igra sa Zapadom.

A istinska ruska kultura danas stanuje negde drugde, uglavnom u emigraciji, kao što se to često događalo u istoriji Rusije. Nedarovitost u kombinaciji sa nezajažljivom ambicijom neminovno vodi u moralni ponor. Da su živeli u ranijoj epohi, naši vajni umetnici bi 1942. godine mirno otišli na turneju po Trećem Rajhu, i još bi se time hvalili kod domaće javnosti.

Prijatelj srpske kulture

Kako zapravo izgleda rusko-srpska kulturna saradnja najbolje se vidi iz primera koji je ovih dana ponovo postao aktuelan. Putinov specijalni saradnik za međunarodnu saradnju u kulturi Mihail Švidkoj došao je u još jednu posetu Srbiji. Domaći mediji Švidkoja predstavljaju kao “dugogodišnjeg prijatelja srpske kulture”, a savetnik je išao javnosti niz dlaku, govoreći kako Rusija čini sve da zaštiti srpske spomenike kulture na Kosovu. Švidkoj je usput najavio i da će uskoro doći do velike razmene kulturnog nasleđa između Srbije i Rusije, koja je najavljena još pre nekoliko godina.

Rusija će Srbiji vratiti list iz Miroslavljevog jevanđelja koji se nalazi u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu. Zauzvrat, Srbija će Rusiji dati šest slika ruskog slikara Nikolaja Reriha iz Narodnog muzeja u Beogradu. Neupućenima bi ova trampa mogla delovati sasvim regularno: Rusija vraća Srbiji deo njenog kulturnog nasleđa, neprocenjivo vrednog, a Srbija se revanšira slanjem dela ruskog kulturnog nasleđa. Međutim, stvari stoje malo drugačije.

Nepoštena trampa

Pre pet godina počela je priča o ovoj razmeni, pa je čak usvojen i poseban zakon koji bi omogućio da čitava operacija dobije privid legalnosti. Narodna skupština Srbije usvojila je u januaru 2020. godine Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji. S druge strane, Ruska Duma je 23. juna 2020. ratifikovala sporazum o ovoj razmeni, čime je kreiran pravni okvir za trampu.

Tim povodom profesor istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu Nenad Makuljević objavio je na Peščaniku tekst Zakonom na kulturno nasleđe: razmena Reriha za list Miroslavljevog jevanđelja, u kojem je objasnio zašto je planirana trampa duboko problematična. Ukratko, 166. list iz Miroslavljevog jevanđelja je ukraden, iscepio ga je ruski naučnik Porfirije Uspenski u XIX veku, tokom obilaska Svete gore. U to vreme Miroslavljevo jevanđelje nalazilo se u manastiru Hilandar, tek kasnije je stiglo u Srbiju, kad su ga hilandarski monasi poklonili knezu Aleksandru Obrenoviću, ali u okljaštrenom obliku. Jednostavno rečeno – Uspenski je ukrao list iz najvažnijeg ćiriličnog spomenika srpskoslovenske pismenosti i odneo ga u Rusiju.

S druge strane, ruski slikar Nikolaj Rerih (1874-1947) proveo je dobar deo života u emigraciji, gde se našao nakon Oktobarske revolucije, kao i toliki drugi ruski slikari, pisci, filozofi i intelektualci. Profesor Makuljević piše: “Održavao je intenzivne veze sa ruskom emigrantskom zajednicom rasutom širom sveta, a u značajnoj meri i na prostoru Kraljevine Jugoslavije. U sklopu širenja svoje vizije Rerih je 1932. muzejima u Srbiji poklonio svoje radove. Poslao je 24 rada za Muzej savremene umetnosti, dok je Narodnom muzeju poklonio 6 slika. Većina poklonjenih dela su se po spajanju ovih institucija našla u Narodnom muzeju, dok je 10 slika poslato za Zagreb. Sliku Terra Slavonica (Slovenska zemlja) poklonio je kralju Aleksandru Karađorđeviću”.

Propagandne laži

Jasno je kao dan da je Nikolaj Rerih svoje sopstvene slike poklonio. A sad nam Putinovi kulturnjaci mrtvi hladni objašnjavaju kako reč “poklon” znači nešto drugo, a ne ono što piše u rečniku. U toj nečasnoj raboti ruskim gazdama saslužuju srpski mužici, razni državni službenici, počev od bivšeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića, pa redom.

Nije to ruskim gazdama bilo dovoljno, već su lansirali priču kako u Srbiji niko nije znao da Rerihove slike uopšte postoje. Pre nekoliko godina ruska agencija TASS izvestila je da je sudbina Rerihovih slika bila nepoznata od 1941. do marta 2017. godine, “kada je njihov dopisnik otkrio platna u Narodnom muzeju Srbije”. Takvu suludu tvrdnju istoričar umetnosti Nikola Kusovac otvoreno je nazvao “idiotlukom”. Kako Makuljević navodi, Rerihove slike bile su “deo stalne postavke i o njima su pisani naučni i diplomski radovi”. Propagandne laži su lansirane da bi se našlo nekakvo opravdanje za krađu.

Putinova posluga je, naravno, zagrajala na sve stručnjake koji su se usprotivili otimačini pod maskom kulturne razmene. Ministarstvo kulture je mirno poručivalo Kusovcu da nema pojma ni o Miroslavljevom jevanđelju, ni o Nikolaju Rerihu. Kad dođu na vlast, politički činovnici se totalno razulare, misleći da je moć zamena i za znanje, stručnost i logiku, pa vređaju koga stignu, u napadima teške grandomanije.

Nepotrebno je napominjati da Rusija ne polaže nikakvo pravo na Rerihova dela. Po logici kremaljskih razbojnika, svaka slika koju je bilo koji slikar poklonio nekom muzeju, mogla bi da bude vraćena u zemlju njegovog porekla. Mnogi umetnici su poklanjali svoja dela muzejima, pa nijednoj državi ne pada na pamet da traži ta dela nazad, izmišljajući da su ona njeno vlasništvo.

Na primer, Mark Rotko je naslikao nekoliko slika za restoran “Four Seasons” u New Yorku. Kasnije se predomislio, vratio novac restoranu, a slike poznate kao “Seagram murals” poklonio londonskoj galeriji Tate. Bilo bi potpuno bizarno kad bi SAD tražile od Tate galerije da vrate Rotkove slike. Doduše, ne bi me čudilo da to učine Rusi, pozivajući se na činjenicu da je Rotko rođen 1903. u letonskom gradu Daugvapilsu koji se u to vreme zvao Dvinsk, jer se nalazio pod ruskom okupacijom.

Napredne slugeranje

Nepoštena razmena dogovorena je najverovatnije još 2018. godine, kad je Vladimir Putin posetio Beograd. Ruski predsednik je naredne godine pokušao da ponovi sličnu nečasnu operaciju i sa Hrvatskom, tražeći da Rusiji bude vraćeno deset Rerihovih slika koje se nalaze u Modernoj galeriji u Zagrebu. Ministarstvo kulture Hrvatske, normalno, nije htelo ni da čuje za to. Objasnili su da su Rerihove slike “deo muzejske građe koja je zaštićeno kulturno dobro upisano u Registar kulturnih dobara Republike Hrvatske pod brojem Z – 5363”. Stoga sledi da po “Zakonu o zaštiti i očuvanju kulturnih dobara, nije dozvoljen njihov trajni, vremenski neograničen izvoz i iznošenje iz Republike Hrvatske”.

U Srbiji nije bilo nikog na zvaničnim funkcijama ko bi dao sličan odgovor ruskim pljačkašima. Naprotiv, naši političari su jedva čekali da učine neku uslugu Vladimiru Putinu, da se umile ruskom gospodarima, da se ponesu kao najservilnije slugeranje. Naprednjaci i ostali samozvani rodoljubi, profesionalni Srbi, neprekidno drže vakele o nacionalnom ponosu, busaju se u prsa i besede kako oni čuvaju srpski suverenitet, kako ne daju stranim silama da vršljaju po Srbiji, kako ne saginju glavu, niti popuštaju pod inostranim pritiscima.

A onda isti ti čuvari nacionalnog ponosa na prvi mig kremaljskog hazjajina bivaju spremni da mu daju šta god poželi, pa čak i da vrate Rusiji ono što njoj nikada nije pripadalo, i to u zamenu za kulturno dobro koje su nam ukrali. Još jednom se pokazuje da su nacionalisti, samozvani patrioti najropskije duše, nacionalni izdajnici koji su po svojoj suštini kolaboranti. Takvi su bili najglasniji nacionalisti i u Drugom svetskom ratu, listom su stali na stranu okupatora. Takvi su i današnji napredni nacionalisti i njihovi sateliti. Zato i pristaju na poniženje u režiji ruske imperije, na krađu nacionalnog blaga koje se lažno predstavlja kao normalna kulturna saradnja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.